Стари Рас је српски средњовековни град (тврђава) и средишња престоница српске средњовековне државе Рашке. Остаци тврђаве налазе се на локалитету Градина изнад Старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 -{km}- западно од Новог Пазара. Као споменик културе од изузетног значаја, тврђава Рас припада комплексу споменика у који се поред саме Градине са подграђем (Старо Трговиште, односно Пазариште), убрајају и Градина у Постењу, Рељина градина, стара црква у Напрељу и латинска црква у Постењу. Градина са Старим Трговиштем (Пазариштем), заједно са оближњом епископском црквом Светих апостола Петра и Павла и манастирима Сопоћани и Ђурђеви ступови представљала је историјско језгро српске средњовековне државе Рашке, чије је име било изведено управо из назива тврђаве Рас. Споменички комплекс Старог Раса се заједно са манастиром Сопоћани почевши од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи Светске баштине као обједињена заштићена целина под називом Стари Рас и Сопоћани.
Место на коме је смештена тврђава Рас има богату историју која сеже до бронзаног доба. На том месту се налазило римско војно утврђење, а током касноантичког периода саграђени су објекти за становање и базилика. Име Рас највероватније води порекло од назива античког утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку. Средњовековни Рас се први пут помиње у делима византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је поменуо ову тврђаву у склопу казивања о борбама између Срба и Бугара крајем 9. века. У периоду од IX до почетка 12. века утврђење запоседају најпре Бугари, а потом наизменично Срби и Византијци. Од краја XII века и током 13. века Рас је био политички и културни центар српске државе и престоница првих владара из династије Немањића. Током XIV и у првој половини 15. века значај града у политичком смислу опада, али у исто време, услед развоја трговине, добија на економском значају што доводи до богаћења његових становника и убрзаног развоја трговачког подграђа (старо Трговиште). Град су 1455. године освојиле Османлије, а оснивањем оближњег Новог Пазара почиње полако опадање његовог значаја.
Опсежна археолошка истраживања комплекса средњовековног Старог Раса започета су крајем 1971. године, а у новије време су у стручној јавности покренута питања о убикацији Старог Раса, који се према мишљењу појединих истраживача налазио на месту тврђаве Градина у Постењу која се налази на 2 -{km}- од Новог Пазара.
Име града Питање имена Рас још увек је отворено, мада је већина научника сагласна да име Рас води порекло од назива утврђења Арса (грч. ΑΡΣΑ) коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку. Настанак римске Арсе треба везати за најважнији чинилац целокупног развоја, а то су оближња богата лежишта гвоздене руде. Име града се најраније помиње у делу „De administrando imperio“ византијског цара Константина VII Порфирогенита, а српски извори га спомињу на почетку 13. века, на једном од последњих листова Вукановог јеванђеља и у Житију Светог Симеона.
Постоје и мишљења да је назив града дошао од имена реке Рашке чији се извор налази у непосредној близини града. Тај назив је можда илирског порекла и може значити „нешто што пада“ што се може односити на оближњу планинску речицу.
Положај града Према истраживањима Марка Поповића, локација града је утврђење Градина изнад Старог Трговишта (Пазаришта), која се налази на 11 -{km}- западно од Новог Пазара, у близини манастира Сопоћани. Само утврђење се налази изнад ушћа Себечевске реке у Рашку. Истраживања на овом локалитету су обилато научно документована и најшире прихваћена у научним круговима. Ово утврђење је 1979. године обухваћено заштитом у оквиру листе Светске културне и природне баштине УНЕСКО-а.
Новија истраживања покушавају да докажу хипотезу да је локација Старог Раса утврђење Градина у Постењу, изнад пута Нови Пазар-Рашка, на 2 -{km}- од Новог Пазара. Ископавања на овом локалитету су у току, a још увек нема озбиљнијих научних доказа који би потврдили ову хипотезу. Постоје и претпоставке да се град Рас налазио на месту данашњег Новог Пазара или да се име Рас није односило на једну локацију већ да је то било збирно име за више утврђења, цркава и манастира који су чинили центар државе у 12. веку.
Историја града
Период пре 9. века 210п|мини|десно|Јужнословенска племена на Балканском полуострву око 700. годинеОвај период историје града је мало познат због недостатка садржајнијих и поузданијих извора. На локалитету града су постојала насеља у раном бронзаном добу која су напуштена почетком 5. века п. н. е. Остаци из античког доба су пронађени у Подграђу и на самој Градини где је у неколико слојева пронађен римски новац из 3. века, као и остаци неколико објеката. У касноантичком периоду Подграђе и део заравни на Градини су били окружени бедемима, који су били ојачани са једном кулом. Лица бедема су грађена од делимично притесаног и ломљеног камена у неправилном слогу, са трпанцем између, уз коришћење кречног малтера као везивног средства. Утврђења тог типа су тада била уобичајена у разним деловима Римског царства, а заједно са утврђењем Градина у Постењу је вероватно била део јединственог одбрамбеног система. Оваква утврђења типа кастела и рефугија, тј. прибежишта су током касне антике постала образац сигурног насеља. У њима су били смештени малобројни припадници војске, али и околно становништво, а у утврђеним подграђима занатлије и трговци.Драгица Премовић-Алексић – Касноантичка и рановизантијска утврђења у новопазарском крају, Ниш и Византија II, зборник радова 210п|мини|desno|Петрова црква у Расу из -{VIII}- века
Осим објеката војног и одбрамбеног карактера, у близини ушћа Себечевске реке на десној обали реке Рашке, су пронађени остаци римске базилике која је подигнута крајем IV или почетком 5. века.Ђорђе Јанковић, O цркви Рашке доба пре Немање, Филозофски факултет у Београду, Гласник српског археолошког друштва 20, 2004. Утврђење у Подграђу је активно коришћено од почетка 4. века, а страдало је заједно са базиликом у 6. веку. На локалитету Трговиште, на левој обали реке Рашке, пронађена је касноантичка некропола где се налазила и рановизантијска црква са гробницом која датира из V или 6. века. То је једнобродна грађевина у чијем се средишњем делу, испод пода, налази зидана гробница. Баш у том периоду су Словени почели да наилазе са севера и да потискују Византију. У првим деценијама 7. века у пределима Рашке су се већ усталила словенска племена, а византијска власт је готово нестала. Византија је, међутим, касније јачала и успевала да поврати старе територије.
Период од 9. до 12. века Напуштено утврђење је у 9. веку заузето и делом обновљено. Рас је почетком 10. века накратко био у поседу Бугара који су, према подацима из књиге византијског цара Константина VII Порфирогенита „De administrando imperio“, освојили Рашку око 924. године. Бугарски хан Пресијам (836—852) је три године ратовао против кнеза Властимира, а током владавине његових синова, Мутимира, Стројимира и Гојника, бугарски хан Борис (853—888) је напао Србију, али је тешко поражен. Према историјским изворима, бугарски заробљеници су затражили да буду допраћени до границе односно до града Раса., где је и склопљен мир између Бугарске и Србије
O овим догађајима Константин VII Порфирогенит пише: Србија је за време Часлава Клонимировића (927 - око 950) обухватала Рашку, Босну и Травунију, а средиште те државе је било у граду Расу. Након пада Бугарског царства, 971. године, утврђење поново постаје део Византије , Приступљено 25. 4. 2013.. Након тог догађаја Србија је почела да слаби и признала је византијску власт, а потом и ушла у састав државе цара Самуила. Након слома те бугарске државе Србија је поново признала врховну власт Византије, а кратко време била и под влашћу краља Беле. У то време је постојала рашка епархија, са седиштем у цркви светих апостола Петра и Павла у Расу, која је била потчињена Охридској архиепископији. Након тог периода Рашка је ослабила и потпала под утицај Дукља.мини|Ђурђеви ступови из 1171. године
Након 11. века утврђење на Градини се активније користи и тада бива више пута рушено и обнављано. Обнова тврђаве у 11. веку се приписује Србима. Из сведочанства Ане Комнине сасвим је извесно да кнез Вукан од 1083. године држи Рас. Византија је 1091. године напала Србију, након чега је тврђава поново прешла у посед Византије. За време великог жупана Уроша I Србија је повратила Рас од Византије. Историчар Јован Кинема описује како је византијски војсковођа Критопл побегао из града Раса од „одметнутих Срба“., Срби су утврђење на Градини срушили 1127. године. Срушену тврђаву су обновили Византијци током четврте деценије 12. века. Том приликом су подигнути зидани бедеми, са капијом која је брањена са две куле. И поред тога што је утврђење тада ојачано, оно је поново страдало 1149. године приликом борби које је цар Манојло I Комнин (1143—1180) водио против рашког жупана Уроша II (око 1145-1162). Према речима Јована Кинема: .
