Белтејн ( ) или Bealtaine () је гелски празник Првог маја, који означава почетак лета. Традиционално се одржава 1. маја, или отприлике на половини између пролећне равнодневице и летње дугодневице.
Историјски гледано, широко се поштовао у Ирској, Шкотској и на Острву Мен. У Ирској, назив за фестивал и на ирском и на енглеском језику је (). На шкотском гелском се зове (), а на манкс гелском или . То је један од четири главна гелска сезонска фестивала — заједно са Самхајном, Имболком и Лугнасадом — и сличан је велшком .
Белтејн се помиње у најранијој ирској књижевности и повезан је са важним догађајима у ирској митологији. Такође познат као („први од лета”), означавао је почетак лета и време када се стока одводила на летње пашњаке. Вршени су ритуали за заштиту стоке, људи и усева, као и за подстицање раста. Паљене су посебне ломаче, за чији се пламен, дим и пепео веровало да имају заштитну моћ. Људи и њихова стока би ходали око или између ломача, а понекад и скакали преко пламена или жара. Све кућне ватре би се гасиле, а затим поново палиле са белтејнске ломаче.
Ова окупљања била су праћена гозбом, а део хране и пића био би понуђен (вилама/духовима). Врата, прозори, штале и стока били би украшени жутим мајским цвећем, можда зато што је подсећало на ватру. У деловима Ирске људи су правили „мајски жбун”: обично трновит жбун или грану украшену цвећем, тракама, сјајним шкољкама и свећама од рогоза. Посећивани су и свети бунари, док се веровало да белтејнска роса доноси лепоту и одржава младост. Многи од ових обичаја били су део фестивала Првог маја или Ивањдана у деловима Велике Британије и Европе.
Јавне прославе Белтејна изгубиле су на популарности до 20. века, иако се неки обичаји и даље оживљавају као локални културни догађаји. Од касног 20. века, келтски неопагани и виканци поштују фестивал заснован на Белтејну као верски празник. Неопагани на јужној хемисфери могу обележавати фестивал 1. новембра.
Име У староирском, име је обично било или . У савременом ирском, фестивал се обично назива („дан Белтејна”), док је месец мај („месец Белтејна”). На шкотском гелском, фестивал је . Понекад се користи старији шкотски гелски правопис . Израз (шкотски) или (ирски), „светли или жути дан Белтејна”, значи први мај. У Ирској се у једној уобичајеној народној причи помиње као ; први дан у недељи (понедељак/) додаје се како би се нагласио први дан лета.
Име је англизовано као Beltane, Beltain, Beltaine, Beltine и Beltany. Друго староирско име за фестивал било је или , што вероватно значи „први од лета”. Ирски речник О'Дуинина (1904) наводи ово као или у савременом ирском. Преживео је у шкотском гелском називу за месец мај, , и одговара велшком . Сви они су изведени из протокелтског (први + лето).
Етимологија Претпоставља се да Белтејн потиче од протокелтског , што значи „светла ватра”. Елемент могао би бити сродан са енглеском речју bale (као у ) што значи „бело”, „светло” или „сјајно”. Одсуство синкопе (ирски закони гласовних промена би предвидели облик **Beltne) може се објаснити популарним веровањем да је Beltaine била сложеница речи за „ватру”, tene.
Топонимија thumb|Камени круг Белтени у Ирској Постоје називи места у Ирској који садрже реч , указујући на места где су се некада одржавале белтејнске свечаности. Често је англизовано као Beltany (Белтени). Постоје три Белтенија у округу Донигол, укључујући Камени круг Белтени, и два у округу Тајрон. У округу Арма постоји место звано Тамнагвелтон/ („Белтејнско поље”). Лисбалтинг/ („Белтејнско утврђење”) налази се у округу Типерари, док је Глашинаболтина/ („Белтејнски поток”) име потока који се улива у реку Гејли у округу Лимерик.
