Фолклор Сједињених Америчких Држава обухвата митове, легенде, преувеличане приче, усмена предања, музику, обичаје и културне изразе који су се развили у Сједињеним Државама током векова. Он одражава разнолико порекло становништва нације, црпећи из традиција америчких староседелаца, наратива европских досељеника, афроамеричког приповедања и фолклора имигрантских заједница из Азије, Латинске Америке и других крајева.

Амерички фолклор укључује иконске фигуре као што су Пол Банјан и Џони Еплсид, регионална створења попут Бигфута и Ђавола из Џерзија, као и урбане легенде које опстају у дигиталном добу. Такође укључује народну музику, сујеверја, приче о духовима и фестивалске традиције које се разликују међу регионима и популацијама.

Као динамично и еволуирајуће тело културног изражавања, фолклор САД наставља да се прилагођава новим технологијама, друштвеним променама и хибридним идентитетима, остајући витално сочиво кроз које Американци тумаче своју заједничку — и оспоравану — историју.

Фолклор америчких староседелаца

Културе америчких староседелаца богате су митовима и легендама које објашњавају природне појаве и однос између људи и духовног света. Према Бареу Толкину, перје, рад са перлама, кораци у плесу, музика, догађаји у причи, облик станишта или предмети традиционалне хране могу се посматрати као иконе културног значења.Toelken, Barre.The Anguish of Snails, Utah State University Press, 2003

Културе америчких староседелаца су бројне и разноврсне. Иако неке суседне културе имају слична веровања, друге се могу прилично разликовати једна од друге. Најчешћи митови су митови о стварању, који причају причу како би објаснили како је земља настала и одакле су дошли људи и друга бића. Други могу укључивати објашњења о Сунцу, Месецу, сазвежђима, одређеним животињама, годишњим добима и времену. Ово је један од начина на који су многа племена очувала, и настављају да чувају, своје културе живим; ове приче се причају као начин очувања и преношења посебних веровања, историје, обичаја, духовности и традиционалног начина живота нације, племена или групе. Према Бареу Толкину: „Приче не само да забављају, већ и оличавају староседелачке бихевиоралне и етичке вредности.”

Иако поједина племена имају своја света веровања и митове, многе приче имају много тога заједничког. Митови о поплавама су готово универзални међу племенима Равница, обично се завршавајући обнављањем потопљене земље. Постоје многе „приче о херојима” које овековечују авантуре јунака са натприродним моћима, који исправљају неправде и побеђују зло. Приче о животињама су честе, неке објашњавају како су настале карактеристике одређених животиња, неке користе животињске ликове за нарацију, а друге користе животиње симболично. Такође постоје митови где се натприродна бића појављују у облику животиња, при чему се често помињу медвед, лос, орао, сова и змија.

Оснивачки митови Оснивање Сједињених Држава често је окружено националним митовима, легендама и преувеличаним причама. Многе приче су се развиле од давног оснивања и постале део америчког фолклора и културне свести, а фолклор који није староседелачки посебно укључује сваки наратив који је допринео обликовању америчке културе и система веровања. Ови наративи имају различите нивое историјске тачности; истинитост прича није одлучујући фактор.

Кристифор Колумбо Кристифор Колумбо је важна личност у корпусу америчког мита. Његов статус, као и код већине америчких икона, не представља толико његова достигнућа, колико самоперцепцију друштва које га је изабрало за хероја. Након што су прекинуле везе са Енглеском и њеним културним иконама, младе Сједињене Државе остале су без историје или хероја на којима би засновале заједнички осећај свог друштвеног идентитета. Вашингтон Ирвинг је био кључан у популаризацији Колумба. Његова верзија Колумбовог живота, објављена 1829. године, била је више романса него биографија. Књига је била веома популарна и допринела је слици морепловца као усамљеног појединца који је изазвао непознато море, док су тријумфални Американци размишљали о опасностима и обећањима своје сопствене дивље границе. Као последица његове визије и смелости, сада је постојала земља слободна од краљева, огроман континент за нове почетке.

