мини|200п|Жан-Леон Жером, -{Pollice Verso}- (1872) мини|200п|Статуета гладијатора, Дубљани 2. век, Народни музеј (Београд). Гладијатори () су били борци у старом Риму који су се борили у арени против животиња и једни против других. Термин „гладијатор“ потиче од речи „гладиј“ (), кратког римског мача за бодење и сечење.-{Elliot, J. Gladiadores: La muerte como espectáculo. Historia y Vida.Nº452, pp. 64-73}-

Гладијаторске борбе су у Риму уведене у првој половини 3. века п. н. е. у склопу погребних свечаности, као обред жртвовања људских живота сенкама покојника. У првој забележеној борби 264. п. н. е. борила су се само три пара. Крајем 2. века гладијаторске борбе су постале веома популарне представе које су римски цареви поклањали свом народу. Првобитно су се изводиле у Форуму, а касније у амфитеатрима широм Римског царства. Најпознатији амфитеатар је свакако римски Колосеум.

Гладијатори су могли да буду робови или ратни заробљеници који су били обавезни да се боре, криминалци који су хтели да побегну од смртне казне, или слободни људи који су хтели на тај начин да зараде и да се извуку из сиромаштва. Мушкарци нису били једини који су се борили у арени. Бориле су се и жене, које су се обично прерушавале у легендарне Амазонке. Почетком 3. века, цар Септимије Север је забранио борбу жена.Тацит. Анали 15.32.3

Гладијаторске борбе су укинуте са јачањем хришћанства, на темељу закона цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до око 450. године. Последње гладијаторске борбе у самом граду Риму одржане су 1. јануара 404. године.

Порекло и кратка историја Порекло гладијаторских борби лежи у религиозној традицији. Претпоставља се да ова традиција има претече у старим културама Апенинског полуострва, највероватније етрурској, и да су то у ствари била приношења људских жртава у част ратницима палим у борби. Углавном су то бивала два заробљеника присиљена да се боре на живот и смрт на гробу палих хероја.-{Classics Technology Center:Roman Gladiator:History & Origin}-

Римски историчар Тит Ливије је забележио да су прве гладијаторске борбе одржане 310. п. н. е. у Кампанији, и да су представљале слављење победе Кампанијаца над Самнитима. Прве римске гладијаторске борбе су одржане 246. п. н. е. Организовали су их Марко и Децимо Брут пред сам почетак Пунских ратова, у част свог оца, Јунија Брута. Био је то скроман спектакл са само три дуела робова на сточној пијаци.

Постепено су се гладијаторске борбе све више претварале у јавне спектакле. Коначан раскид са религиозном позадином се десио 44. п. н. е., након убиства Јулија Цезара. Организовање гладијаторских борби постало је начин за претенденте на место магистрата да угоде грађанству и постигну гласове. Међутим, како се република све више приближавала свом колапсу, организација гладијаторских борби је све више прелазила у руке државе, да би коначно Октавијан Август, први цар Римског царства, озваничио то потпуно преузимање организације гладијаторских борби од стране државе. Повод је био Спартаков устанак 73. п. н. е.Гладијатори као и спречавање стварања приватних војски.

Октавијан Август је регулисао организацију гладијаторских борби низом прогласа: магистрати су били обавезни да организују одређен број борби у одређеном периоду.

У другој половини 1. века, династија Флавијеваца је регулисала организовање гладијаторских борби низом закона. Од тада, осим у провинцијама, борбе су биле искључиво у надлежности цара. У току периода постојања Римског царства, гладијаторске борбе су се претвориле у омиљену забаву римских грађана и једну од основних карактеристика римске цивилизације.

Борбе су биле начин да се потврде и ојачају везе између цара и његових поданика. Биле су знак пре свега његове великодушности. Такође су биле прилика да се цар појави у јавности са свим обележјима моћи. Он је одређивао ко ће живети а ко умрети у арени, док је седео у својој посебној, раскошно украшеној ложи. Све ово је играло значајну улогу у утврђивању његовог ауторитета и популарности. С друге стране, ове борбе су каналисале позитивне емоције масе ка цару, и истовремено га на правилан начин ослобађале негативних набоја и тиме смањивале ризик од друштвених побуна.

