Светозар Марковић (Зајечар, 21. септембар 1846 — Трст, 10. март 1875) био је српски публициста, социјалиста, књижевни критичар, филозоф и политички активиста из друге половине XIX века.
Биографија Породица Породица Марковић доселила се у Кнежевину Србију око 1820. из Старог Колашина у Новопазарском санџаку. Након убиства једнога Турчина, који им је отео сестру, тројица браће Марко, Маринко и Рашко доселила су се у Левач. Најстарији Марко повео се са собом жени и сина Радоја, оца Светозара Марковића. Крајем 19. века живело је у селу Доња Сабанта, код Крагујевца, као и у неколико левачких села око петнест кућа Марковића, потомака Маркових. Светозаров отац Радоје Марковић ступио је 1833. у полицијску службу у Зајечару, након што је тимочки крај присаједињен Кнежевини Србији. Овде се венчао се Станом, ћерком Јеремије Здравковића, потпуковника и начелника округа црноречког, рођеног у селу Рготини. У браку са Станом имао је шесторо деце – Јеврема, Катарину, Персиду, Светозара, Христину и Милицу.
Као писар среза вражогрначког Радоје Марковић остао је до 1842, када је, заједно са тастом Јеремијом Здравковићем узео учешћа у династичком преврату. Активно је код кметова и народа тимочког краја радио против Обреновића и са побуњеницима тога краја дошао на Врачар, где је одржана скупштина на којој је за кнеза Србије изабран Александар Карађорђевић, Карађорђев син. Нова влада Аврама Петронијевића послала га је након тога у Зајечар за привременог старешину оба среза нахије тимочке, зајечарског и вражогрначког, и на томе месту, као поузданом човеку, поверено му је чување политичких криваца. Када се ушло у редован политички живот постављен је исте године за писара начелства у Зајечару. Упркос препорука и залагања његовог таста, који се обраћао и кнезу Александру, остао је на том месту без унапређења. У јесен 1846. обратио се министру унутрашњих дела Илији Гарашанину са молбом за унапређење, наводећи као разлог своје „оскудно стање“. Неколико година касније постављен је у Јагодини за среског начелника среза левачког, са чином потпоручника.
Светозар Марковић родио се 9. септембра 1846. у Зајечару, као четврто дете Радоја и Стане Марковић. Око места његовог рођења постоје одређене недоумице, јер је сам Светозар неколико пута означавао Јагодину као место свог рођења и сматрао се Јагодинцем. Још као дете остао је без родитеља. Прво му је 1852. приликом порођаја умрла мајка Стана. Отац се тада оженио по други пут са Маријом (1822—1905), удовицом јагодинског трговца Панте Перишића (1817—1852), која је имала леп однос са његовом децом.Нинослав Станојловић: „Генерал Љубивој Г. Перишић (1846—1921) - живот и професионални пут“, pp. 83-84, у публикацији „Гласник“, број 34, Историјски архив Ваљево, 2000. године. Отац Радоје умро је средином децембра 1858. у Јагодини, од стреса због пада династије Карађорђевић и повратка кнеза Милоша Обреновића на Светоандрејској скупштини. Након његове смрти старатељи деце били су ујак Алекса Здравковић, трговац из Зајечара и Мата Аранђеловић, из Јагодине. Деда по мајци Јеремија Здравковић позвао је код себе унучад али су она одлучила да остану код маћехе Марије. Радоје је деци оставио неколико дућана у Зајечару, а Светозар, који је маћеху јако поштовао, када је постао пунолетан, одрекао се, у априлу 1868. наследства у њену корист.
Школовање У основну школу Светозар је пошао у Рековцу, код Јагодине, где је 1853. и 1854. завршио два разреда старинске школе где се још учио часловац, псалтир и пјенија. Трећи и четврти разред завршио је у Јагодини.
thumb|Биста Светозара Марковића испред истоимене универзитетске библиотеке у Београду Гимназију је учио у Крагујевцу и у Београду, године 1863, где је започео студије технике, које је касније наставио у Петрограду као стипендиста српске владе. У Београду је почео да се занима за политику и књижевност, а на њега су утицали Вук Караџић, као и идеолог Либералне странке, Владимир Јовановић. Доцније је прешао да студира у Цирих.
У Петрограду је био укључен у рад руских револуционарних кружока, који су умногоме били следбеници руског аграрног социјалисте Николаја Чернишевског, услед чега је био приморан да напусти Русију, вративши се у Швајцарску где је почео да проучава научни социјализам. Након што је изнео оштре критике на рачун Јована Ристића и Блазнавца, Марковић је изгубио право на стипендију, те се враћа у Србију, где упознаје новинара Перу Тодоровића, будућег оснивача Народне радикалне странке, као и његову супругу, такође новинарку, Милицу Нинковић.
Као веома млад је почео да се бави публицистиком. Због чланка Српске обмане, објављеног у новосадској Застави 1869, изгубио је стипендију, пошто је у овом напису напао цео државни систем у Србији, а посебно бирократију. Оставши без средстава, вратио се у Србију где је почео да издаје лист Раденик, (1871—1872), а потом је 1873. у Крагујевцу издавао лист Јавност.
Светозар Марковић био је први поборник реалистичког правца у књижевности и социјалистички теоретичар. Сву своју делатност усмерио је у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остваривање грађанских права револуционарним путем. Његово главно дело, Србија на истоку, расправља о друштвеним, економским и политичким проблемима Србије са социјалистичких позиција. Врло рано је показао интересовање и за књижевне проблеме, образујући се под утицајем Чернишевског, Херцена и Доброљубова. Током 1872. године у Новом Саду пише своје дело Начела народне економије или наука о благостању, али ће ту књигу издати тек 1874. о трошку Пере Тодоровића.
Марковић је заступао идеју о балканској конфедерацији, као алтернативу националним експанзијама новостворених држава.
У јеку процвата романтизма у српској књижевности, објавио је чланак Певање и мишљење (1868), и потом расправу Реални правац у науци и животу, (1871—1872), којима је покушао да изазове преокрет у српској књижевности. По Марковићу, песници су били криви за рђав укус публике, сујеверје народа и одсуство јасних социјалних и културних перспектива тадашњег српског друштва. Он притом није штедео ни највеће песнике српског романтизма, Лазу Костића и Ђуру Јакшића, док је према Јовану Јовановићу Змају имао више обзира.
Уз критику тадашњег песништва, Марковић је оштро критиковао и ондашњу прозну књижевност, при чему је његов чланак Реални правац у науци и књижевности био широко заснована и утемељена расправа, заснована на научном социјализму, о историјским законитостима у друштву и о друштвеним процесима који су довели до тријумфа научног гледања на те законитости и процесе. По њему ти научни закони и процеси важе и за уметност, па према томе и за поезију. Његови чланци имали су веома велики утицај на даљи ток развоја српске књижевности, а посебно на стваралаштво младе генерације књижевника.
Ђура Јакшић је почео да пише песме са социјалном садржином. Змај, који је у својој политичкој поезији имао много елемената реализма је у потпуности подржавао покрет нове омладине, а од Марковићеве појаве на књижевној сцени све мање су се јављали песници, а све више прозни писци, готово увек са врло критичким ставом према савременим друштвеним збивањима.
Због напада на власт, године 1874. осуђен је на девет месеци затвора, из којег је изашао тешко нарушеног здравља.
Болест и смрт Светозара Марковића Када је изашао из пожаревачког затвора Светозар Марковић је већ био тешко болестан.
Крајем јануара 1875. године озбиљно нарушеног здравља предаје редакцију листа "Ослобођење" листа своме пријатељу и једномишљенику Срети Анђелковићу. Одлази у Јагодину, где се последњи пут види са братом Јевремом и осталим члановима своје породице. Брат га је том приликом наговорио да оде прво у Беч, да консултује специјалисте. Иако ни сам није био имућан, брат му је дао извесну суму новца за пут и лечење. Исто је тако учинио и његов друг и пријатељ Пера Тодоровић.
О Марковићевом доласку обавештени су другови који су студирали у Бечу. Можда ни у једној светској метрополи није у то доба студирао тако велики број српских омладинаца као у Бечу. Ту се одмах нашло неколико младих социјалиста који су га дочекали на железничкој станици. Они су га одвели најчувенијим бечким професорима, који су констатовали акутну туберкулозу и саветовали да што пре оде на југ, где ће му клима боље пријати.
Пре него што ће напустити Беч, Марковић је написао опширно писмо пријатељима у Србији. Он их моли да одрже “Ослобођење” у животу бар годину дана и даје им директиве за даљи рад.
Тек у Трсту, на путу за Далмацију, и њему самом постаје јасно да је катастрофа неизбежна. Умро је у потпуној самоћи, у тршћанској болници, у среду 10. марта 1875. године око 4 часа ујутру.
Када је сутрадан млађи ђакон Богољуб Топонарски приступио његовој постељи, он је већ био сасвим хладан. Пао је један предлог “да се сви тршћански Срби позову на погреб овог знаменитог човека”. Међутим, председник српске православне црквене општине клерикалац, одбио је овај предлог као тобоже неуместан, јер покојника у Трсту “нико није познавао”, а “потрошиће се 2-3 форинте на позиве”. Марковић је у Трсту сахрањен сасвим нечујно, само у присуству ђакона и црквеног тутора, без и једног цвета, без и једног говора, и без и једног пријатеља.
Београдска влада дознала је још истога дана за Марковићеву смрт. Министар иностраних дела Србије, Милан Богићевић, обраћа се аустроугарском генералном конзулу Бењамину Калају, с молбом да се сви списи који се буду нашли у Марковићевој заоставштини конфискују и званичним путем доставе српској влади, пошто “постоји сумња” да се међу тим списима налази и списак “завереника” против кнеза Милана.
Преписка по овој ствари чува се у Државном архиву у Бечу, међу актима Информационог бироа. Богићевић је био код Калаја 10 марта, а већ сутрадан послао је Калај из Београда у Беч аустроугарском министру иностраних дела грофу Ђули Андрашију један шифровани телеграм који јасно открива шта је све Богићевић написао Калају о тобожњој завери Светозара Марковића против кнеза Милана и читавог “постојећег поретка” у Србији. Калајев телеграм Андрашију у преводу гласи:
“Српски министар иностраних дела замолимо ме је да Вашој Екселенцији упутим ову молбу: српски поданик Светозар Марковић, кога терети сумња због завере против кнеза Милана, умро је наводно у болници у Трсту. Српска влада наслућује да су се код њега налазили компромитујући документи о завереницима те молим Вашу Екселенцију за љубазност да наредите, да ти документи не доспу у стране руке, и да их званично доставе Кнежевској влади.”
Гроф Андраши је цео овај предмет препустио на даљу надлежност министру унутрашњих послова барону Ласеру, који је одмах издао телефонско наређење шефу полиције у Трсту да поступи по захтеву српске владе.
Већ сутрадан, (12. марта 1875), стигао је из Трста телеграм ове садржине: “Светозар Марковић је 10. о. м. овде умро: У његовој заоставштини нема никаквих списа. Његов нотес је узапћен и биће послат уз писмени извештај”.
Још истога дана шеф тршћанске полиције доставио је, по специјалном куриру министру Ласеру Марковићев нотес са исцрпним званичним извештајем, који јавља појединости о Марковићевој смрти и о покушају полицијског комесара Будина “да пронађе затражене документе” у његовој заоставштини, коју је преузео на чување ђакон Топонарски. Шеф полиције између осталог јавља:
“Будин ми је реферисао да је парох сасвим отворено изјавио да он не верује да се у Марковићевој заоставштини налазе списи и онда је у присуству комесара цео кофер отворио и претражио, али у њему није било списка. Парох је нашао и предао комесару свега један нотес са белешкама, чији значај не могох проценити и мени је част да га у прилогу доставим на даље расположење. Уколико сам могао да утврдим, Марковић овде ни са ким није долазио у обзир, осим са споменутим парохом.”
Министар Ласер доставио је одмах добивени извештај шефа тршћанске полиције, заједно са Марковићевим нотесом, министру Андрашију, уз ово пропратно писмо у Бечу 15. марта 1875: