Даљ је место на Дунаву, у близини ушћа Драве у Дунав, седиште општине Ердут, Осјечко-барањска жупанија, Република Хрватска. Према резултатима пописа из 2021. у насељу је живело 2.877 становникa.
Географија Смештен је на десној обали Дунава, у микрорегији Ердутске косе, на надморској висини од 89 m. Простире се на површини од 67,75 km²; густина насељености је 58 ст/km². Према попису из 2001. године, има 4.689 становника у 1.661 домаћинству. Делови насеља су: Бањкаш, Грабовац, Липовача Даљска, Ловас Даљски, Маринци, Мишино Брдо, Низбрдице, Нови Даљ, Планина Даљска, Поглед, Полој, Пропаст, Стари Даљ, Шкиља, Шушњар Даљски, Водица и Зурило.
У Даљу се налази седиште Епархије осјечкопољске и барањске Српске православне цркве.
Историја На темељу све бројнијих и успешнијих археолошких истраживања о континуитету насељености у источној Славонији можемо сведочити о раздобљу дужем од седам хиљада година. Старе културе и многи народи настањивали су практично све делове Славоније, а најразвијеније културе стваране су нарочито на источнославонској десној заравни. Источна Славонија и западни Срем, односно простор између Драве, Саве и Дунава средиште је врло развијене насељености и старих култура — нарочито од неолитика до бронзаних и гвоздених праисторијских доба. У том је простору настало право богатство античких (римских) споменика, с развијеном мрежом насељености и путева.
Даљска културна група се први пут спомиње у бронзаном добу (од 1350. до 1100. године п. н. е.), која сеже и у младо раздобље. На прагу Гвозденог доба (од 800. година прије Христа) истичу се налази с локалитета Лева бара (Вуковар), Даљ, Шаренград, Илок и других. Насељеност је значајно побољшана током халштата (старије гвоздено доба) и нарочито у латену (млађе гвоздено доба). То је већ раздобље јачања римског царства у суседству, а на славонским се просторима јављају бројна племена Илира и Трачана те од 4. века п. н. е. и Келта. Почетком 1. века, у доба цара Октавијана, Римљани заузимају Панонију и постављају границу на Дунаву. Римска култура је изменила прилике у тим крајевима. Тада је створена мрежа насеља повезана путевима, која је имала снажан утицај на каснији развој и насељеност, све до данас. Била је то висока култура у односу на аутохтону, која је допринела стварању новог начина живота и афирмисала виши ниво културе и нарочито грађевинарства.
На темељу многих археолошких налаза те римских извора и докумената (Птолемејова Географија и карта Табула Пеунтингериана), Даљ се спомиње под римским именом TEUTOBURGIUM као насеље које се налазило на једном од четири главна правца ка Далмацији. Смер низином Драве почиње у Поетовији пролази кроз Вараждинске топлице, Лудбрег и завршава у Осијеку, протежући се даље на југоисток уз Дунав (Теутобургијум, данашњи Даљ).
Видљивих римских остатака грађевинарства у источној Славонији данас готово и нема, али су врло бројна археолошка налазишта. Применом знамените римске цигле грађевинарство је имало високе домете, а култура становања била је врло висока. То се односи и на комуналну инфраструктуру у римским градовима па и у мањим насељима.
Велике етничке промене најавио је продор Хуна из Азије крајем 4. века, разарају Мурсу (Осијек). 395. године Римско царство се дели на Источно и Западно а главни трговачки путеви између њих су добрим делом водили и преко ових крајева. У 5. веку с истока проваљују Гепиди и Готи. Заједно с коњаничким народом Авара крајем 6. и почетком 7. века из Азије и источне Европе досељавају се и Словени. Од 798. год овим крајевима господаре Франци а крајем 9. и почетком 10. столећа северније од наших крајева досељавају Угри (Мађари).
У новосадском, београдском, загребачком, осјечком и берлинском музеју чувају се важни налази с подручја Даља, посебно из раздобља тзв. Даљске културе (X-III века п. н. е.) те из античког и средњовековног раздобља.
