мини|десно|250px|Северњача се проналази на небу тако што се прво пронађе Велики медвед, који има облик великих кола (7 звезда) и затим се од последње две звезде продужи линија (отприлике 5 дужина) у смеру који води ка Северњачи у Малом медведу.
мини|десно|250px|Сазвежђе Орион.
мини|десно|250px|Зимски троугао (црвено) и Зимски шестоугао (плаво).
мини|десно|250px|Зодијак или животињски круг чини 13 сазвежђа кроз које Сунце привидно пролази током године.
мини|250px|десно|Уметничка визија спиралне структуре Млечног пута као галаксије са два дугачка звездана крака и пречком.
мини|десно|250px|Потпуно помрачење Месеца снимљено 9. новембра 2003.
мини|десно|250px|Најближа звезда Сунцу је Проксима Кентаури, најближа звезда у троструком систему α Кентаури.
Астрогнозија (од старогрч. ἀστήρ: звезда и γνῶσις: знање), грана астрономије која се бави препознавањем звезда и сазвежђа и других небеских тела на небу, оријентацијом помоћу звезда, а и вештина у уочавању одабраних тела (двојних звезда, маглина, звезданих јата и другог). Без препознавања геометријског распореда звезда и јачине њихове светлости немогуће је оријентисати се и открити ишта ново на небу, на пример комету или нову звезду.Владис Вујновић : "Астрономија", Школска књига, 1989.
Основе оријентације међу звездама
Поглед на небо открива многа небеска тела. Сјајем се истичу Сунце и Месец. Као сјајне објекте запажамо и планете. Светлост Месеца и планета није властита, већ одражена светлост Сунца. Ноћно небо пуно је звезда. На свакој хемисфери (северна и јужна хемисфера) види се по неколико хиљада звезда. Просторним размештајем и различитим сјајем звезде обликују особите скупине које се називају сазвежђа или констелације. Читаву небеску сферу делимо у 88 сазвежђа. Звезде су много удаљеније од нас него Сунце. Најближа звезда неколико је хиљада пута даље од последње планете. Звезде се крећу, али због великих удаљености њихово кретање је тешко запазити, па нам се чини да не мењају место, да се не покрећу једне према другима. Због те привидне сталности људи су их називали звездама некретницама или стајаћицама.
На делу неба види се светла пруга прозвана Млечни пут. Пруга опасује читаву небеску сферу. Тек телескоп открива да се Млечни пут састоји од звезда. Данас знамо да практично све што голим оком видимо припада једном звезданом систему, Галаксији. Дужина је Галаксије толика да прелазак светлости с краја на крај Галаксије траје више од 100 000 година. Изван наше галаксије, на удаљеностима одакле светлост пристиже после стотина хиљада и више милиона година, налазе се друге галаксије.
На звезданој позадини неба, попут светлих плочица, крећу се планете. Реч планета је старогрчког порекла и значи луталица. Планете приметно мењају положај у року од свега неколико дана, па лутају од сазвежђа до сазвежђа. Не морамо, међутим, чекати дуго да бисмо установили шта је планета, а шта звезда. Голо око примећује да светлост звезде трепери или светлуца (сцинтилира), а светлост планета не. Разлика је у томе што су звезде због велике удаљености тачкасти извори светлости, па им танак зрак проласком кроз Земљину атмосферу, која је увек немирна, непрестано мења смер. Планете имају видљив круг те од великог броја зракова који полазе с тог предмета много њих увек доспева у наше око.
Северњача или Поларна звезда
Распоред звезда приказује се на звезданим картама и у атласима, а положај им се записује у каталозима. Да бисмо се снашли међу звездама, најпре одређујемо положај северног небеског пола, места кроз које на небеском своду пролази Земљина оса ротације. На том се месту практично сместила звезда Северњача или Поларна звезда. На 45° северне географске ширине северни се небески пол налази 45° изнад хоризонта. Небеска тела излазе на источном хоризонту и током ноћи у видном нам се пољу нађу различита сазвежђа. Такође, различита сазвежђа видимо у друго годишње доба јер се мења положај Земље према Сунцу и звездама. Земља непрестано обилази око Сунца. Зато ноћно небо називамо по годишњим добима: јесењим, зимским, пролећним и летњим.
