Српски покрет обнове (скраћено СПО) је политичка странка у Србији. Од оснивања 1990. до 2024. њен председник је био Вук Драшковић. Од 12. јула 2024. на њеном челу је Александар Цветковић. Идеолошки је либерална и монархистичка странка.

Историја

Оснивање Мирко Јовић и Вук Драшковић су на Бадње вече, 6. јануара 1989. године основали Српску народу обнову, прву српску националну странку у Југославији након обнове вишестраначја. Убрзо долази до разлаза између њих двојице, те Драшковић, са својим отцепљеним крилом СНО, заједно са Војиславом Шешељем, који је предводио Српски слободарски покрет, 14. марта 1990. оснива Српски покрет обнове. Недуго затим дошло је до одвајања Шешељеве струје, од које је настао Српски четнички покрет, а касније и Српска радикална странка.

Српска гарда СПО је у првим годинама ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини организовао паравојну формацију Српска гардаSerbia’S Inadequate Opposition, чији су команданти били Ђорђе Божовић Гишка и Бранислав Матић Бели. Бели је убијен 4. августа 1991. испред своје куће у Београду. Убице никада нису откривене, али се сумња да је атентат извела Служба државне безбедности по налогу Слободана Милошевића. Гишка гине 15. септембра исте године, у околини Госпића, у једном од првих сукоба, а команду над јединицом преузима његов заменик Бранислав Лаиновић Дуги. Након борби у Хрватској, настављена су борбена дејства у источном делу Босне и Херцеговине. Српска гарда је расформирана 1992. године, а остала је упамћена по коректном опхођењу према заробљеницима и цивилном становништву свих националности и изузетној војничкој дисциплини, те се за њу не везују пљачке и ратни злочини.

Опозиционо деловање 90-их година

мини|десно|Вук Драшковић, оснивач СПО Српски покрет обнове се од свог оснивања доследно борио против аутократског режима Слободана Милошевића и водио снажну антиратну кампању, залажући се за опстанак Југославије макар у конфедералном облику или, уколико опстанак не би био могућ, за њено мирно раздруживање.

СПО је предводио све веће антивладине протесте током 90-их: велике антивладине демонстрација 9. марта 1991, демонстрације након Видовданског сабора 1992. године, јунске демонстрације 1993. године под називом Стоп фашизму, велике тромесечне демонстрације широм Србије у зиму 1996/1997, као предводник коалиције Заједно, антивладине демонстрације 1999. године након НАТО бомбардовања.

СПО је иницирао оснивање и предводио све велике опозиционе коалиције у последњој деценији 20. века — оба ДЕПОС-а и коалиције Заједно, као и Демократске опозиције Србије почетком 2000. године, иако је убрзо, под оштрим притиском режима и неких чланица ДОС-а, пре свих Демократске странке, иступио из тог савеза. Када је реч о 5. октобру 2000. године, Вук Драшковић истиче да је тада дошло само до смене Милошевића са чела државе, али не и до смене његовог режима, те да је Служба државне безбедности, на челу са истим људима, са којима су лидери ДОС-а, како каже Драшковић, баш као и са шефовима криминалних кланова, склопили „пакт” о рушењу Милошевића и прогласили их ослободиоцима и херојима 5. октобра, задржала све механизме притиска на политичке противнике и одлучујућег утицаја на државну политику. Он додаје да је увертира за тај „пакт” било избацивање Српског покрета обнове из ДОС-а и његово систематско разбијање путем заједничке пропаганде ДОС-а и шефова Службе државне безбедности преко државних медија под режимском контролом, што је и довело до изборног краха Српског покрета обнове 2000. године и отворило врата сарадњи ДОС-а са кључним личностима апарата насиља Милошевићевог режима и београдског подземља у току и након његове смене.

