Перфекционизам, у психологији, је широка црта личности коју карактерише човекова брига и тежња ка безгрешности и савршенству, а праћена је критичким самооцењивањем и забринутошћу због оцена других људи. Најбоље се концептуализује као вишедимензионална и слојевита карактеристика личности, а првобитно су неки психолози сматрали да постоји много позитивних и негативних аспеката.
Неприлагођени (маладаптивни) перфекционизам наводи људе да буду забринути због постизања недостижних идеала или нереалних циљева, што често доводи до многих облика проблема прилагођавања као што су депресија, анксиозност, ОКП, ОКПЛ и ниско самопоштовање. Ови проблеми прилагођавања често воде ка суицидалним мислима и тенденцијама, те утичу или изазивају друге психолошке, физичке и социјалне проблеме, као и проблеме са постигнућима код деце, адолесцената и одраслих.
Од касних 1980-их, перфекционистичке тенденције су у порасту међу новијим генерацијама младих који похађају високо образовање.
Дефиниција Перфекционисти компулзивно и непрестано теже ка недостижним циљевима. Они мере своју сопствену вредност продуктивношћу и постигнућима до тачке да неке тенденције чак доводе до ометања других области живота. Перфекционисти врше притисак на себе да постигну нереалне циљеве који неминовно воде до разочарања. Перфекционисти теже да буду оштри критичари самих себе, свог рада и свог неуспеха да испуне сопствена очекивања.
Перфекционистичка парализа Перфекционистичка парализа односи се на специфичан аспект перфекционизма у којем појединац напушта свој рад због преовлађујуће тежње ка савршенству. Ово се дешава када жеља за безгрешношћу достигне тако екстреман ниво да напредак постаје немогућ, што доводи до неактивности или потпуног одбацивања задатка. Термин перфекционистичка парализа потиче од два повезана психолошка феномена: креативне парализе и парализе анализом. Оба описују сличне тенденције где претерано размишљање или прекомерна потреба за савршенством ометају продуктивност и тиме имплицитно указују на идеју перфекционистичке парализе.
Нормалан наспрам неуротичног Године 1978, Д. Е. Хамачек је аргументовао постојање два супротстављена типа перфекционизма, класификујући људе као склоне нормалном перфекционизму или неуротичном перфекционизму. Нормални перфекционисти су склонији да теже савршенству без угрожавања свог самопоштовања и црпе задовољство из својих напора. Неуротични перфекционисти су склони да теже нереалним циљевима и осећају незадовољство када их не могу достићи. Хамачек нуди неколико стратегија које су се показале корисним у помагању људима да промене понашање са неприлагођеног ка здравијем. Савремена истраживања подржавају идеју да се ова два основна аспекта перфекционистичког понашања, као и друге димензије попут „неперфекционизма”, могу разликовати. Они су различито етикетирани и понекад се називају позитивна тежња и забринутост због неприлагођене евалуације, активни и пасивни перфекционизам, позитивни и негативни перфекционизам, те адаптивни и неприлагођени (маладаптивни) перфекционизам. Иако постоји општи перфекционизам који утиче на све сфере живота, неки истраживачи тврде да су нивои перфекционизма значајно различити у различитим доменима (нпр. посао, академија, спорт, међуљудски односи, кућни живот).
Међутим, расправља се о томе да ли перфекционизам може бити адаптиван и имати позитивне аспекте. Заправо, недавна истраживања сугеришу да је оно што се назива „адаптивни перфекционизам” повезано са суицидалним мислима, депресијом, поремећајима у исхрани, лошим здрављем и раном смртношћу. Неки истраживачи тврде да конструкт који наводи људе да више размишљају о самоубиству и ставља их у ризик од депресије, поремећаја у исхрани, лошег здравља и ране смртности, свакако је далеко од тога да буде адаптиван. Заправо, не постоји емпиријска подршка за тврдњу да постоји здрав облик перфекционизма. Уместо тога, оно што је названо адаптивним перфекционизмом има мало везе са перфекционизмом, а више са тежњом ка изврсности. Немилосрдна тежња ка неразумно високим очекивањима која се ретко постижу и избегавање несавршености по сваку цену је оно што разликује перфекционизам од тежње ка изврсности (екселенцизма). Перфекционизам се стога протеже изван адаптивних тежњи и није синоним за изврсност или савесност. Бројни истраживачи саветују да се не користи термин „адаптивни перфекционизам” јер је неприкладан за црту личности.
