Црква Светог архангела Гаврила у Доњим Јарушицама потиче из 15. века и културно је добро Општине Рача.
Историја У срцу Шумадије, вековима обнављана и заборављана, налази се прастара црква Светог Архангела Гаврила необичне прошлости, која сведочи о бурним временима овог дела Србије. Црква потиче из XV века, времена последњих српских деспота, а саграђена је даље од тадашњих путева војски и освајача, скрајнута у шумовитој дубодолини скоро неуочљива у брежуљцима заталасаној околини. Средином XV века вазалну Србију у више наврата пустоши Османлијска војска, што је изазивало велика страдања прогоне и сеобе локалног живља. Ова црква сведочи да ни у таквим суровим временима није вођена брига само о људским животима, већ и о судбини својих богомоља. Сигурно је да је у то време још било свеже сећање на 1453. годину и пад тадашње престонице хришћанства Цариграда када је велелепна црква Свете Софије, понос хришћанства, претворена у џамију Аја- Софију. Шумадија је у тим временима више пута мењала поробљиваче између Турака и Аустроугара. У страдањима, прогонима, селидбама и времену црква је нестала из људског сећања. Овај нестали храм из сећања случајно је пронађен, закопан у кршу дубодолине 1822. године. Тако је избегнуто уништавање од освајача или злехуда судбина цариградске Свете Софије. Своје васкрсење храм је дуго чекао. Књаз српски Милош Обреновић обновио га је са великим пијететом 1824. године о свом трошку, а црква и њена порта и данас носе видне трагове своје судбине. Храм је дограђен 1890. године за владе и уз помоћ Александра Обреновића I, краља српског, Милошевог праунука, а од тада даљу бригу преузимају верници. Први пут у писаним документима,турским записима, помиње се као манастир Јарушице.
Географски положај Налази се у шумадиској епархији на 115 километера јужно од Београда на средокраћи( на пола пута ) троугла Крагујевац-Топола- Рача, а на четворомеђи насеља Горње Јарушице, Доње Јарушице, Велико Крчмаре и Борци где и данас служи народу овог краја и после пет векова. Одмах по откривању цркве у њеној непосредној близини следеће 1823. године отворена је школа заједно са првих десет таквих школа у Србији. Школа и данас постоји али је престала са радом пре чердесет година. Поред цркве и школе до педесетих година прошлог века постојала је кућа писца и највећег српског сатиричара Радоја Домановића, чији су деда и стриц били свештеници ове цркве а отац учитељ ове школе. Црква је удаљена од свих насеља, а у амбијенту шумског мира и тишине коју ремети само пој птица и црквених звона, доживљава се сва благодет духовног наслеђа и ових бајковитих простора. Испод саме цркве у нижој каскади налазе се извори. До извора силази се степеницама из црквене порте кроз посебна врата за Светињу што је назив за два извора, за које се верује да су лековита.
Стара црква у Јарушицама Село Јарушице помиње већ у првом попису из 1476. године а у попису из времена владавине Мурата III је уписан манастир Св. Арханђел код села ЈарушицеСтара црква била је облика „просте уздужне куће“. без трула и кубета. Њена је основа обичан правоугаоник чија подужна осовина лежи у правцу од истока ка западу, као што је то правило код православних цркава, коме је додата са источне стране само апсида споља и изнутра полукружна. Ова изгледа са спољашње стране у неколико пљошта, јер јој је дошао центар на унтрашњој линији, па дебљина источног зида забатног (калкански зид, троугласти део крова који прекрива предњу и задњу страну тавана. , на који је она прислоњена, одузима за толико од спољњег полукруга.)
Одлике здања Са западне стране, на прочељу, овај храм нити има праву припрату нутрашњу – нартекс – нити спољну – егзонартекс, већ су врата усечена у главној – подужној – осовини грађевине, у западни забатни зид, па се кроз њих улази непосредно у сам главни део цркве: у наос – лађу – на место за правоверне. Унутрашњост овог храма подељена је овде по дужини својој у три дела неједнака ступцима заснованим уза саме зидове спољне, северно и јужно платно, и са њима спојена, али ови нису луковима међусобно скопчани, као што би требало да је, због већег и бољег отпора отиску свода унутрашњег, него стоје као проста, појачања са утрашње стране цркве, те са њиховим луковима попречно изведеним изилазе из општег правог свода полукружног, који целу цркву покрива, зупчасто а и неправилно напоље, јер средишта лукова и главног свода нису концентрична, него леже у разним висинама и ако на истој отвесној линији , што се може закључити – видети – из основе и уздужног пресека, па се виде зупци са обе стране лукова што није правилно, нити једно нити друго, према особини овог начина грађења, – византијском стилу. Апсида је правилно засвођена четвртлоптастим сводом и она има своје неправилно чело испод главног полукружног свода и из истих разлога као и чела појачавајућих лукова попречних. Она има свој засебан кров у виду половине конуса и лежи ниже од крова главног дела цркве над правоугаоником, који је простог правог – двоногибастог облика Осим главних врата у осовини са запада била су у куту поред западног ступца средњег дела цркве на северном платну још једна врата, и имала је свега само два прозорчића на једном платну, као што се то види на лицу са севера првобитне цркве, те је морало бити прилично мрачно у унутрашњости црквеној. ..... Ова стара – сада обновљена – црква веома је малих мера; с поља је дугачка без апсиде 9,10 м, са њоме 10,45 м а 5,40 м широка. Изнутра је, тако исто мерено, дугачка 7,50 и 8,85 м, а широка између платна 3,20 м, но између ступаца појачавајућих, над којима је у средњем делу цркве подигнуто труло и кубе засвођено – само 2,70 м. Тако је ова стара црквица мера најмањих од досадањих описаних цркава и црквица у овоме листу.“
Црква на цркви Храм Светог архангела Гаврила у селу Јарушице код Крагујевца саграђен је на зидинама старог, који су мештани затрпали да би га спасли од Турака.У ували сакривеној густом шумом покрај села Јарушице, код Крагујевца, налази се црква светог Архангела Гаврила. Подигнута на зидинама старе цркве, коју су, према предању, мештани прекрили земљом да би је сакрили од најезде Турака Османлија. Стару затрпану цркву открио је случајно у кршу јарушичком извесни Петар Матијашевић 1822. године. О свом трошку цркву је обновио 1824. године књаз Милош Обреновић. Под земљом је још најмање два метра зидина старе цркве. Легенда каже да је извесни Петар Матијашевић, из села Губеревац, ту чувао козе. Оне су откриле зидине старе закопане цркве, и он је о томе обавестио књаза Милоша.Постоји и легенда да је Матијашевић ишао у лов. Погодио је кажу кошуту која се претворила у вилу девојку баш на месту где је била закопана црква.Зидине које окружују порту из времена су кад је вероватно подигнута и сама стара црква. Само камен на камену је слаган, а прави лавиринт води до два извора воде од којих вид постаје бољи а очи бистрије. Један од извора налази се испод олтара цркве, због чега се верује да је вода благотворна и добра за здравље.Према причи мештана, црква на чијим је зидинима подигнута нова, помиње се први пут 1570. године. У ствари, био је то манастир у ували, а у њему је живео један калуђер. Из страха да манастир не запале Турци, током свог похода на Шумадију, мештани су га прекрили земљом и временом заборавили где је био.
Референце