Историјски обичаји Белтејн је био један од четири гелска сезонска фестивала: Самхајн (1. новембар), Имболк (1. фебруар), Белтејн (1. мај) и Лугнасад (1. август). Белтејн је означавао почетак пасторалне летње сезоне, када се стока одводила на летње пашњаке. У то време одржавани су ритуали како би се заштитили од штете, природне и натприродне, а то је углавном укључивало „симболичну употребу ватре”. Такође су постојали ритуали за заштиту усева, млечних производа и људи, као и за подстицање раста. (често називани духовима или вилама) сматрали су се посебно активним на Белтејн (као и на Самхајн), а циљ многих белтејнских ритуала био је да их умире. Већина научника види као остатке паганских богова и духова природе. Белтејн је био „пролећни фестивал оптимизма” током којег је „ритуал плодности поново био важан, можда повезујући се са растућом снагом сунца”.
Антика и средњи век Сматра се да су Белтејн (почетак лета) и Самхајн (почетак зиме) били најважнији од четири келтска фестивала. Сер Џејмс Џорџ Фрејзер написао је у делу Златна грана: Студија о магији и религији да су времена Белтејна и Самхајна од малог значаја за европске ратаре, али од велике важности за сточаре који практикују сезонску трансхуманцу. Стога он сугерише да фестивал има пасторално порекло.
Најраније помињање Белтејна је у староирској књижевности из гелске Ирске. Текст из раног 10. века (Кормаков речник) има унос за „Belltaine” и изводи га од bil-tene, „срећна ватра”. Каже да су друиди, како би заштитили стоку од болести, палили две ватре „уз велике бајалице” и терали стоку између њих.Stokes, Whitley (ed.) and John O'Donovan (tr.). Sanas Cormaic: Cormac's Glossary. Irish Archaeological and Celtic Society. Calcutta: O.T. Cutter, 1868. У другом уносу, Sanas Cormaic каже да Belltaine значи „Белова ватра”, објашњавајући да је Бел, Бил или Биал био бог и да је „ватра паљена у његово име почетком лета”. Неки научници сугеришу да је то можда био келтски бог исцељења Беленос, иако нема другог помена Бела у староирским списима. Други научници сугеришу да је писац покушавао да повеже друидске ватре са библијским богом Балом.
Средњовековна прича (Удварање Емер) даје исти опис Белтејна. Каже да означава почетак лета и назива Белтејн и Самхајн (почетак зиме) двема главним поделама године.. CELT: Corpus of Electronic Texts.
Према историчару из 17. века Џефрију Китингу, сваког Белтејна у средњовековној Ирској одржавао се велики скуп на брду Уснек, где је приношена жртва богу по имену Беил. Китинг је написао да би се у сваком округу Ирске палиле две ломаче, а стока би се терала између њих да би се заштитила од болести.. CELT: Corpus of Electronic Texts. Нема помена о таквом скупу у аналима, али средњовековни Dindsenchas (знање о местима) укључује причу о хероју који пали свету ватру на Уснеку која је горела седам година. Роналд Хатон пише да ово можда „чува традицију церемонија Белтејна тамо”, али додаје да су „Китинг или његов извор можда једноставно спојили ову легенду са информацијама из Sanas Chormaic да би произвели део псеудоисторије”. Ипак, ископавања на Уснеку у 20. веку пронашла су доказе о великим ватрама и угљенисаним костима, и показала да је то било место ритуала од давнина. Докази сугеришу да је то било „светилиште, у којем се ватра стално одржавала, или палила у честим интервалима”, где су приношене животињске жртве.
Белтејн се такође помиње у средњовековној шкотској књижевности. Рана референца налази се у песми 'Peblis to the Play', садржаној у Мејтландским рукописима шкотске поезије 15. и 16. века, која описује прославу у граду Пиблс.
Савремено доба Од касног 18. века до средине 20. века, многе извештаје о обичајима Белтејна забележили су фолклористи и други писци. На пример, Џон Џејмисон, у свом Етимолошком речнику шкотског језика (1808), описује неке од обичаја Белтејна који су опстали у 18. и раном 19. веку у деловима Шкотске, за које је приметио да почињу да изумиру.