У стварности, Колумбо никада није крочио на земљу која ће постати Сједињене Америчке Државе. Упркос тој чињеници, ране америчке историјске књиге и биографије, попут оних које су написали Ирвинг и Џорџ Банкрофт, сликале су Колумба као племенитог истраживача вођеног Богом да стигне до Новог света. Историчар Џереми Белкнап тврдио је да је Колумбо био бриљантан навигатор који је у потпуности разумео своје откриће и којег монарси нису ценили. Идеја да је ово био предодређен догађај касније је навела хришћанске досељенике да верују да је њихова сврха да колонизују северноамерички континент, док га је поглед на Колумба као генија зависног од добре воље монарха претворио у хваљену револуционарну личност.

У годинама након Револуције, поетски уређај „Колумбија” коришћен је као симбол и Колумба и Америке. Прва маскота Сједињених Држава, Колумбија, појављује се као женска персонификација самих Сједињених Држава. Приказивана је као богиња која држи мач, маслинову гранчицу и ловоров венац. Ови предмети представљали су правду, мир и победу. Краљевски колеџ у Њујорку променио је име 1792. године у Колумбија, а нова престоница у Вашингтону добила је поднаслов Дистрикт Колумбија.

Џејмстаун

У мају 1607. године, бродови Сузан Констант, Дискавери и Годспид запловили су кроз залив Чесапик и тридесет миља уз реку Џејмс, где су досељеници изградили Џејмстаун, прву сталну колонију Енглеске. Стигавши прекасно у сезони да би засадили усеве, многи нису били навикнути на физички рад. У року од неколико месеци, неки досељеници су умрли од глади и болести. Само тридесет осам њих је преживело своју прву годину у Новом свету. Зима 1609—1610. била је позната као „Време глади”. Због екстремне суше, непријатељских односа са племеном Поватан и губитка брода са залихама, људима у Џејмстауну није остало ништа за јело. Досељеници су били приморани да једу своје коње, мачке, псе и кожу са чизама. Године 2013. пронађени су први директни докази о канибализму унутар Џејмстауна.

Капетан Џон Смит, гусар који је постао џентлмен, претворио је досељенике у сакупљаче и успешне трговце са америчким староседеоцима, који су научили Енглезе како да саде кукуруз и друге усеве. Смит је водио експедиције да истражи регионе око Џејмстауна, и током једне од њих поглавица Поватана заробио је Смита. Према извештају који је Смит објавио 1624. године, требало је да буде погубљен док га поглавичина ћерка, Покахонтас, није спасила. Из овога је произашла легенда о Покахонтас, поставши део америчког фолклора, дечјих књига и филмова.

Плимут right|thumb|Споменик Плимутске стене дизајниран за тристогодишњицу (1920). Плимутска стена је традиционално место искрцавања Вилијама Бредфорда и ходочасника са Мејфлауера који су основали Плимутску колонију 1620. године, и важан је симбол у америчкој историји. Нема савремених референци о искрцавању ходочасника на стену у Плимуту. Прва писана референца о искрцавању ходочасника на стену налази се 121 годину након што су се искрцали. Стена, или она која је традиционално идентификована као таква, дуго је меморијализована на обали луке Плимут у Плимуту, Масачусетс. Празник Дан захвалности наводно је почео са ходочасницима 1621. године. Они су дошли у Америку да побегну од верског прогона, али су затим скоро умрли од глади. Неки пријатељски настројени амерички староседеоци, укључујући Сквонтоа, помогли су ходочасницима да преживе прву зиму. Истрајност ходочасника слави се током годишњег фестивала Дана захвалности.

Личности из Револуционарног рата

Џорџ Вашингтон Џорџ Вашингтон (22. фебруар 1732 — 14. децембар 1799), први председник земље, најистакнутија је америчка историјска и фолклорна личност, јер држи место „оца отаџбине” (Pater Patriae). Апокрифне приче о Вашингтоновом детињству укључују тврдњу да је бацио сребрни долар преко реке Рапаханок на Фери Фарми. Друга прича тврди да је као мало дете Вашингтон посекао трешњино дрво свог оца. Његов љутити отац суочио се са младим Вашингтоном, који је изјавио „Не могу да лажем” и признао преступ, чиме је осветлио своје поштење. Пастор Мејсон Лок Вимс помиње први навод ове легенде у својој књизи из 1806. године, Живот Џорџа Вашингтона: Са занимљивим анегдотама, једнако часним за њега самог и примерним за његове младе земљаке. Ова анегдота се не може независно проверити. Самјуел Клеменс, познатији као Марк Твен, такође је познат по томе што је ширио причу док је држао предавања, персонализујући је додавањем: „Ја имам виши и већи стандард принципа. Вашингтон није могао да лаже. Ја могу да лажем, али нећу.”

Патрик Хенри Патрик Хенри (29. мај 1736 — 6. јун 1799) био је адвокат, плантажер и политичар који је постао познат као говорник током покрета за независност у Вирџинији 1770-их. Патрик Хенри је најпознатији по говору који је одржао у Дому буржуја 23. марта 1775. године, у Цркви светог Џона у Ричмонду, Вирџинија. Док је Дом био неодлучан да ли да се мобилише за војну акцију против надолазеће британске војне силе, Хенри се залагао за мобилизацију. Четрдесет две године касније, Хенријев први биограф, Вилијам Вирт, радећи на основу усмених историја, покушао је да реконструише оно што је Хенри рекао. Према Вирту, Хенри је завршио свој говор речима које су од тада постале бесмртне: „Не знам којим путем други могу кренути; али што се мене тиче, дајте ми слободу или ми дајте смрт!” Гомила је, према Виртовом извештају, скочила и повикала „На оружје! На оружје!”. Током 160 година Виртов извештај је узиман здраво за готово. Седамдесетих година 20. века историчари су почели да доводе у питање аутентичност Виртове реконструкције.

thumb|Бетси Рос шије

Бетси Рос Бетси Рос (1. јануар 1752 — 30. јануар 1836) широко је призната као особа која је направила прву америчку заставу. Међутим, не постоје веродостојни историјски докази да је прича истинита. Истраживање које је спровео Национални музеј америчке историје напомиње да је прича о томе како Бетси Рос прави прву америчку заставу за генерала Џорџа Вашингтона ушла у америчку свест отприлике у време прославе стогодишњице 1876. године. У књизи из 2008. године Барјак ишаран звездама: Стварање америчке иконе, стручњаци Смитсонијан института истичу да су извештаји о догађају привлачили Американце жељне прича о револуцији и њеним херојима и хероинама. Бетси Рос је промовисана као патриотски узор за младе девојке и симбол доприноса жена америчкој историји.

Други хероји Револуционарног рата који су постали личности америчког фолклора укључују: Бенедикта Арнолда, Бенџамина Френклина, Нејтана Хејла, Џона Хенкока, Волтера Батлера, Џона Пола Џоунса, Банастрија Тарлтона и Франсиса Мариона.

Преувеличане приче Преувеличана прича (енгл. tall tale) је основни елемент америчке народне књижевности. Порекло преувеличане приче види се у такмичењима у хвалисању која су се често дешавала када би се окупљали људи са америчке границе. Преувеличана прича је прича са невероватним елементима, испричана као да је истинита и чињенична. Неке такве приче су претеривања стварних догађаја; друге су потпуно измишљене приче смештене у познато окружење, као што је амерички Дивљи запад или почетак Индустријске револуције. Обично су хумористичне или доброћудне. Линија између мита и преувеличане приче разликује се првенствено по старости; многи митови преувеличавају подвиге својих хероја, али у преувеличаним причама, претеривање доминира, до те мере да постаје суштина приче.

Засноване на историјским личностима