Место одржавања мини|Колосеум, унутрашњост Током периода Римског царства, створени су посебни простори у којима су се одржавале гладијаторске борбе — амфитеатри. То су били овалне грађевине које су замениле импровизоване просторе у форумима где су се одржавале борбе у доба Републике.

Први амфитеатар је изградио магистрат Гај Ескрабоније Курије, средином 1. века п. н. е. Грађевина је била направљена од дрвета и састојала се од два полуовална покретна дела која су се окретала након драмске представе и мењала позоришну сцену за гладијаторску арену. Идеја је наишла на опште одобравање те је већ 29. п. н. е. за време Августа, саграђен други, постојанији амфитеатар који је био делимично од камена.

Пошто је овај амфитеатар изгорео у једном пожару, Веспазијан, из династије Флавијеваца, решио је да направи импресивно велику и трајну грађевину која је данас у свету позната као Римски колосеум. мини|Колосеум у Риму, споља Колосеум, као и његове копије у провинцијама, служио је првенствено за гладијаторске борбе. Обично су се приказивале борбе између два гладијатора, међутим, такође су се организовале борбе између две групе гладијатора које су се често претварале у праве битке са потоцима крви. Понекад, ради дизања степена узбудљивости, борцима су се стављали повези преко очију.

Програми који су се приказивали у Колосеуму били су веома разноврсни, маштовити и надасве сурови. Ујутро би се организовали спектакли у којима би учествовале звери — „венацио“ () и „бестијари“ (). Потом би долазио на ред „нокси“ () — излазили би осуђеници () на смрт у арени. Били би или спаљени (), или разапети на крст (), или погубљени мачем (), или би били препуштени на милост и немилост некој дивљој звери ()Гладијатори и арена.

У подне би излазили у арену „гладијатори меридијани“ () - то јест криминалци, необучени у борби и осуђени да се боре на смрт једни са другима, неки голоруки, неки с оружјем, али на крају би сви били погубљени.

Поподневни часови су били резервисани за борбе професионалних гладијатора, који нису увек били мушкарци. Постојале су и жене гладијатори — гладијаторке. Борбе између жена су биле представљане као посебан и изузетан догађај, јер су биле ретке. Међутим, око 200. године Септимије Север је забранио женама приступ у гладијаторску арену.

Наумахије

Стари дуборез који приказује наумахију у амфитеатру.|мини|200п Наумахије су биле поморске борбе гладијатора у којима су они симулирали поморске битке. Прве овакве борбе су биле за време Јулија Цезара у ископаном базену поред реке Тибар 46. године п. н. е у прослави његовог четвороструког тријумфа. Базен је био довољно велик да у њега стану биреме, триреме и квадриреме. Октавијан Август је 2. године п. н. е. у част отварања храма Марса Ултора дао да се изгради нови базен. Клаудије је наредио да се наумахија изведе у језеру Фучино у част завршетка радова на систему за наводњавање.William Smith - A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, John Murray, London, 1875.

Нерон је преместио одржавање наумахија у амфитеатре. Прва таква борба је одржана 57. године у дрвеном амфитеатру саграђеном на Марсовом пољу. Још једна наумахија је одржана 64. године. Тит је године 80, у част отварања Колосеума одржао два наумахије, једну у Августовом базену, а другу у новом амфитеатру.

За разлику од обичних гладијаторских борби које су представљале појединачне окршаје, у наумахијама је учествовало много више бораца.

Оружје 200п|мини|Шлем Трачанина У почетку се користило исто оружје које се користило у војне сврхе, да би полако почело да се мења у циљу истицања вештине оних који их користе. С тим у вези, многобројни су трозупци, лака копља, бодежи и кратки мачеви, било да су равни (гладијуси) или да су закривљени (сике). Није се користило дуго и тешко копље „пилум“ (), типично за римске легионаре.

