мини|Шпагети са ћуфтама Италијанска-америчка храна је храна пореклом из италијанске кухиње, која је прихваћена широм Сједињених Држава. Италијанско-америчку храну су кроз историју обликовали разни таласи имиграната и њихови потомци, названи италијански Американци .
Како су се имигранти из различитих региона Италије насељавали широм Сједињених Држава, многи су са собом донели посебну италијанску кулинарску традицију. Многа од ових јела и рецепата развила су се као нова омиљена храна за грађане, а касније и за Американце широм земље.
Утицаји Италијанска-америчка храна се првенствено заснива на кулинарским традицијама јужноиталијанских имиграната, иако је значајан број северноиталијанских имиграната такође дошао у САД и такође донекле утицао на овај стил кухиње.
Италијански Американци често поистовећују храну са својим регионалним наслеђем. Јужноиталијанска јела укључују суву пасту, сос од парадајза и маслиново уље, док северноиталијанска јела укључују јела попут рижота, белог соса и паленте.
Миграција Крајем 19. и почетком 20. века, италијански сиромаси су патили од тешке несигурности у снабдевању храном, пореза, модернизације (која им је ускраћивала приступ феудалној земљи) и пренасељености. Класа која није поседовала земљу преживљавала је углавном вегетаријанском исхраном која се састојала од тврдог хлеба и супа; месо, ако га је уопште било, било је резервисано за прославе. transcript Делимично знање о финој храни стизало је од богатих из ресторана, упркос томе што сиромашни нису имали много средстава да јој приступе.
У таквим условима, таласи Италијана су имигрирали у Сједињене Државе, углавном преко острва Елис. Ови имигранти су пронашли тежак посао, дуго радно време и скучене просторије; ипак, по први пут су били довољно добро плаћени да себи приуште обиље меког хлеба, брашна, меса, сира, јаја, па чак и маслиновог уља, суве тестенине и сира увезеног из Италије или италијанске дијаспоре у Аргентини. Реагујући на ово новооткривено обиље, италијанско-америчка кухиња показује две важне карактеристике: она снажно наглашава употребу „богатих састојака“ (меса, сира и јаја) у поређењу са својим италијанским сељачким панданом, али задржава једноставан стил припреме карактеристичан за cucina povera. Стереотипна италијанско-америчка кухиња „црвеног соса“ је, сходно томе, фузија ових карактеристика са јужноиталијанском (углавном напуљском и сицилијанском кухињом) основом. Имигранти из различитих региона Италије такође су размењивали своје регионалне рецепте како су постајали суседи.
Северни Италијани су такође оставили важан траг у италијанско-америчкој кухињи. Два произвођача сира из Парме, Паоло Сартори и гроф Хулио Болоњиси, искористили су залихе млека у Висконсину и произвели пармезан.
Американизација Било је врло мало италијанско-америчких кувара објављено до 60-их. Италијански Американци, као и Италијани, углавном су преносили рецепте усменом традицијом. Девојчице су похађале часове домаћинства који су се хвалили супериорношћу хомогене америчке кухиње, утичући на распон састојака и техника које користе код куће.
Уместо да учи о италијанској храни од имигрантске популације, општа америчка популација овог времена истраживала је италијанску храну користећи куварске књиге које су написали англоамерички кувари, а које су садржале њихове адаптације италијанске хране. Ове књиге су користили и Италијански Американци који су били уверени да чине „саставни део њиховог културног наслеђа“ и да немају алтернативе. Тек са покретом „нових етничких група“ 60-их појавили су се значајни напори да се документује италијанско-америчка кухиња и повезани начини исхране.
Даљи контакт Временом, због све већег уважавања италијанске кухиње у САД, као и повећаног увоза из Италије, дошло је до потискивања ка производњи аутентичнијих јела, која користе технике и састојке који су више аутохтони у Италији.
С друге стране, нека јела популарна која нису забележена у Италији пре Другог светског рата, могу бити последица америчког утицаја у вези са савезничким ослобођењем Рима 1944.
Популарност Италијанска-америчка храна и медитеранска кухиња су последњих година имале велики утицај на америчку исхрану. Према Националном удружењу ресторана Америка, то је једна од три водеће кухиње у Сједињеним Државама.Hensley, Sue, National Restaurant Association news release, "International Cuisine Reaches America's Main Street", August 10, 2000. Via Thefreelibrary. мини|Италијанско-америчка пица са пеперонијем, печуркама, маслинама и паприком Високо рангирани производи на листи популарних јела у анкети укључују медитерански лепињу, ћабату, еспресо и специјална пића од кафе. Пица и тестенине су такође уобичајена јела у Сједињеним Државама; међутим, представљају се у веома другачијим облицима него у Италији.
У популарном дискурсу, италијански-амерички сосови за тестенину понекад се приказују као поједностављена, несофистицирана верзија оних присутних у италијанској кухињи, Мериен Тебен 2017. описала као „недавни феномен“.
Вино Постоји јака веза између италијанско-америчке кухиње и историје винарства у САД.
Многа италијанска вина су први пут уведена крајем 18. века. Италијанске винаре је први пут довео у државу Флориду 1766. др Ендру Тернбул, британски конзул у Смирни (сада Измир). Филипо Мацеи, италијански лекар и блиски пријатељ америчког председника Томаса Џеферсона, такође је помогао у узгоју винограда, маслина и другог медитеранског воћа уз помоћ Италијана.
У каснијим годинама, америчко виноградарство је било под већим утицајем италијанске дијаспоре током трансатлантских миграција, које су постепено доводиле све више Италијана у Америку од 1870-их до 1920-их. Већина ових Италијана је ушла преко острва Елис, док су многи од њих брзо прошли до америчке западне обале, где је Калифорнија још увек имала своју чувену „златну грозницу“.
У Калифорнији, италоамеричке произвођаче је инспирисало пространство валовитих брда и плодних поља. Пре него што је прохибиција почела 1919., многе винарије су већ биле основане: Seghesio, Simi, Sebastiani Vineyards и Foppiano су основане крајем 19. века и данас раде.
Од 1919. до укидања прохибиције 1933., многи италијански Американцу су се борили да одрже своје винограде. Многи су опстали тако што су Католичкој цркви пружали сакраментално вино или сок од грожђа општем тржишту. Овим малобројним издржљивцима може се приписати заслуга за спасавање америчког виноградарског наслеђа, у индустрији која цени дуговечност и традицију винове лозе и њених производа.
Данас, италијанско-америчке винарије показују моћан адут на светском тржишту. Неке од ових компанија укључују: Atlas Peak (такође познат као Antinori), Cosentino, Dalla Valle, Delicato, Ferrari-Carano, E & J Gallo Winery, Geyser Peak, Louis M. Martini, Mazzocco, Robert Mondavi, Monte Bello Ridge, Corrado Parducci, Pedroncelli Winery, Robert Pepi, Picchetti Brothers Winery, Rochioli, Rafanelli, Rubicon Estate Winery (такође познат као Francis Ford Coppola Presents), Sebastiani Vineyards, Signorello, Sattui, Trinchero (најчешће под брендом Sutter Home), Valley of the Moon, Viansa, и друге.
Јела
Тестенине и житарице Име Слика Опис Амерички чоп суи120x120п Далеки рођак рагуа ала болоњезе направљен првенствено од меса за хамбургере Печени зити120x120п Зити паста, пореклом са Сицилије, паста у облику цеви слична пене пасти, али много дужа, помешана са парадајз сосом и прекривена сиром, затим печена у рерни Фетучини Алфредо160x160п Јело направљено од фетућина, путера, пармезана и других састојака (обично се назива фетућине ал бурро у Италији) Лазање120x120п Посебно се користи рикота, која се у Италији назива лазање ала наполетана . Рикота га разликује од познатијег (ван САД) северноиталијанског стила који користи бешамел сос, названог лазање ала болоњезе или само лазање. Пене ала водка120x120п Сос за ово јело од тестенине састоји се од парадајза, црног лука, шунке, павлаке и вотке. Шпагети са ћуфтама120x120п Јело засновано на јелима са напуљских фестивала које укључује много мање ћуфте као и друге састојке, култно у Сједињеним Државама. Јело какво се служи у Сједињеним Државама је непознато у Италији. Ћуфте се не служе преко тестенине у Италији. Паста примавера120x120п Тестенине са кремастим сосом и поврћем
Јела од поврћа Име Слика Опис Патлиџан са пармезаном120x120п Ово је уобичајено италијанско јело. Обично садржи кришке патлиџана, сос маринара и сир, сложене у више слојева. У Италији се никада не служи на или са шпагетама и не постоје месне „пармиђане“, иако постоје верзије на бази тиквица и артичока. Грашак и јаја Првобитно оброк који су јели сиромашни италијански имигранти, од тада је постао омиљени посни оброк. Састоји се од једноставних јаја и грашка, пржених у тигању са маслиновим уљем и мало белог лука, црног лука и бибера.
Месо и јаја Име Слика Опис Фритата120x120п Омлет отвореног лица који садржи месо, сир, кромпир, грашак, шпаргле, паприке, бундеву, лук и друго поврће, појединачно или у комбинацији. Може се јести самостално или у сендвичима. Италијанска кобасица120x120п Свињска кобасица са аниса и зачинима Кобасице и паприке120x120п Паприке и лук кувани заједно, понекад са веома лаганим црвеним сосом Порчета120x120п Италијански сендвич са печеном свињетином или италијанска свињетина на ногама, у зависности од региона САД. Печена свињска плећка или плећка; често цело прасе. Традиционално јело за празнике или прославе или се налази на фестивалима или вашарима. Међутим, обично се једе у облику сендвича, обично са броколијем рабе, у италијанско-америчким заједницама у Филаделфији, а у скорије време и широм града. У Америку су га углавном донели имигранти из Абруца, као и они из Лација (посебно Албанских брда ), Марке и Тоскане . Пилетина (или телетина) са пармезаном160x160п Пржени панирани пилећи или телећи котлети преливени сосом и сиром, служе се са тестенином. Веома популарно јело у ресторанима са опуштеном кухињом, као и као фил за сендвиче. Назив овог јела се често скраћује на „парм“. Пилетина марсала120x120п Пилећи котлети, печурке и вино Марсала Пилетина Франчезе120x120п Развили су га италоамерички угоститељи након Другог светског рата, када је француска храна постала популарна након што су се војници који су се вратили из Француске навикли на њу
Сосови Име Слика Опис Алфредо сос120x120п Изведено из фетућина Алфредо, које је популаризовао римски угоститељ Алфредо ди Лелио почев од 1914. Амерички Алфредо сос се углавном састоји од павлаке, путера и пармезана са зачинима од мушкатног орашчића и црног бибера, и служи се преко поврћа и неких врста меса (посебно пилетине и шкољки), као и препознатљивих трака тестенине. Аутентично јело Алфредо састоји се само од фетућина, путера и пармезана. Основна разлика између аутентичних фетућина Алфредо и Алфредо соса је у томе што се јело од тестенине припрема додавањем састојака у кувану тестенину, док се Алфредо сос припрема у великим количинама и прелива преко тестенине или других састојака (поврће попут броколија и месо попут шкампа или гриловане пилетине су уобичајени додаци). Иако је веома популаран у Сједињеним Државама, овај сос је практично непознат у Италији. Маринара сос120x120п Брзо се кува, понекад љут парадајз сос без меса, служи се на тестенини. Салса ал помодоро је уобичајени италијански назив. Болоњезе сос120x120п Сос на бази меса пореклом из Болоње Недељни сос120x120п Парадајз сос са месом који се обично прави недељом и посебним приликама; изведен је из италијанског рагуа наполетано. У неким областима, укључујући Бостон, Њу Џерзи и Филаделфију, понекад се назива „грејви“. Италијански дресинг120x120п Састоји се од воде, сирћета или лимуновог сока, биљног уља, сецканих паприка, шећера или кукурузног сирупа, зачинског биља и зачина.
Јела од морских плодова