Пре Турака Даљ је био је мало село у поседу локалних племића. Јужније од села постојало је тада село Јама са месном црквом. То село је страдало 1526. године у турској инвазији. Турци су брзо уочили погодности географског положаја Даља и зато га настојали повећати: населили су око двеста муслиманских породица из Босне и педесетак породица православаца из Влашке, након којих су први Срби следили траг својих комшија и населили своја вековна огњишта. Даљски муслимани били су углавном поседници околнога земљишта, затим занатлије и трговци, док су Срби и Власи били земљорадници. Око 1550. год. даљски су Мађари прихватили калвинизам. Према попису турских села на даљском подручју, у Даљу је 1579. год. било 107 насељених кућа, док се за сусједну Јаму тврди да је пуста. хришћана је у Даљу било свега осам породица, од којих се пет називало Дошљак и било православне вероисповести. мини|лево|220п|Саборна црква у Даљу
Кроз Даљ је 1663. године пропутовао турски путописац Евлија Челебија од кога потиче тадашњи извештај. Даљ је био типична турска паланка у облику четвороугла. Унутар бедема налазила се већа џамија, месџид, хамам, хан и осамдесет кућа. У месту је било педесет трговина и педесет војника а наоколо насеља простирали су се вртови, шљивици и виногради. мини|десно|220п|Католичка црква у Даљу
Даљ је ослободила хришћанска војска у јесен 1687. године. Пре тога, муслиманско и влашко становништво напустило је место. Након ослобођења, Даљ је потпао под управу Бечке дворске коморе. Од 1690. год. у Даљ су почели стизати нови досељеници из Срема, Бачке, Мачве и Босне, који су, са староседеоцима Србима, већ тада створили вековну етничку слику овог поднебља. До 1697. год. доселило је 49 породица. Цар Јосиф I дао је на име неисплаћеног дуга, 1706. године, Даљ с околином српском патријарху Арсенију Чарнојевићу. Када су се 1726. године београдска и сремско-карловачка митрополија спојиле, одузео је бечки двор даљско властелинство српској патријаршији, у страху да се моћна властелинства не споје и званичним документом и не прогласе ову област већ тада за српску аутономну. Приликом пописа 1736. године, Даљ се по броју становника упетостручио. Имао је 220 кућа са неколико улица и више није личио на дотадашње село. Нови изглед давали су му његови становници међу којима је било много трговаца и властелинских чиновника. Даљ се и током 19. века стално повећавао. До 1866. године било је у њему 809 насељених кућа са 4449 становника. Срба је било 3125, Хрвата 1309, Мађара 35 и осталих 15. Даљ је 1885. године био седиште изборног среза за Српски црквено народни сабор у Карловцима. У њему тада живи 3.294 становника."Застава", Нови Сад, 1885. године
Управо из тог пост-турског раздобља потичу два најзначајнија културно-историјска споменика Даља. Православна саборна црква Св. Димитрија, која се налази у средишту Даља, а саграђена је већ 1715. године на старом црквишту, највећи је православни храм у Хрватској и средиште осјечкопоњске и барањске епархије. То је једнобродна грађевина размерно великих димензија која поседује и део вредног барокног и постбарокног унутрашњег инвентара. У току Другог светског рата, даљске усташе и локално хрватско становништво покушавали су да поруше овај храм, али су га само знатније оштетили, те је он обновљен након ратних збивања, а последња велика обнова била је 1989. године. Јосип Асталош католички свештеник означен је као главни "покретач рушења православних цркава у Даљу и Ердуту“. Патријаршијски двор саграђен је 1828. године. То је приземна класицистичка грађевина грађена у кључ. Сегментно издвојен ризалит без прозора завршава троугаоним забатом, а дрвени улазни портик замашних димензија изрезбарен је у карактеристичној орнаментици свога доба.
