Сплит (, ), у старијим текстовима и Спљет или Сплет, други је највећи град у Хрватској и административно седиште Сплитско-далматинске жупаније. Према попису из 2021. било је 149.830 становника. Као највећи град Далмације и значајно историјско и културно средиште Хрватске, уврштен је у Унесков списак Светске баштине.
Име За тренутак постанка града Сплита још од средњег века се узимала изградња Диоклецијанове палате у 3. веку. С обзиром на ово, као и звучност његовог латинског назива (), дуго се сматрало да је данашње име корупција речи палата. Истраживања у новија времена показала су ово као нетачно; Диоклецијанова палата грађена је усред већ установљене грчке колоније зване Аспалат (, Аспалатос), одакле се вуче данашње име. Корен ове речи није сасвим јасан, али га једна теорија изводи од старогрчког назива за биљку брнистру (жуку), која је домаћа овом крају.
У јужнословенским текстовима 19. и 20. века за град сусрећу се и називи Спљет или Сплет, што су просто читања на другим дијалектима од родне му икавице. Од како је мењање имена градова по дијалектима испало из наше књижевне праксе, име града чита се као Сплит у свим језицима бивше Југославије.
Положај Сплит је смештен на јадранској обали у средњој Далмацији, на 43° 30' северне географске ширине и 16° 26' источне географске дужине. У залеђу му је планина Мосор и брдо Козјак. Пред њим су острва Брач, Хвар и Шолта. Трајекти из луке Сплит често су једина веза острва средње Далмације с копном.
Клима Због свог географског положаја подручје је заштићено од утицаја континенталне климе импресивним планинским масивом те се одликује веома повољним климатским карактеристикама. На средоземну климу утичу и локални, сезонски ветрови. Сплитско се подручје убраја и међу најсунчаније крајеве средњег Медитерана са изузетно великим бројем (2.700) сунчаних сати годишње, што га чини најтоплијим делом северне обале Средоземља. Просечна годишња температура је 15,7 °C.
Историја
Антика Иако се настанак града Сплита повезује с градњом Диоклецијанове палате, (4. век), археолошки налази доказују да је ово подручје било насељено и давно пре Диоклецијана као једна од колонија Грчке.
Диоклецијан, римски цар од 284—305. је потекао из скромне породице и оригинално се звао Диоклес. Познат је као велики реформатор Римскога царства, јер је увео уређење звано тетрархија, што је истовремена владавина четири владара. Био је прогонитељ хришћана, а себе је сматрао богом. Огромна палата на подручју данашњег Сплита саграђена је да у њој проведе „старачке дане“.
Диоклецијанова палата највећа је и најбоље сачувана касноантичка палата на свету. Источни и западни зид дугачки су 216 -{m}-, јужни 181 -{m}-, а северни 175 -{m}-. У северном делу палате била је смештена послуга и војска, док су јужно биле саме цареве одаје. У употреби је био водовод који је доводио воду с извора реке Јадро, а користи се једним делом и данас. Најновија од теорија тврди да Диоклецијанова палата никад није била место за одмор, него права фабрика за прераду вуне.
Данас су од комплекса сачуване зидине, троје врата (Златна, Сребрна, Жељезна и Бронзана), царев маузолеј, (данас куле, све четири црква Св. Дује), Јупитеров храм или Храм свих богова, средишњи трг — Перистил.
Средњи век Значајније насељавање Диоклецијанове палате започело је у 7. веку, након пропасти старе Салоне у време аварских и словенских провала, када утврђени комплекс са средиштем око царске палате прераста у нови град - Сплит. И након настањивања Хрвата у ширем залеђу, Сплит је задуго остао романски град.
Током раног средњовековног раздобља, Сплит је био под врховном влашћу Византијског царства, а у административном погледу је припадао тадашњој византијској теми Далмацији. На заседању Седмог васељенског сабора (787) учествовао је и епископ Јован из Сплита.
У међвремену, Диоклецијанов маузолеј је постао црква. Накнадно је додат и кор, а од 13. века — 18. века дозидан је звоник, у 19. веку „растављен“ и обновљен.
Током 10. века, византијски Сплит се развијао у суседству тадашње Краљевине Хрватске, а од 11. века византијску је власт над далматинским градовима постепено заменила млетачка, која се такође измењивала с раздобљима владавине домаћих владара, а потом и угарских краљева. Последење раздобље византијске власти трајало је за време постојања дуката Далмације и Хрватске (1167-1180). За време владавине босанског краља Твртка I Котроманића Сплит се налазио у саставу Тврткове државе.
Нови век Од 15. века до пада Венеције у 1791, цела је Далмација била је под млетачком влашћу. За време турских освајања, делом сплитског залеђа завладали су Османлије, па је Сплит почео да се развија као град на граници и као увозно-извозна лука. Град је и раније био културно средиште и ту је радио један од првих и најбољих хрватских књижевника, писац Марко Марулић, аутор познатог епа „Јудита“.
Године 1838. град Сплит има 8721 становника и 1305 домова. Од знаменитости града су католичка саборна црква (на месту "јазичког храма Јовиша") и остаци Диоклецијанове палате. Ка Трогиру идући су остаци древног града Салоне који су у 7. веку срушили Срби."Србскиј народниј лист", Будим 1839. године
Успомена на краткотрајну власт Француза у Сплиту је Мармонтова улица. После пораза Наполеона, у Далмацији је уследило око 100 година Аустроугарско хабзбуршке власти, а након Аустро-угарске нагодбе и стварања двојне монархије, Далмација и Сплит су припали аустријском делу монархије. До краја Првог светског рата Далмација није никада била уједињена с Хрватском, иако је било настојања, нарочито у време Хрватског народног препорода, који се осетио и у Сплиту.
Југословенски период и данашњица Александар I Карађорђевић је два пута величанствено дочекан од народа у Сплиту. Први пут 1910. на путовању ка Цетињу, а други пут 1925. године. 20. новембра 1918. је око 20.000 Сплићана одушевљено дочекало ослободилачку српску војску. Клицало се: Живјела српска восјка! Живио престолонасљедник Александар!...
Објавиле су новине 1922. године да је у Сплиту постављена спомен-плоча на риви ослободиоцима - српској краљевској војсци. На објављеном снимку видео се окупљени народ на обали мора, око обележја. Војници српски су на свом ослободилачком путу са осмехом на лицу ушли у Сплит 20. новембра 1918. године, заборавивши све оно зло што је било снашло до тада. У спомен тог дана, захвални Далматинци на плочи коју је запљускивало море ставили су следећи текстПолитика", Београд 1922. године: мини|лево|Откривање спомен-плоче ослободилачкој српској војсци, у Сплиту
Сплитска лука је, уз Боку, сматрана најбољом у Југославији. Већ почетком 1920-тих је подигнуто неколико фабрика., Између два рата у Сплиту је изграђено 70 нових улица дужине преко 21 км. Град је знатно нарастао, нарочито од када је постао средиште Приморске бановине.
За време Другог светског рата су Сплит окупирале италијанске снаге, а и формално анектирале тзв. Римским уговорима са Независном Државом Хрватском. Сплит је остао без свог природног залеђа, а становништво је подвргнуто политици италијанизације. Због тога је већ 1941. велики део локалног становништва посредно или непосредно приступио партизанима. Партизани су град заузели у септембру 1943. након капитулације Италије, али су га након жестоких борби морали препустити Немачкој. Сплит је формално припао НДХ, али је 26. октобра 1944. поново дошао под партизанску контролу. До краја рата је служио као привремено седиште владе Федералне државе Хрватске.
У доба СФРЈ Сплит доживљава нагли економски раст, делом везан уз развој индустрије у оближњим Каштелима, али и све већи развој туризма у Далмацији. Пораст индустрије и животног стандарда је имао и значајне демографске последице, првенствено у наглом приливу становништва из економски заосталих крајева Далматинске Загоре и Херцеговине.
Распад СФРЈ се у Сплиту одразио кроз низ озбиљних оружаних инцидената, који су претходили ескалацији рата у Хрватској. Разлог за то је било постојање снажног гарнизона ЈНА у граду, везаног уз ратну луку Лора, главну базу ЈРМ. За време рата су Лора и други објекти ЈНА били под опсадом, окончаном тек потписивањем Сарајевског примирја 1992. године и повлачењем снага ЈНА почетком 1992. године.
Рат је након тога трајао још три године, а Сплит, иако не непосредно погођен, је доста претрпео због економског колапса, тек делимично ублаженог чињеницом да је служио као главна логистичка база снагама УНПРОФОР-а у БиХ.
Тешка економска ситуација се наставила и након рата, с обзиром да се Сплит, слично као и остатак Далмације далеко теже опорављао у односу на Загреб и друге делове Хрватске. Због тога се Сплит — поготово његова околина — показао далеко плодније тло за одржавање националистичке деснице. То се између осталог исказало и у чувеном митингу на Риви одржаном почетком 2001. године у знак подршке генералу Мирку Норцу, хрватском генералу оптуженом, а касније и осуђеном за ратне злочине.
Срби у Сплиту мини|Српска народна ношња из Сплита, 1850. У попису црквеном из 1808. године наводи се за "Спљет" - "с црквом која би се имала саградити". Ту би требало да дође један свештеник, да брине о 40 православаца, насељених Срба трговаца. Мало је било Срба у то време али су то били богати трговци. На црквено-народном сабору у Задру 1808. године је покренуто питање градње храма, али прилике нису дозвољавале рад. Трговац сплитски Никола Димитровић је око 1850. године у својој кући уредио и отворио лепу православну капелу."Србски дневник", Нови Сад 1853. године Ту је свраћао једном месечно један сеоски свештеник и литургију служио. Поред Димитровића, српску елиту су чинили богаташи Кујунџић и Тузлић, и они су заједно могли цркву изградити својим новцем. Године 1896. решили су Срби православни у Сплиту да подигну своју православну цркву. Позвали су јавно преко новина добре људе да финансијски помогну, то богоугодно дело."Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године Године 1937. у Сплиту је српска православна капела, у којој служи прота Сергије Урукало, а по потреби пева хор Певачког друштва "Шумадија"."Правда", Београд 1937. године Капела је уређена 1922. године, као привремена, док се не направи права црква. Дуго су постојале политичке и друге препреке на путу православља у том граду, где је број Срба растао. Прота Урукало родом из Обровца, прославио је 1937. године - 35 свештеничког рада. Последњих десет година службује у Сплиту, где је подигао православну цркву. Бавио се политиком и двапут 1927. и 1931. године биран је за народног посланика. Био је за заслуге одликован орденом Карађорђеве звезде.