Председник странке Вук Драшковић више пута је био изложен полицијској тортури, а био је и мета више атентата од стране Службе државне безбедности по налогу Слободана Милошевића: током хапшења јула 1993. полиција је брутално мучила њега и његову супругу Даницу, а, након два месеца проведена у затвору, пребачени су на лечење у Француску, под притиском многих светских државника, укључујући француског председника Митерана и његову супругу Данијелу, која је лично долазила у Београд, затим америчког председника Клинтона, руског председника Јељцина, британског премијера Мејџора и грчког премијера Мицотакиса, у атентату на Ибарској магистрали 3. октобра 1999. године погинула су четворица његових најближих сарадника — Веселин Бошковић (Драшковићев шурак), Звонко Осмајлић, Вучко Ракочевић и Драган Вушуровић, а Вук је пуким случајем успео да прође готово неповређен, у атентату у Будви 15. јуна 2000. године, иако је пуцано из близине, Вук је само лакше повређен (два метка су му само окрзнула чело). Драшковић је бруталне ликвидације политичких противника Милошевићевог режима — лидера опозиције, независних представника правосуђа и независних новинара — окарактерисао као државни тероризам, а јединице Службе државне безбедности задужене за те ликвидације назвао је „ескадронима смрти”.

Вук Драшковић је организовао посету Престолонаследника Александра II Карађорђевића, његове супруге принцезе Катарине и синова принчева Петра, Филипа и Александра Југославији 1991. године. Била је то прва посета чланова династије Карађорђевић Југославији након немачке инвазије 1941. године и напуштања земље тадашњих чланова Краљевског дома.

Године 1997. потпредседник СПО Велимир Илић напушта странку и, са одређеним бројем истомишљеника из Српског покрета обнове, у Чачку оснива народњачку странку Нова Србија.

Учешће у Савезној влади СРЈ Српски покрет обнове је учествовао у Савезној влади СРЈ уочи и на почетку НАТО бомбардовања, од јануара до априла 1999. године. Тада је Вук Драшковић обављао функцију потпредседника Савезне владе задуженог за спољне послове. СПО је учешће у тој влади, на чијем је челу био Милошевићев СПС, прихватио не би ли Драшковић својим међународним угледом покушао да издејствује повољније понуду међународне заједнице за решење косовског конфликта и тако спречи војну интервенцију НАТО-а. Вук Драшковић се тада заложио за прихватање завршног акта из Рамбујеа, што је државни врх Србије и Савезне Републике Југославије на челу са Слободаном Милошевићем одбио. Након тога, 24. март, отпочела је интервенција НАТО-а, а СПО је у априлу напустио Савезну владу.

Период од 2000. до 2012.

Коалиција Преокрет и сукоб у странци Након одлуке руководства Српског покрета обнове да уђе у коалицију Преокрет са Либерално демократском партијом и Социјалдемократском унијом, долази до сукоба унутар странке крајем 2011. и почетком 2012. године.

Предлогу у уласку у ову коалицију успротивили су се потпредседници странке Срђан Срећковић, министар вера и дијаспоре и Сања Чековић, државна секретарка у министарству за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу " због залагања Преокрета за признање независности Косова и Метохије, става да је Република Српска геноцидна творевина, става да је Српска православна црква мутант погрешне политике која је уништила све што вреди у Србији и због било какве сарадње са Чедомиром Јовановићем. Они су предлагали да Српски покрет обнове остане у коалицији са Демократском странком, као главним стратешким партнером. Главни одбор СПО је 10. децембар 2011. сменио Срећковића са места потпредседника странке, а Председништво СПО их је обоје на телефонској седници искључило из странке 10. фебруара 2012. године. Срећковић и Чековићева су одмах након искључења прогласили формирање фракције Изворни Српски покрет обнове и наставили да обављају своје државне функције. Тада су посланици у Народној скупштини, чланови Српског покрета обнове, одлучили да бојкотују рад парламента док се Срећковић и Чековићева не разреше функција у Влади. Посланици из редова СПО су убрзо одустали од својих захтева, вратили се у посланичке клупе и омогућили избор члана Високог савета судства и заменика јавних тужилаца.

Главни одбор СПО је 25. фебруара 2012. године донео одлуку о учешћу Српског покрета обнове на парламентарним, покрајинским и локалним изборима 6. маја 2012. у оквиру коалиционе листе Чедомир Јовановић — Преокрет.

Изборни резултати + Народна скупштина Републике Србије Избори Коалиција # гласова% од важећих # посланика Влада 1990 794.789 15,79% опозиција 1992 ДЕПОС 797.831 16,89% опозиција 1993 ДЕПОС 715.564 16,64% опозиција 1997 793.988 19,21% опозиција 2000 141.401 3,05% ван парламента 2003 са НС 293.082 7,66% владајући 2007 са НСС-ЛС-СЛПС-ЖЗК 134.147 3,33% ван парламента 2008 За европску Србију 1.590.200 38,42% владајући 2012 Преокрет 255.546 6,53% опозиција 2014 Александар Вучић-Будућност у коју верујемо! 1.736.920 48,35% подршка влади 2016 Александар Вучић-Србија побеђује! 1.823.147 48,25% подршка влади 2020 Александар Вучић-За нашу децу 1.953.998 60,65% подршка влади2022Заједно можемо све1.635.10144,27%подршка влади2023Србија не сме да стане1.783.70148,07%подршка влади (2023–2025)ван парламента (2025–тренутно)

+ Председник Републике Србије Избори Кандидат # 1. круг — гласови% # 2. круг — гласови% Резултат Детаљи 1990 Вук Драшковић 2. 824.674 16,40%без другог круга15px|није изабран 1992 Милан Панић 2. 1.516.693 32,11%без другог круга15px|није изабран подршка независном кандидату сеп-окт 1997 Вук Драшковић 3. 852.808 20,64% 15px|није изабран дец 1997 Вук Драшковић 3. 587.776 15,42% 15px|није изабран 2002 Вук Драшковић 4. 159.959 4,40% 15px|није изабран 2003 бојкот 2004 Драган Маршићанин 4. 414.971 13,30% 15px|није изабран кандидат владајуће коалиције 2008 Велимир Илић 3. 305.828 7,43% 15px|није изабран подршка кандидату из коалиције 2012 Чедомир Јовановић 6. 196.668 5,03% 15px|није изабран кандидат Преокрет коалиције 2017 Александар Вучић 1. 2.012.788 55,05%без другог круга 15px|изабран кандидат СНС коалиције 2022 Александар Вучић 1. 2.224.914 60,01%без другог круга 15px|изабран кандидат СНС коалиције

+ Председник СР Југославије Избори Кандидат # 1. круг — гласови% # 2. круг — гласови% Резултат Детаљи 2000 Војислав Михаиловић 4. 145.019 2,95%без другог круга15px|није изабран увод у петооктобарску револуцију

Чланство

Председници +ФотографијаИме и презимеПочетакКрајцентар|безоквира|135x135пВук Драшковић1990.12. јул 2024.центар|безоквира|135x135пAлександар Цветковић12. јул 2024.

Истакнути чланови Вук Драшковић — оснивач и први председник СПО Александар Цветковић — председник СПО Милан Урошевић - заменик председника СПО Љиљана Косорић — потпредседник СПО Александра Јовановић— генерални секретар СПО

Бивши чланови Војислав Шешељ — председник Српске радикалне странке, напустио СПО 1990. Велимир Илић — председник Нове Србије, напустио СПО 1997. Дејан Булатовић — напустио СПО 1997.'' Верољуб Стевановић — бивши градоначелник Крагујевца, са још 9 народних посланика напустио СПО 2004. како би основали Српски демократски покрет обнове (СДПО) где су он и Војислав Михаиловић до 2008. били копредседници Војислав Михаиловић — бивши копредседник, после 2008. једини председник Српског демократског покрета обнове, бивши председник Скупштине града Београда и унук генерала Драгољуба Драже Михаиловића, напустио СПО 2004. Богољуб Пејчић — бивши народни посланик, напустио СПО 2004. Благица Костић — бивши народни посланик, напустила СПО 2005. Милан Комненић — бивши министар за информисање и министар за културу, напустио СПО 2007. Влајко Сенић — бивши народни посланик УРС-а, напустио СПО 2007. Бојан Димитријевић — бивши министар трговине, туризма и услуга, напустио СПО 2008. Александар Милутиновић — бивши директор Јата Владимир Божовић — бивши генерални инспектор МУП-а Милан Божић — бивши лични саветник Вука Драшковића Срђан Срећковић — члан председништва Странке слободе и правде (ССП), бивши потпредседник СПО и бивши министар вера и дијаспоре, искључен из странке телефонским путем 2012. Сања Чековић — бивша потпредседница СПО, бивша државна секретарка у министарству за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу и бивша актуелна народна посланица, искључена из странке телефонским путем 2012.