Ломаче thumb|Фестивал ватре Белтејн, Единбург, 2019. Ломаче су наставиле да буду кључни део фестивала у савременом добу. Све кућне ватре би се гасиле пре него што би се запалила ломача, обично на брду. Роналд Хатон пише да су „да би се повећала моћ светог пламена, барем у Британији, често паљене најпримитивнијим од свих средстава, трењем дрвета.” Ово је познато као нужна ватра или tein' èiginn на гелском. То је била света ватра коју је могла запалити само група одређених људи (обично девет мушкараца) помоћу дрвене справе, након што би уклонили сав метал и након што би све друге ватре у том подручју биле угашене. Писци из деветнаестог века бележе да су такве ватре паљене на Белтејн у Шкотском висоравни, као и у Велсу. Веровало се да њени пламенови штите од болести, натприродне штете и вештичарства.
У 19. веку, стока је још увек терана преко пламена или између две ватре — као што је описано у Sanas Cormaic скоро 1000 година раније — у деловима Ирске и Шкотске. Понекад би се стока терала око ломаче или би се натерала да прескаче пламен или жар. Људи су исто чинили за срећу и заштиту. На Острву Мен, људи су осигуравали да дим пређе преко њих и њихове стоке.
thumb|Фестивал ватре Белтејн, Единбург, 2019 - учесници обучени као стока
Када би се ломача стишала, људи би се мазали њеним пепелом и посипали га по својим усевима и стоци. Горуће бакље са ломаче носиле би се кући, носиле око куће или границе имања, и користиле за поновно паљење огњишта. Из ових ритуала је јасно да се ватра сматрала као нешто што има заштитне моћи. Слични ритуали били су део обичаја Првог маја или Ивањдана у неким другим деловима Британских острва и континенталне Европе.Frazer, James George . Chapter 62, Section 8: The Need-fire. Internet Sacred Text Archive. Фрејзер је веровао да су ритуали ватре врста имитативне или симпатетичке магије. Он сугерише да су били намењени да опонашају Сунце и „осигурају потребну количину сунчеве светлости за људе, животиње и биљке”, као и да симболично „спале и униште све штетне утицаје”. . .
Храна се такође спремала на ломачи и постојали су ритуали који су је укључивали. У Шкотском висоравни, Александер Кармајкл је забележио да је постојала гозба са јагњетином, и да се раније то јагње жртвовало. Године 1769, Томас Пенант је писао о белтејнским ломачама у Пертширу, где се кувао кодл (врста каше) од јаја, путера, овсене каше и млека. Део смесе се просипао на земљу као либација. Свако би тада узео колач од овсене каше, назван или „Белтејнски банок”, који је имао девет избочина. Свака особа би се окренула ка ватри, одломила једну по једну избочину и бацила је преко рамена, нудећи их духовима да заштите своју стоку (једну за заштиту коња, једну за заштиту оваца, и тако даље) и предаторима који би могли наудити њиховој стоци (једну лисици, једну орлу, и тако даље). Након тога, пили би кодл.
Према писцима из 18. века, у деловима Шкотске постојао је још један ритуал који је укључивао Белтејнски банок. Колач би се исекао и једно од парчади означило угљем. Парчад би се затим ставила у капу и свако би извукао једно док су му очи везане. Према једном писцу, онај ко би добио означено парче морао је три пута да скочи кроз ватру. Према другом, присутни би се претварали да бацају особу у ватру и неко време након тога би говорили о њој као да је мртва. Ово „можда отелотворује сећање на стварно људско жртвовање”, или је можда одувек било симболично. Постојала је готово идентична традиција за Први мај (Calan Mai) у деловима Велса, а лажна спаљивања била су део пролећних и летњих фестивала ватре у другим деловима Европе. . .
Цвеће и мајско жбуње thumb|left|Глог у цвату Жуто и бело цвеће као што су јагорчевина, јаребика, глог, штипавац, леска и калужница традиционално се стављало на врата и прозоре; ово је документовано у 19. веку у Ирској, Шкотској и на Мену. Понекад се расуто цвеће посипало испред врата и прозора, а понекад се правило у букете, венце или крстове и причвршћивало на њих. Краве би такође биле украшене њима, а причвршћивало би се и на опрему за мужу и прављење путера. Вероватно је да се такво цвеће користило јер је подсећало на ватру. Слични обичаји за Први мај налазе се широм Европе.