Циркумполарне звезде
Неке звезде видимо увек изнад хоризонта: то су циркумполарне звезде, смештене око северног небеског пола. Друге звезде излазе и залазе. Звезде које уопште не видимо (јер их привидна ротација неба непрестано води испод хоризонта јесу антициркумполарне звезде). Добро је одмах пронаћи нека циркумполарна сазвежђа, јер су увек изнад хоризонта, па ће се помоћу њих лакше пронаћи и она сазвежђа која залазе и излазе. Северњача се проналази помоћу Великог медведа! Размак између звезда Мерака и Дубхеа у Великом медведу треба продужити отприлике за 5 пута да бисмо стигли до Северњаче. Наставимо ли истим смером од Северњаче даље, наићи ћемо на звезде које обликују слово W, а то је сазвежђе Касиопеје, чији се лик лако памти и потом лако налази.
Зимски шестоугао
Сазвежђе Орион најбоље се види зими и спада у сазвежђе зимског неба. За оријентацију врло је згодно пронаћи Зимски шестоугао, многоугао који чине најсјајније звезде из 6 сазвежђа; звезде су Ригел, Сиријус, Процион, Кастор с Полуксом, Капела и Алдебаран. Звезде опасују подручје у којем се крију не само лепоте, већ и веома занимљива физичка тела. Посред тог подручја пролази светла пруга Млечног пута.
Зодијак или животињски круг
Зодијак или животињски круг чине 13 сазвежђа кроз које Сунце привидно пролази током године. У ствари, како Земља обилази око Сунца, посматрач на Земљи мора запазити Сунце у неком месту на небу, које се назива зодијак. Појас зодијака састоји се од 13 сазвежђа (осим 12 сазвежђа по којима су названи астролошки знакови, ту је и тринаесто сазвежђе Змијоноша): Девица, Вага, Шкорпион (Штипавац), Змијоноша, Стрелац, Јарац, Водолија, Рибе, Ован, Бик, Близанци, Рак и Лав. Имена су већином животињска, отуда појасу и општи назив. Пре него што је био прихваћен Коперников хелиоцентрични систем људи су сматрали да се Сунце стварно креће зодијаком. Подручјем зодијака крећу се и планете. Наравно, и то кретање је привидно, настало слагањем стварних кретања Земље и планета. Планете се не крећу тачно по еклиптици зато што се њихове сопствене путање око Сунца не налазе у равни Земљине путање, али разлике нису баш велике. Пројекција планета на небески свод изводи сложено кретање које може бити у облику петље. Све планете обилазе око Сунца у истом смеру, али Земља их претиче ако су даље од Сунца, а заостаје за њима ако су му ближе. Месечева путања такође пролази подручјем зодијака, али одступа даље од еклиптике него планете.
Посматрање неба двогледом
мини|десно|250px|Астрономи аматери посматрају ноћно небо за време метеорског пљуска (метеорске кише) Персеида.
мини|десно|250px|Вега снимљена свемирским телескопом Спицером у инфрацрвеном спектру.
мини|десно|250px|Најсјајнија звезда на небу је Сиријус, а она је у ствари двојна звезда. Замишљени приказ Сиријуса А и Б уз коришћење програма Celestia.
мини|десно|250px|Рефлекторски телескоп на Добсоновој монтажи на Месијеровом маратону Вишњан-Рушњак 2006.
Претраживање неба увек почињемо без двогледа. Међутим, већ ће мали двоглед показати много више детаља. За потребе астрогнозије најпогоднији је ловачки, односно војнички двоглед 10 x 50 (угаоно повећање 10 пута, пречник објектива 50 mm). Добар двоглед лако се прилагођава сваком посматрачу (наводи се на размак зеница и на диоптрије посматрача), а лако се и брзо упери у било који део неба. Предност му је и велико видно поље. Недостатак је сложена оптика, уз призму за тоталну рефлексију. У оптичком систему с више делова светлост се вишеструко расипа и губи, а опада и контраст. Због нестабилности сваки двоглед треба ослонити на сталак. Напреднији аматер астроном употребљава рефракторски телескоп са објективом пречника од 70 до 80 mm и са жижном даљином од 0,6 до 0,8 m. Телескоп треба да има више окулара (угаона повећања 25, 50 и 100 пута).
