Георг Вилхелм Фридрих Хегел (; Штутгарт, 27. август 1770 — Берлин, 14. новембар 1831) био је немачки филозоф. Хегел је филозоф доба идеализма, заступник апсолутног идеализма и један од родоначелника модерне филозофије.Georg Wilhelm Friedrich Hegel Образовање је стекао на протестантском Богословском факултету Универзитета у Тибингену, где је склопио пријатељство са будућим филозофом Фридрихом Шелингом и песником Фридрихом Хелдерлином. Веома је ценио филозофију Платона, Аристотела, Декарта, Спинозе, Канта и Русоа и идеје француске револуције. Сматран је последњим великим метафизичарем. Умро је као жртва епидемије колере, која се ширила Берлином у лето и јесен 1831. године.
Биографија
Детињство и младост Хегел се рођен у чиновничкој породици. Његов отац, Георг Лудвиг Хегел, студирао је право на Универзитету Тибингена, а у време Хегеловог рођења био је на положају секретара Пореске управе при Министарству финансија, на двору војводства Виртемберга. По породичном предању, Хегелови су пореклом из Аустрије, а оснивач породице Јохан Хегел је емигрирао из католичке Аустрије у протестантски Виртемберг у шеснаестом веку, у време кад су аустријски протестанти приморавани да пређу у Католике, 1500-их. Хегелова мајка, Марија Магдалена Луиза Хегел (девојачко Фром), чији је отац био правник на положају у Високом суду правде на двору Виртемберга, води порекло до Јохана Бенца, истакнутог виртембершког протестантског реформатора из шеснаестог века. Хегел је био једно од шестеро деце од које су само његова сестра Кристијана Луиза и брат Георг Лудвиг доживели одрасло доба. Образовање и култура су били веома битни у Хегеловој породици, тако да су га родитељи уписали у тзв. Немачку школу већ са три године, а са пет година је похађао наставу у тзв. Латинској школи. Латински је такође учио од своје мајке Марије Луизе којој је био веома привржен и која је била врло учена жена за то доба. Са десет година отац му је плаћао приватне часове из геометрије код истакнутог локалног математичара Дутенхофера (K. A. F. Duttenhofer), а временом и приватне часове из других области; врло је могуће да је тако научио француски језик. Хегелови родитиељи су плаћали претплату за утицајни журнал Општа немачка библиотека, у ком су се појавиле прве расправе о Кантовој филозофији. Хегел је био предан ученик и често је ишао у шетњу у пратњи својих учитеља. Једном таквом приликом, са осам година, му је његов учитељ Лефлер (Löffler) поклонио књигу Шекспирових сабраних дела у немачком преводу Ешенбурга (Eschenburg), уз опаску: „да иако их сада не може разумети, брзо ће научити да их разуме”.
У јесен 1788. године, након похађања гимназије у Штутгарту, уписује протестантску Богословију у Тибингену, спремајући се за каријеру протестантског свештеника. Као младић био је неуморан студент; све важније књиге које је читао потанко је анализовао и дуга места из њих исписивао. Права култура, говорио је он, мора да почне одлучним савлађивањем самога себе; сличан је био и питагоровски систем васпитања, јер је ученицима наређивао да ћуте за првих пет година свога учења. Двојица његових колега и пријатеља из тог периода су Фридрих Шелинг и Фридрих Хелдерлин. Након успешних студија Богословије, Хегел у јесен 1793. године одлази у Берн у Швајцарску, где ради као приватни учитељ у једној аристократској породици, задржавши се до 1796. године. Од јануара 1797. до краја 1800. године, радио је као приватни учитељ у Франкфурту на Мајни, где је поново успоставио контакт са колегом из ране младости, Фридрихом Холдерлином, који је имао значајну улогу у формирању његових раних филозофских уверења. Захваљујући наследству после смрти свога оца, Хегел је био у стању да напусти своју позицију као тутор и следи своје академске амбиције.
Каријера и смрт Почетком 1801. године одлази у Јену. Његов пријатељ из студентских дана, Фридрих Шелинг, је постао Фихтеов наследник на месту професора филозофије на чувеном Универзитету у Јени, родном месту немачке идеалистичке и романтичарске мисли. Са Шелинговом подршком, Хегел успешно пролази квалификациони испит за професора у јесен 1801. године и хабилитовао са тезом на тему филозофије природе – -{De Orbitis Planetarum}-. У почетку, Шелинг и Хегел су блиско сарађивали, што потврђује и један филозофски журнал -{Kritisches Journal der Philosophie}-, који су од 1802. године заједно уређивали и објављивали. Журнал престаје да излази одласком Шелинга из Јене, 1803. године. Године 1805. Хегел је именован за ванредног професора на универзитету, али га финансијске потешкоће приморавају да напусти позицију, што ће и учинити у јесен 1806. године. Интервенцијом једног пријатеља постаје уредник дневних новина у Бамбергу, марта 1807. године. У новембру 1808. године, исти пријатељ му помаже да постане ректор и професор у гимназији у Нирнбергу. Након неколико година у том својству, Хегел је поново у позицији да се врати универзитетском животу. Године 1816. позван је на Универзитет у Хајделбергу, који ће напустити 1818. године како би преузео катедру на Универзитету у Берлину, као наследник Јохана Готлиба Фихтеа. Ту се показао као врстан таленат за академску наставу и успео да осигура доминантну позицију у савременим дискусијама својих филозофских доктрина. Умро је у Берлину, 14. новембра 1831. године за време епидемије колере, на врхунцу своје славе. Хегелова дела се могу поделити у три групе: (1) текстове које је сам написао и који су објављени за његовог живота; (2) текстове које је сам написао, али који нису објављени за његовог живота; и (3) текстове које није сам написао и који нису објављени за његовог живота. Два текста из његових раних година се не уклапају у ову шему. Први је превод Картовог памфлета, једног законодавца из Берна, на тему политичке ситуације у швајцарском кантону Во, који је Хегел превео и анонимно објавио 1798. године. То је његов први штампани текст. Други је један фрагмент који датира из истог периода, познат као -{Systemprogramm des deutschen Idealismus}- (Систем-програм немачког идеализма). Текст је преживео у Хегеловим рукописима, али је његово ауторство још увек предмет контроверзи.Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje
Најранији списи из овог периода, датирају из његових првих времена у Јени. Његово прво филозофско дело носи име -{Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie}- (Разлика између Фихтеовог и Шелинговог система филозофије), из 1801. године.
Хегелово проучавање грчке књижевности изазвало је у њему одушевљење за античку културу које га није остављало ни онда кад је безмало сасвим престао да се одушевљава за друге ствари. „При помену Грчке образован човек у Европи, нарочито Немац, осећа се као код куће. Европљани су добили своју религију са даљег извора, с Истока; ... али, што је овде, што је присутно, — науку и уметност, што задовољава наш духовни живот, што га уздиже и украшава, - добијамо, посредно или непосредно, из Грчке.“ Једно време религију Грка више је ценио него хришћанство; у једном спису о животу Исусову у којем је Исуса схватио као сина Марије и Јосифа, а чудесне елементе оставио по страни, антиципирао је схватања Штраусова и Ренанова. Доцније се одрекао овога дела.
И у политици је показивао револуционарни дух, али се не би могло закључивати да га је имао по оном што је доцније обожавао -{status quo}-. Kao студент теологије у Тибингену, са Шелингом жарко је бранио Француску револуцију, и једнога дана рано ујутро засадио је на тргу Дрво слободе. „Француски народ, купајући се у својој револуцији (писао је он) ослободио се многе установе што ју је људски дух оставио као детињу обућу, јер га је притискивала, а притискује још и друге као мртви окови.“ У оним наде пуним данима, „кад је бити млад значило бити у правом рају“, Хегел је, као Фихте, флертовао с неком врстом аристократског социјализма и предао се, са значајном снагом, романтичкој струји која се раширила по целој Европи.
Своје студирање завршио је у Тибингену године 1793. и добио сведочанство по којем је био обдарен човек и добар карактер, вичан теологији и филологији, али без филозофске спреме. У то време био је без средстава, и свој хлеб морао је да заслужује као васпитач у Берну и Франкфурту. То су биле године правог његовог развитка: док се Европа комадала у националистичким борбама, Хегел је сабирао своју духовну снагу и развијао се. Тада (године 1799) умре му отац, и он се, пошто је наследио отприлике шест хиљада марака, држао за богата човека, и остави васпитачко занимање. Молио је свога пријатеља Шелинга да га посаветује где би се могао настанити, и распитивао се за какво место где има једноставне хране, много књига и „-{ein gutes Bier}-“ (доброг пива). Шелинг му је препоручио Јену, која је била универзитетска варош под јурисдикцијом војводе од Вајмара. У Јени је у то доба Фридрих Шилер предавао историју; Лудвиг Тик, Новалис и браћа Вилхелм и Фридрих фон Шлегел проповедали су романтику; Готлиб Фихте и Фридрих фон Шелинг развијали су ту своју филозофију. Хегел дође у Јену године 1801, а 1803. постао је доцент универзитета.
Када је године 1806. Наполеонова победа над Прусима помела малу научничку варош и унела у њу страву, Хегел је још био у Јени. Француски војници упадну у његов стан, и он, као што то приличи једном филозофу, ухвати маглу, носећи са собом рукопис свог првог великог дела, Феноменологије духа. Неко време био је толико лишен свих средстава да је Гете саветовао Кнебела нека Хегелу узајми нешто новаца да преброди највећу невољу. Готово огорчен, писао је Хегел Кнебелу: „Искуство ме је уверило о истини библијских речи, и оне су постале моја звезда водиља: Тражите најпре храну и одећу, а царство небеско доћи ће већ само.“ Најпре је редиговао неке новине у Бамбергу; затим, године 1812, постао је у Нирнбергу директор једне гимназије. На томе положају, можда, стоичке нужности административног посла охладиле су његово одушевљење за романтику, и слично Наполеону и Гетеу, направиле су од њега класичан лик несавремен у романтичком времену. У Нирнбергу је написао своју Логику (1812—16), која је благодарећи својој неразумљивости освојила Немачку, и донела му катедру филозофије у Хајделбергу. У Хајделбергу је написао своју голему Енциклопедију филозофиских наука (1817), и на основу тога дела, године 1818, позван је на универзитет у Берлину. Од тога времена па све до краја свога живота он је неоспоравано владао царством филозофије као Гете царством књижевности, и Бетовен царством музике.
Ако је Хегел, у својим доцнијим годинама, био више склон конзервативним неголи радикалним закључцима своје филозофије, то се делимично догодило стога што је дух времена (да употребимо његову сопствену историјску фразу) био уморан од сувише многих промена. После револуције 1830. године он је писао: „Најзад, после четрдесет година ратовања и неизмерних пометњи, старо срце може се радовати што види крај свега тога, и што је почео период мирољубивог задовољства.“ Није било сасвим у реду што је филозоф борбе и дијалектичар развитка постао бранилац задовољства; али, човек са шездесет година има право да захтева мир. Противречности у Хегеловом мишљењу биле су, ипак, и сувише дубоке да би допуштале мир; и у идућем нараштају његови наследници са дијалектичком фаталношћу поцепали су се у „Хегеловску десницу“ и „Хегеловску левицу“. Вајсе и млађи Фихте нашли су у схватању да је стварност умна један филозофски израз за учење о Провиђењу, и оправдање за једну политику апсолутне послушности. Фојербах, Молешот, Бауер и Маркс вратили су се ка скептицизму и „вишем критицизму“ Хегелове младости, и филозофију историје развијали су у теорију борбе класа која је с хегеловском нужношћу водила ка „неминовном социјализму“. Место Апсолутног што историју одређује духом времена, Маркс је усвојио покрете маса и економске моћи као основне узроке свих фундаменталних промена без обзира да ли се оне дешавају у свету ствари или у животу мишљења, Хегел, царски професор, расуо је клице социјализма.