Постоји одређена литература која подржава употребу термина адаптивни перфекционизам када се користи у поређењу са неприлагођеним перфекционизмом. Разлике су пронађене када су ове две димензије перфекционизма упарене са Великих пет црта личности. На пример, утврђено је да адаптивни перфекционизам предвиђа отвореност, савесност и екстраверзију, док је утврђено да неприлагођени перфекционизам предвиђа неуротицизам.
Тежње наспрам брига Психолози Ј. Штебер и К. Ото сугерисали су да се перфекционизам састоји од две главне димензије: перфекционистичких тежњи и перфекционистичких брига. Перфекционистичке тежње повезане су са позитивним аспектима перфекционизма; перфекционистичке бриге повезане су са негативним аспектима (види испод). Здрави перфекционисти постижу високе резултате у перфекционистичким тежњама и ниске у перфекционистичким бригама. Нездрави перфекционисти постижу високе резултате и у тежњама и у бригама. Неперфекционисти показују низак ниво перфекционистичких тежњи.
Подстакнути ранијим истраживањима која су пружала емпиријске доказе да би перфекционизам могао бити повезан са позитивним аспектима (посебно перфекционистичким тежњама), они су оспорили широко распрострањено веровање да је перфекционизам само штетан кроз неемпиријски наративни преглед. Тврдили су да људи са високим нивоом перфекционистичких тежњи и ниским нивоом перфекционистичких брига показују више самопоштовања, сарадљивости, академског успеха и социјалне интеракције. Овај тип перфекционисте такође је показивао мање психолошких и соматских проблема који се обично повезују са перфекционизмом, наиме депресију, анксиозност и неприлагођене стилове суочавања. Међутим, емпиријски мета-аналитички прегледи нису успели да реплицирају ове тврдње.
Свеобухватни модел перфекционистичког понашања Свеобухватни модел перфекционизма (CMPB) операционализује перфекционизам као вишеслојни и вишедимензионални стил личности који садржи ниво црте, ниво самопредстављања и когнитивни ниво.
Стабилан, диспозициони ниво овог модела, сличан црти личности, укључује перфекционизам усмерен ка себи и друштвено прописан перфекционизам, као и перфекционизам усмерен ка другима. Перфекционизам усмерен ка себи карактерише захтевање савршенства од самог себе, док се друштвено прописан перфекционизам односи на потребу за добијањем прихватања испуњавањем стварних или перципираних очекивања која намећу други. Насупрот томе, перфекционисти усмерени ка другима усмеравају свој перфекционизам ка спољним изворима и преокупирани су очекивањем савршенства од других.
Друга компонента Свеобухватног модела перфекционизма садржи интерперсонално изражавање савршенства кроз управљање утиском и самопосматрање. Ова релациона компонента одражава потребу да се изгледа, а не да се буде, савршен путем промовисања савршенства и прикривања несавршенства. Као и црте перфекционизма, ове компоненте су такође вишеслојне. Један од њених аспеката, перфекционистичка самопромоција, односи се на изражавање перфекционизма активним представљањем безгрешне, иако често лажне, слике о себи. Други интерперсонални аспект, неприказивање несавршенства, представља изражавање перфекционизма кроз прикривање особина или понашања која се могу сматрати несавршеним, као што је прављење грешака пред другима. Слично томе, неоткривање несавршенства такође је повезано са прикривањем аспеката себе, али се фокусира на избегавање вербалног откривања несавршенства, као што је не откривање личних података који се могу негативно проценити или признавање неуспеха. Сва три аспекта користе се као (наводна) заштита од осећања ниске сопствене вредности и могућег одбацивања.
Саморелациона/интраперсонална компонента CMPB-а односи се на руминативно, перфекционистичко размишљање и карактеришу је когнитивни процеси који се тичу потребе за савршенством, као и самопребацивање и фокус на несклад између стварног и идеалног ја. Ова компонента стога подразумева обраду информација повезану са перфекционизмом. Ове три компоненте Свеобухватног модела перфекционизма су независне, али међусобно повезане, и могу бити присутне код појединаца у хетерогеним, идиосинкратичним обрасцима са различитим комбинацијама.
Модел перфекционистичке социјалне искључености Модел перфекционистичке социјалне искључености (PSDM) је динамичко-релациони модел који описује перфекционизам и његове последице у интерперсоналном контексту. Овај модел тврди да перфекционизам, путем интерперсоналног стила који карактеришу повученост и неаутентичност, доводи до социјалне искључености и одбацивања које перфекционисти желе да избегну. Према PSDM-у, перфекционизам се развија у раном интерперсоналном контексту кроз асинхронију између детета и неговатеља, када постоји недостатак усклађености („поклапања”) између темперамента детета и одговора неговатеља, што доводи до неиспуњених потреба за припадношћу, прихватањем и самопоштовањем. Ово ствара релациону шему других као критичних и одбацујућих, и унутрашњи модел себе као дефектног, што чини перфекционисте веома осетљивим на потенцијал за осуду и одбацивање у интерперсоналним сусретима. Последично, према PSDM-у, перфекционизам служи интерперсоналној сврси и особа се ослања на њега као средство за испуњавање потреба за припадношћу и самопоштовањем. У покушају да стекну осећај прихватања и повезаности уз избегавање могуће осуде и одбацивања, ови појединци теже да буду или изгледају безгрешно. Парадоксално, овај често крут, повучен и самоприкривајући релациони стил повећава потенцијал за отуђење и одбацивање и може довести до социјалне искључености. На тај начин, управо она понашања која перфекционисти сматрају наводно испуњавајућим за незадовољене релационе потребе врше штетан утицај на интерперсоналне сусрете, па наводно решење за социјалну искљученост заправо је и генерише.
PSDM такође пружа везу између перфекционизма и његових неприлагођених последица, јер је отуђење од себе и других изазвано перфекционизмом повезано са бројним штетним исходима, као што су интерперсоналне тешкоће, депресија и ризик од самоубиства.
Мерење
Вишедимензионална скала перфекционизма (MPS) Ренди О. Фрост и сарадници (1990) развили су вишедимензионалну скалу перфекционизма (сада познату као „Фростова вишедимензионална скала перфекционизма”, FMPS) са шест димензија: Забринутост због прављења грешака Високи лични стандарди (тежња ка изврсности) Перцепција високих родитељских очекивања Перцепција високе родитељске критике Сумња у квалитет сопствених поступака, и Преференција за ред и организацију.
Хјуит и Флет (1991) осмислили су другу „вишедимензионалну скалу перфекционизма”, меру од 45 ставки која оцењује три аспекта перфекционистичког самопредстављања: Перфекционизам усмерен ка себи Перфекционизам усмерен ка другима, и Друштвено прописан перфекционизам.
Перфекционизам усмерен ка себи односи се на имање нереалних очекивања и стандарда за себе који воде ка перфекционистичкој мотивацији. Перфекционизам усмерен ка другима је имање нереалних очекивања и стандарда за друге који их заузврат притискају да имају сопствене перфекционистичке мотивације. Друштвено прописан перфекционизам карактерише развој перфекционистичких мотивација услед стварних или перципираних високих очекивања значајних других. Родитељи који гурају своју децу да буду успешна у одређеним подухватима (као што су атлетика или академија) пружају пример шта често изазива овај тип перфекционизма, јер деца осећају да морају испунити узвишена очекивања својих родитеља.