Из Даља потиче генијални српски научник и академик Милутин Миланковић. Његов предак, Теодор Миланковић "каснер" се 1826. године јавља у Даљу као скупљач претплате за "Сербски летопис". Било је 15 Срба читалаца "Летописа" тада у Даљу, међу којима: поп Косма Миланковић парох, Дамјан Миланковић сапунџија, поп Јелисеј Поповић протопрезвитер, Андреј Поповић ђакон и учитељ, поп Петар Стефановић парох, Георгије Радошевић касир, месни трговци - Димитрије Јанковић, Лазар Кнежевић и Димитрије Маринковић, Николај Живковић ишпан и племић Теодор Стратимировић от Кулпин, "Славенског Доминијума Даљког" инспектор и жупанијски скупштинар."Сербски летописи", Будим 1826. године
У Даљу је 1870. године деловало Друштво за распростирање Српских корисних књига. Оно се претплатило на Вукову књигу српских приповедака за 20 примерака.Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
У Даљу је деценијама постојало Српско певачко друштво Лира (крај 19. века и до НДХ), као и Коло српских сестара, које и данас постоји. Између два свјетска рата је постојало тада легално Удружење четника,чији је почасни члан био католички жупник Јосип Михелић, који је доста радио на слози православних и католика. Након њега жупник у Даљу је Јосип Асталош, који је ширио антисрпску мржњу. У цркви је учио католике како баратати оружјем. Због таквог нехришћанског ширења мржње, Даљац Златко Штајнер више никада није ушао у католичку цркву у Даљу.
Други свјетски рат
Из Осијека и околних села Даља и Бјелог Брда насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације.Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 118
У Даљу, осјечки срез, православци су се у почетку опирали притиску државних власти да напусте своју веру. Међутим када је због тога 60 српских породица отпремљено у логор у Славонску Пожегу, већина Срба из Даља се покрстила.Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 305
У Даљу постоји улица католичког свештеника Јосипа Асталоша, особе која је у том мјесту вршила присилна покатоличавања православних Срба у вријеме НДХ и која је била главни подстрекач рушења православог храма. Ни једна улица у Даљу није посвећена српском и свјетском научнику Милутину Миланковићу, иако му је то родно мјесто.
Становништво |250п|мини|Улични путоказ у Даљу
Попис 2011. На попису становништва 2011. године, насељено место Даљ је имало 3.937 становника, следећег националног састава:
Попис 1991. На попису становништва 1991. године, насељено место Даљ је имало 5.515 становника, следећег националног састава:
Привреда Привредну основу чине пољопривреда, виноградарство, сточарство (сточарска фарма), трговина и занатство (алуминијумска браварија, вулканизер, пилана).
Установе У Даљу постоји основна школа, с око 400 ученика, средња школа са око 70 ученика, народна библиотека са фондом од око 12.000 књига, амбуланте опште и стоматолошке медицине Дома здравља Осијек, пошта ХП-ПС Осијек, полицијска станица, бензинска станица.
Културне грађевине Патријаршијски двор|250п|мини
Саборна црква светог Димитрија изграђена је 1715. године на ранијем црквишту, на коме је, по доласку Срба, саграђена привремена дрвена богомоља, а католичка црква светог Јосипа 1912. године. Православни саборни храм усташе су девастирале у току Другог светског рата, и он је више пута обнављан, а католичка црква у потпуности је разорена током рата у Хрватској и обновљена је 2004. године.
У Даљу се налази православни Патријаршијски двор — летње боравиште српског патријарха, изграђен средином 18. века с припадајућом парковном целином из средине 19. века. Данас је то двор Епископа осјечкопољског и барањског.
Познате особе мини|десно|220п|Родна кућа Милутина Миланковића Срето Батрановић, књижевник Димитрије Исаиловић, економиста, просветни радник и уредник Српских новина Јаков Игњатовић, књижевник Јован Исаиловић, сликар иконописац Божидар Масларић, политичар Богдан Миланковић, музиколог Милутин Миланковић, научник Урош Миланковић, филозоф Часлав Оцић, економски стручњак Ђорђе Оцић, књижевник Озрен Оцић, технолог Гордана Павић, књижевник Фрањо Таноцки, лингвиста Иван Хајтл, глумац