Република Српска Крајина (скраћено РСК, или Српска Крајина или само Крајина), била је међународно непризната краткотрајна држава у југоисточној Европи. Српска Крајина се већим дијелом своје територије простирала на подручју некадашње Војне крајине, и то на подручју сљедећих округа: Хрватска војна крајина, Славонска војна крајина и Дунавска војна крајина. Српска Крајина је настала као одговор на поступке хрватских власти, које су водиле политику сецесије од Југославије, као и тежња Срба у Хрватској да остану у Југославији.

Српска Крајина је постојала између 1991. и 1995. године и основана је на територији Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Главни град је био Книн са 12.331 становника. Осим Книна, већи градови су били Вуковар (44.639 становника) и Петриња (18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а 1993. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 км².

Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских војних операција Бљесак и Олуја 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према Ердутском споразуму кроз прелазну управу Организације уједињених нација, интегрисан је у састав Републике Хрватске јануара 1998. године.

Српска Крајина се граничила са Републиком Хрватском, Мађарском, Савезном Републиком Југославијом, Републиком Босном и Херцеговином и Републиком Српском.

Географија мини|лево|Географске области Српске Крајине

Српска Крајина се састојала од три ексклаве: САО Крајина (Банија, Кордун, Лика и Сјеверна Далмација). У њеном саставу су биле општине Бенковац, Војнић, Вргинмост, Глина, Грачац, Двор, Дрниш, Доњи Лапац, Книн, Кореница, Костајница, Крњак, Обровац, Петриња, Плашки, Слуњ, Српска општина Задар и Цапраг. САО Западна Славонија. У њеном саставу су се налазиле општине: Грубишно Поље, Дарувар, Окучани и Подравска Слатина. Већина Западне Славоније се налазила под контролом Хрватске војске од краја децембра 1991. године и у саставу Српске Крајине је била само формално. СО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. У њеном саставу су се налазиле општине: Бели Манастир, Вуковар, Даљ, Мирковци и Тења.

Према Уставу Српске Крајине, главна територијална јединица била је општина, која је, по правилу, обухватала главно насеље, њен центар и околна насеља. У саставу Српске Крајине било је укупно 28 општина.

Српска Крајина је обухватала шест историјско-географских области. Конкретно, корпуси Српске војске Крајине су били распоређени по овим областима, а по том принципу је вршена и процјена броја становништва. Сјеверна Далмација — површина 3.450 км². Границе сјеверне Далмације су са сјевера Велебит, са истока Динара, са југа Косово поље и Петрово поље и са запада Задар и јадранска обала. Област је територијално била организована у општине Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и српски Задар. Лика — површина 4.808 км². Границе Лике су са сјевера град Плашки, са истока ријека Уна, са југа ријека Зрмања и са запада линија Медак—Теслинград. Фактички, Лика се налазила између планина Велебит, Пљешевица и Мала Капела. У овој области се налазе и Плитвичка језера. Област је територијално била организована у општине Кореница, Доњи Лапац, Грачац и Плашки. Кордун — површина 2.306 км². Границе Кордуна су са сјевера ријека Купа, са истока ријека Глина, граница са Босном и Херцеговином, са југа планине Пљешевица и Мала Капела и са запада ријеке Мрежница и Корана. Област је територијално била организована у општине Слуњ, Крњак, Вргинмост и Војнић. У економском плану у области се налазио и град Топуско. Банија — површина 3.456 км². Тачне границе области нису биле одређене. Област је територијално била организована у општине Глина, Петриња, Костајница, Двор на Уни и дио општине Сисак. Западна Славонија — површина 5.062 км², али под контролом Српске Крајине било само 558 км², јер је Хрватска војска у јесен 1991. спровела низ офанзива и преузела контролу над већином области. Границе западне Славоније су са сјевера ријека Драва, са истока околина општина Доњи Михољац и Ораховица, са југа ријека Сава и за запада ријека Илок. Област је територијално била организована у општине Окучани, Пакрац, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина, дио општина Вировитица, Ораховица и Славонска Пожега. Међутим, у стварности је Српска Крајина имала контролу само над Окучанима и дијелом Пакраца. Источна Славонија, Барања и западни Срем — површина 2.511 км². Границе ове области су на сјеверу граница са Мађарском, на истоку граница са Југославијом, на југу граница иде ријекама Дунавом и Савом и на западу линијом Осијек—Винковци, који су се налазили под хрватском контролом. Област је територијално била организована у општине Бели Манастир, Вуковар, Даљ, Мирковци, и Тења, као и дијелови општина Осијек, Винковци и Жупања.

Историја

Војна крајина

250п|лево|Мапа Војне крајине

Срби су на територији будуће Српске Крајине живјели још од средњег вијека, прије почетка инвазије Османског царства на Балканско полуострво. На примјер, прво помињање Срба у Срему, Славонији и Далмацији датира још од 7. вијека. Срби су тада већином били насељени у областима јужне Далмације, гдје су основали неколико својих кнежевина. Први српски манастир на територији Краљевине Далмације и Хрватске био је манастир Крупа, ког су према предању 1317. године основали монаси из манастира Крупе на Врбасу, а манастир су помагали српски краљеви Стефан Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан. Отприлике у исто вријеме, основан је и манастир Крка, чији је ктитор била принцеза Јелена Немањић Шубић, сестра краља Стефана Душана и супруга хрватског велможе Младена III Шубића.

мини|десно|Крајишки војници

Након што су Османлије освојиле Србију и Босну, број Срба у Крајини се знатно повећава, а многи Хрвати напуштају ове просторе и селе се у градове на јадранској обали или у унутрашњост Хрватске и Угарске. Након што су Османлије први пут заузеле град Јајце, 18.000 српских породица преселило се у Личку и Крбавску жупанију. Угарски краљ Матија Корвин их је ослободио плаћања пореза и гарантовао им слободу вјероисповијести, али су Срби били дужни да штите границу од османских упада. Касније, српске избјеглице у другим дијеловима Крајине добијају од Хабзбуршке монархије статус граничне милиције, која је у замјену за земљиште доживотно бранила границу са Османским царством.

Према неким истраживачима, за Хабзбурге је Војна крајина била својеврсни резервоар војних обвезника. Сваки седми грађанин Крајине је био граничар, док је у осталим дијеловима царства однос војника и цивила био 1:64. Током свог постојања, Војна крајина је претрпјела бројне реформе и трансформације. Крајем 19. вијека Војна крајина је укинута, а њене области су 1882. године стављене под управу Краљевине Хрватске и Славоније у оквиру Земаља круне Светог Стефана (Угарске).

1881—1918. мини|десно|Према попису становништва из 1910. године, Срба у Краљевини Хрватској и Славонији су чини 24% становништва. Подаци за Далмацију су одвојени

Након укидања војне организације појачале су се политичке активности Срба. Настало је неколико странака, од којих су неке сарађивале са хрватским странкама. Међутим, велики број хрватских политичара, као што је Анте Старчевић и Јосип Франк, сматрало је Србе страним елементом и заговарало србофобију. Док су Срби имали подршку бана Кароља Куен-Хедерварија, кога је поставила Будимпешта, неки хрватски политичари су тражили подршку у владајућим круговима у Бечу. Након распада Аустроугарске готово све њене јужнословенске земље добровољно постају дио Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, држава је била централизована и убрзо је престала да задовољава расположење хрватских маса које желе суштинску аутономију или независност. Ово је компликовало односе Хрвата и Срба и изазвало низ политичких криза.

Према попису становништва из 1910. године, православних Срба на територији хрватско-славонског подручја бивше Војне крајине, било је 649.453. Једанаест година касније, 1921. године, на територије савремене Хрватске и Срема (у данашње време у саставу Србије) живјело је 764.901 Срба, од којих 658.769 на територији хрватско-славонског подручја бивше Војне крајине и 106.132 у Далмацији.

Геноцид над Србима током Другог свјетског рата

Након што су Нацистичка Њемачка и његови савезници окупирали Краљевину Југославију, створена је Независна Држава Хрватска, на челу са усташама. Они су се придржавали великохрватске идеологије и одликовали су се крајњом србофобијом, што је резултирало геноцидом над Србима. Усташе су успоставиле и мрежу концентрационих логора. Тачан број жртава геноцида није познат, бројке се крећу од 197.000 људи, према хрватским изворима, до 800.000 људи, према српским изворима. Значајан број жртава је страдао у хрватским концентрационим логорима. Око 240.000 Срба је присилно прекрштено у римокатоличанство, а око 400.000 Срба је протјерано у Подручје Војног заповједника у Србији. Све ове акције су измијениле етничку структуру територије савремене Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије и имале су крајње негативан утицај на однос Срба и Хрвата. На окупираном подручју Југославије развио се Народноослободилачки покрет. Зачет у Далмацији, убрзо се проширио на цијелу Југославију. Борбу против хрватских војних формација и јединица Вермахта водили су партизани под руководством Јосипа Броза Тита. Политика четничког покрета на челу са Драгољубом Михаиловићем варирала је од борбе са њемачким јединицама до сарадње са њима у различитим временским периодима. Срби са територије бивше Војне крајине дали су значајан допринос борби против хрватских и њемачких јединица. Године 1943. њихов број у редовима четника је био 7.000, а у редовима партизана 28.800 Срба са подручја бивше Војне крајине. Године 1945. у четницима је било 4.000, а у партизанима 63.710 војника. Након ослобађања цјелокупне територије Југославије, Срби су заједно са Хрватима у Хрватској добили статус државотворног народа.

Хрватско прољеће

Крајем шездесетих година 20. вијека међу хрватским комунистима се јавља нова идеја, чија је суштина била промјена положаја република у саставу Југославије. У Хрватској је настао реформистички покрет, познат као „Хрватско прољеће” или „Маспок” (од „Масовни покрет”). Према изјавама идеолога покрета, за циљ је имао повећање права Хрвата у Југославији, као и демократске и економске реформе. Сљедбеници покрета су протестовали против смањења буџета и политичких права у Хрватској, због економски неразвијених региона, као што је Косово. Међутим, нису обраћали пажњу на критике, које су указивале на равноправност република. У истом периоду примјећени су први сукоби у Крајини на националној основи послије 1945. године — између Срба и Хрвата. Југословенски медији објавили су информацију, према којој су у Хрватској састављени спискови Срба и Хрвата, који су остали лојални Југославији. Било је жалби на случајеве дискриминације Срба.

Руководство Југославије и Савеза комуниста видјело је покрет као оживљење хрватског национализма и затражило је од милиције да сузбије демонстрације. Тито је са дужности смијенио најнелојалније присталице, као што су Савка Дабчевић-Кучар, Мико Трипало и Драгутин Харамија, а такође је спровео чисту у Савезу комуниста Хрватске и мјесној администрацији. Многе вође покрета су касније на страначким састанцима изразиле кајање. Многи студентски активисти су ухапшени, а неки су чак и осуђени на затворску казну. Међу ухапшенима тих година су били будући предсједници Хрватске, Фрањо Туђман и Стјепан Месић, као и новинар-дисидент Бруно Бушић.

Пораст национализма у Југославији На Косову су 1981. године избили нереди, узроковани демонстрацијама Албанаца, који су захтијевали трансформацију САП Косово из аутономне покрајине у републику или независну државу. Руководство СР Словеније и СР Хрватске тежило је ка децентрализацији и демократским реформама, заправо и они су хтјели независност од СФРЈ. Насупрот, федерална власт у Београду се залагала за додатну централизацију.