Након тога је уследила последња обнова тврђаве. Тада је улазна капија зазидана, а отворена је нова поред ојачане главне куле. У северном делу утврђења је подигнута дворска палата, а у унутрашњем делу неколико брвнара. Том приликом Византија је у тврђави оставила српско становништво под византијском командом, што је потврђено налазима грнчарије на Градини изнад Пазаришта. Након што је цар Манојло I Комнин (1143—1180) потукао војску рашког жупана Десе (око 1161—1165), 1163. године, за великог жупана је постављен Тихомир (1165—1166), брат Стефана Немање. Његова престоница је највероватније била у Расу. Византици су из Раса коначно потиснути тек за време Стефана Немање.
Период од 12. до 13. векa 200x200piksel|мини|Стефан Немања, фреска из манастира Студеница
Доласком Стефана Немање (1166/68-1196) на чело српске државе, Рас постаје његово главно упориште. Стефан Немања је након доласка из Зете, у четвртој деценији 12. века, крштен други пут по грчким обичајимаРеља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Народна књига и Историјски институт, Београд, 1981. у цркви светих апостола Петра и Павла која је била седиште епископије. Према историјским подацима ова црква се налазила „по среде Раса“ (родослови Загрепски, Пајсијев и Врхобрезнички) или „-{in meditulio Rasciae}-“ (летопис Бранковићев).
Како је Немања све више показивао претензије ка престолу дошао је у сукоб са браћом који су га заточили у пећини око 1166/67. године. Према претпоставци та пећина се налазила на југоисточној падини Градине. У поткапини пећине је био смештен комплекс манастира арханђела Михајла који је подигнут крајем XII или у првим деценијама 13. века. Манастирска црква је била мала, скоро квадратна. У околини манастира се налазе неприступачне испоснице у стенама где су се монаси бавили преписивачком делатношћу. На том месту је старац Симеон 1202. године написао Вуканово јеванђеље. На 189. листу Вукановог јеванђеља постоји запис старца Симеона који каже да је књигу написао: „свом господину великом жупану... у Пећи(ни) у граду Расу“.
После победе над браћом код Пантина 1170. године Стефан Немања је преузео власт над Расом. У знак захвалности светом Ђорђу, који га је по предању избавио из пећине, 1171. године је подигао манастир Ђурђеве Ступове.
Из тог периода је током истраживања пронађена грнчарија за свакодневну употребу, делови оружја од костију, као и оруђа од дрвета и гвожђа. Најзанимљивија су, свакако, сведочанства о раду једног златара, а то су мала посуда са капљицама злата и калуп за ливење медаљона са представом Богородице и Христа. Истраживањем локалитета је пронађен новац краља Радослава (1223—1234), као и калуп за израду новца на основу чега се може закључити да је на том месту од 1230. године била прва српска ковница новца.