Што се тиче одбране, штитници за поједине делове тела су били једноставнији него војнички. Штитови су били мањи а оклопи се нису користили. Царски гладијатори, међутим, имали су боље заштићене ноге и руке, да се борба не би прекидала због рањених екстремитета или главе.

Шлемови који су се користили у арени су били гломазнији, затворенији и тежи од оних који су се користили у правим биткама, што је све имало своју функцију. Могли су да се носе на глави краће време (дуже није ни било потребно као што је потребно једном војнику), па су зато вршили и психолошки ефекат јер су били богато украшени тешком орнаментиком која је давала помпезнији и застрашујући изглед оном ко га је носио. С обзиром да су се гладијатори који су се борили обично познавали између себе, у пресудном тренутку било је лакше убити анонимуса који крије лице иза маске-шлема него гледајући у лице некога познатог, неретко чак и пријатеља.

Врсте гладијатора мини|Пљоска са мотивима завршног момента борбе између мурмила који побеђује трекса Највећи број гладијатора били су ратни заробљеници, робови или криминалци осуђени да се боре у арени - дамнати ад лудос (). Хришћани или криминалци осуђени да умру у арени називали су се дамнати ад мортем ().

Слободни људи који су изабрали да се баве овим послом су се називали аукторати (), и до краја Републике, чинили су половину укупног броја гладијатора.

У прво време, ратни заробљеници су присиљавани да се боре у својој одећи, са својим оружјем и да користе свој специфичан начин борбе, те су према томе и почели да добијају имена. Самнити су били римски прототип професионалних гладијатора, и испрва је била прихваћена самнићанска опрема и оружје као типично гладијаторска. Друге две врсте гладијатора такође су добиле име по пораженим племенима — Гали и Трачани.

Већ у доба Августа, Самнити су постали римски савезници, тако да је тај тип гладијатора нестао.

Мурмилон () је био спој Самнита и Гала. Носио је шлем у облику рибље главеМурмилонов шлем, и штитник на десној руци и левој нози. Од оружја, користио је кратки мач - гладиј, један мали овални штит, и други, велики и четвртасти (). Обично се борио против трекса или Трачанина, једине изворне врсте гладијатора из доба Републике који је опстао. мини|лево|150п|Рукохват бодежа изрезбарен у слоновачи у облику гладијатора секутора Секутор (), што на латинском значи „прогонитељ“, који је према Исидору Севиљском добио то име јер је „прогонио“ свог противника, ретарија. Ово је била класа у којој се борио цар КомодГладијатори:Секутор. Лева рука му је била заштићена неком врстом штитника, и носио је велики четвртаст штит и овалан и гладак шлемСекуторов шлем како би мрежа његовог противника, ретарија, лакше склизнула. Од оружја, користио је мач који је био дужи и равнији од гладија. Понекад је користио и трозубац и бодеж. Ретарије () се обично борио против секутора. Од оружја, користио је трозубац и мрежу, а био је заштићен само штитником на левом рамену. Понекад се ретарије борио и против мурмилона. мини|десно|150п|Борба између секутора и ретаријуса. Ретаријус је на земљи, а на шлајфни између два приказа стоји натпис -{IMPROBUM}-, што значи, мање више фаул, недозвољени ударац. У доњем приказу се види само секутор. Трекс () или Трачанин, је једина врста гладијатора која је преживела промене од доба Републике када су се гладијатори разликовали по именима племена која су била римски непријатељи. Обично се борио против мурмилона. Користио је штит који је био мањи од мурмилоновог (), тако да је имао дуже штитнике на ногама. Нападао је кратким мачем који се звао сика (). На глави је носио шлемТрексов шлем са крестом и визиром. Занимљиво је било и то што је трекс носио штит у десној руци а мач у левој, и у тој његовој „леворукости“ је била његова предност, јер је сигурно било веома незгодно нападати леворуког борцаГладијатор:Трекс.