Привидна звездана величина или магнитуда
Помоћу телескопа запажамо звезде које голим оком не бисмо видели. Прихватајући обичај још од антике, звезде се према сјају разврставају у привидне звездане величине, односно краће, у величине или магнитуде (знак: m). Звезде видљиве голим оком делиле су се у 6 магнитуда. Најсветлије звезде биле су прве магнитуде (m = +1), а најтамније шесте магнитуде (m = +6), што је граница људске моћи опажања (без помоћи телескопа). У обичним атмосферским условима ведра неба нормално око примећује звездицу пете магнитуде. У бољим условима запажа се и звезда шесте магнитуде. На пример звезда четврте магнитуде је око 2,5 пута сјајнија од звезда пете магнитуде, а звезда пете магнитуде је око 2,5 пута сјајнија од звезда шесте магнитуде. Тачније исказано, осветљености које дају звезде чије се магнитуде разликују за јединицу односе се као 2,512.
На нашем небу најсјајније су звезде Арктур, Вега, Капела и Ригел, које су нулте магнитуде, а још је сјајнији Сиријус, чији је m = - 1,4. С обзиром на то да сјајније звезде описујемо мањом бројком, идући по бројном правцу величина, залазимо у подручје негативних бројева. Има још и сјајнијих објеката. Када је најсјајнија, Венера има магнитуду m = - 4,4, Месец m = - 13,6, а Сунце m = - 26,7. Извежбано око разазнаће у мањим скупинама звезда разлику у магнитуди од 0,1 величине. Привидна звездана величина или магнитуда описује светлост небеског тела као непосредне појаве на небу, а не мери ни телесну величину ни стваран ток светлости који напушта звезду.
Објектив телескопа прихвата ток светлости сразмеран својој површини. Колико је пута површина објектива већа од површине очне зенице толико пута већи ток светлости прође кроз објектив. Зато телескопом видимо звезде слабијег сјаја него голим оком. Површина објектива сразмерна је квадрату пречника објектива, па је квадрату пречника сразмерна и прихваћена светлост. У идеалном случају, када је телескоп одличне израде, а Земљина атмосфера чиста и прозирна, видеће се најслабије звезде у зависности од пречника објектива, како то показује следећа табела:
пречник објектива (mm)305080125200привидна магнитуда m+9+10+11+12+12
Подаци из табеле одговарају чињеници да око, чије сочиво има пречник 8 mm, види звезду шесте магнитуде (m = +6). Идеални случај се не сусреће често па ће се у стварности приметна звезда разликовати за једну до две величине. На пример, телескопом пречника 80 mm видећемо обично звезде магнитуде m = +10. Највећи телескопи бележе звезде m = +24 или m = +25, али уз помоћ фотографских плоча које се дуго излажу светлости, или уз помоћ модерних фотоелектричних и полупроводничких детектора светлости. Својство телескопа да прихвата одређени ток светлости назива се светлосна моћ.
Моћ угаоног разлучивања телескопа
Уз својство телескопа као сабирача светлости друго важно својство односи се на уочавање детаља. Моћ угаоног разлучивања телескопа одређена је најмањим угаоним размаком између два тачкаста, звездолика објекта која се још виде раздвојено. Моћ разлучивања побољшава се с величином објектива. Правило је да је најмањи угаони размак двеју звезда које се још виде одвојено обрнуто сразмеран пречнику објектива. Посматрамо ли две једнако сјајне звезде, видећемо их одвојено ако се налазе бар на угаоном размаку записаном у следећој табели:
пречник објектива (mm)3040506080100угаони пречник (угаона секунда)4"3"2,5"2"1,5"1"
Опет су приказани подаци за астрономски телескоп највећег квалитета. Биће тешко угледати двојне звезде које су раздвојене неку угаону секунду више него што је записано у табели. Призматични двоглед тешко раздваја угао мањи од 20”. Такође, теже ћемо угледати одвојено две звезде које су изразито различитог сјаја јер ће једна заслепити другу.
Величина слике телескопа
При посматрању планета и других небеских тела који показују површину важна је величина слике што је ствара телескоп. Та величина зависи од жижне даљине објектива f и од угаоног пречника објекта на небу (привидни пречник). Сваки предмет који на небу видимо под углом од 1° имаће слику у жижној равни објектива велику отприлике:
f / 60
Предмет чији је угаони пречник 1”, имаће слику у жижној равни објектива велику: