Радоња Петровић (Косор, Кучи, 1670 — планина Јелица, Стари Влах, 1737), познат као Војвода Радоња биo је војвода племена Кучи.
Биографија Порекло и титула Радоњин отац Петар био је средње дете Војводе Илика Лалева и ту је титулу држао све до смрти, када ју је пренео свом брату, свештенику Мирчети. Радоња је тако наследио стрица Мирчета као војвода Куча, будући да је чукунунук Дрекалов, оснивача Дрекаловића.
Ратник Постао је вођа групе брдских племена у данашњој источној Црној Гори (познатој као Брда) која су се заједно са хабзбуршким српским трупама борила против Османлија, а одобрена му је титула Гувернадура свих Брда од стране Венецијанаца, за које је управљао поштанским прометом са Османлијама. Кнез-владика Василије у својој „Историји Црне Горе“ помиње га као једног од црногорских команданата, који су се под утицајем владике Данила 1711. године дигли на оружје. У разговорима са аустријским представницима у селу Тешици код Ниша, који су одржани 24. јула 1737, Радоња и патријарх Шакабента обећали су фелдмаршалу Зекендорфу да ће мобилисати Горјане. Кучи би спремили 500 наоружаних људи, војвода Вуксан Војводић из Васојевића 200, војвода Тошко из Пипера 200 итд. Српски патријарх и Радоња позвали су митрополита Саву да се придружи рату против Османлија, али он је био под утицајем Венецијанске Републике и остао неактиван током рата. Радоња је затражио од аустријског фелдмаршала да у случају да побуњеници победе, наставе у његовој служби. Док су трајали разговори, у Црној Гори је избио устанак. Побуњеници Радоње и српске трупе, као и помоћна снага Станише Марковић - Млатишума, напали су локалне Муслимане. Према плану Србије, требало је да заузму следећа места: Нови Пазар, Рожај, Бијело Поље и Пећ. У исто време нападнут је и Бихор, где су српске јединице допрле до Годијева, у којем је смештен штаб српске војске у кући Мустафе Сијарића. Радоња је чуо да ће Османлије у својим будућим акцијама прво напасти Жупљане, који су већ прешли на млетачку страну. У исто време, Радоња је обавестио интенданта Котора Јеролима Бућа да је Дервиш-паши Ченгићу наређено да се са својом војском окрене из херцеговачког Сањака према Книну, који је требало да нападну; и тај везир-Мустафа-паша с војском других сањака и 4000 Татара, како је и планирано, скреће у правцу Задра. Те информације су вероватно биле преувеличене. Радоња је умро на планини Јелици 1737. године и тамо је сахрањен. 1766. његов син Григорије, који је постао нишки архимандрит, превезао је његове посмртне остатке и поново их сахранио у селу Бошњаце код Лесковца. У 2014. години поново је ексхумиран и сахрањен у свом рођеном селу Косор.Повратак гувернадура брда завичају После његове смрти за војводу је изабран унук његова стрица Мирчета Мартин Поповић. Радоњини браћа и сестре и њихови потомци наставили су да носе презиме Петровић, док је његово потомство почело да носи презиме Радоњић.
О Радоњи постоје епске песме, попут „Устанак седморо Брда и Арбанаса”.
Референце
Категорија:Рођени 1670. Категорија:Умрли 1737. Категорија:Кучи Категорија:Брда (област) Категорија:Срби у Црној Гори Категорија:Историја Црне Горе у новом вијеку Категорија:Црногорски и херцеговачки јунаци