Под вођством Лењина, Бољшевичка партија преузела је власт у Руској Републици комунистичким државним ударом познатим као Октобарска револуција. Свргавањем Руске привремене владе, бољшевици су успоставили нову владу, први Савет народних комесара (Совнарком), са Лењином као председником. Владајући декретом, Лењинов Совнарком увео је опсежне реформе, попут конфискације земље ради прерасподеле међу сељаштвом, дозвољавања неруским народима да прогласе независност, побољшања радничких права и повећања приступа образовању.
Лењинова партија наставила је са претходно заказаним изборима у новембру 1917. године, али када су изнедрили Уставотворну скупштину у којој је доминирала ривалска Партија социјалиста-револуционара, бољшевици су је оштро критиковали као контрареволуционарну и укинули је. Бољшевичка влада је забранила низ центристичких и десничарских партија и ограничила активности ривалских социјалистичких група, али је ушла у владину коалицију са Партијом левих социјалиста-револуционара. Лењин је наследио земљу усред Првог светског рата, са ратом исцрпљеним руским трупама које су се бориле против Централних сила Немачке и Аустроугарске на Источном фронту. Сматрајући текући сукоб претњом својој влади, Лењин је настојао да повуче Русију из рата, користећи свој Декрет о миру да би успоставио примирје, након чега су уследили преговори који су резултирали Споразумом у Брест-Литовску. Овај казнени споразум — изузетно непопуларан у Русији — успоставио је прекид непријатељстава, али је Немачкој, која је преузела контролу над великим деловима бившег Царства, дао значајне територијалне уступке.
Учвршћивање моћи: 1917—1918.
Уставна и владина организација
Претходна Привремена влада пристала је да се Уставотворна скупштина изабере у новембру 1917. године; након преузимања власти, Лењин — свестан да бољшевици вероватно неће освојити већину — желео је да одложи ове изборе, али су се други бољшевици успротивили, те су избори одржани према распореду. На изборима за Уставотворну скупштину, Социјалисти-револуционари су изабрани као највећа партија, док су бољшевици били други са око четвртине гласова. Према Лењиновом биографу Дејвиду Шубу, ово су били „најслободнији избори у историји [Русије]” до тог тренутка. Током гласања, бољшевици су остварили најбољи резултат у градовима, индустријским областима и војним гарнизонима у центру Русије, док се њихова антиратна порука показала посебно популарном међу војницима и морнарима. Лењин и остале присталице сматрали су да гласање није било поштен одраз демократске воље руског народа, верујући да становништво није имало времена да се упозна са политичким програмом бољшевика и примећујући да су листе кандидата састављене пре него што су се Леви есери одвојили од Социјалиста-револуционара.
Новоизабрана Уставотворна скупштина Русије састала се у Петрограду у јануару 1918. године. Међутим, бољшевици су јавно тврдили да је Уставотворна скупштина контрареволуционарна јер је настојала да одузме власт совјетима, идеја против које су се мењшевици и Социјалисти-револуционари борили. Када су демонстранти марширали у знак подршке Уставотворној скупштини у Петрограду, војници су отворили ватру на њих, што је резултирало са неколико смртних случајева. Намеравајући да дискредитују Скупштину, бољшевици су јој представили предлог који би Скупштини одузео већину њених законских овлашћења; чланови Скупштине су ово одбили. Бољшевичка влада је то прогласила доказом да је Скупштина контрареволуционарна и распустила ју је силом.
Било је поновљених позива бољшевицима да поздраве социјалисте из других партија да се придруже Совнаркому, међутим Лењин се одлучно противио овој идеји; у новембру 1917. године један број чланова бољшевичког Централног комитета поднео је оставке у знак протеста. Штавише, највећи руски синдикат, Синдикат железничких радника, запретио је штрајком осим ако се не формира пансоцијалистичка коалициона влада. Ипак, бољшевици су придобили подршку Левих есера, групе која се отцепила од главне Партије социјалиста-револуционара и која је била више наклоњена бољшевичкој администрацији; 9. децембра 1917. Леви есери су постали мањински партнери у коалицији са бољшевицима, добивши пет функција у кабинету Совнаркома. Ово је довело до онога што је Лењинов биограф Дмитриј Волкогонов назвао „ретким тренутком социјалистичког плурализма” у совјетској историји.
У новембру 1917. Лењин и његова супруга узели су двособан стан унутар институције Смољни, док су Троцки и његова породица живели у стану преко пута; боравак тамо омогућио је Лењину да се посвети револуционарној влади. Стрес ове позиције погоршао је Лењинове здравствене проблеме, посебно његове главобоље и несаницу. У децембру су он и Надежда напустили Петроград ради одмора у санаторијуму за туберкулозу у Халили у Финској — сада званично независној националној држави — мада су се после неколико дана вратили у град. У јануару 1918. преживео је покушај атентата у граду; Фриц Платен, који је тада био са Лењином, заштитио га је, али га је метак ранио. Извори се разликују о томе ко је био кривац; неки идентификују починиоце као незадовољне социјалисте-револуционаре, док их други виде као монархисте.
У пролеће 1918. Совнарком је званично поделио Русију на шест области или територијалних ентитета — Москву, Урал, Север, Северозапад, Западни Сибир и Централни Сибир — од којих је свака имала свој квазисуверени статус. Овим областима је управљала социјалистичка интелигенција и имале су своје сопствене конгресе совјета. Делимично је ова подела послужила да би се олакшала централна контрола над разним регионалним совјетима, од којих су многи преузели де факто контролу над сопственим подручјима. Области су затим подељене на мање провинције, губерније, од којих су се неке прогласиле „републикама”, а неки од неруских народа који су живели на руској територији, попут Башкира и Поволшких Татара, формирали су своје сопствене „националне републике”.
На 7. конгресу бољшевика у марту 1918. група се одрекла свог званичног имена „Руска социјалдемократска радничка партија”, јер је Лењин веровао да је термин „социјалдемократски” превише блиско повезан са Социјалдемократском партијом Немачке, која је подржала улазак Немачке у рат. Уместо тога, преименовали су се у Руску комунистичку партију, наглашавајући свој коначни циљ: успостављање будућег комунистичког друштва. Иако је ултимативна власт званично припадала државној влади у облику Совнаркома и Извршног комитета изабраног од стране Сверуског конгреса совјета, Комунистичка партија је била де факто контролна сила у Русији, што су њени чланови у то време и признавали. Унутар партије успостављени су Политички биро („Политбиро”) и Организациони биро („Оргбиро”), како би пратили већ постојећи Централни комитет. Одлуке које су доносила ова три партијска тела сматране су обавезним за државни апарат Совнаркома и Савета рада и одбране.
Лењин је био најзначајнија личност у овој управљачкој структури; осим што је био председник Совнаркома и члан Савета рада и одбране, био је у Централном комитету и Политбироу Комунистичке партије. Једини појединац који је имао приближан утицај био је Лењинова десна рука, Јаков Свердлов, иако је он умро у марту 1919. током пандемије грипа. Ипак, у руској јавној свести, Лав Троцки је обично био виђен као други човек у команди; мада су Лењин и Троцки имали несугласице у прошлости, после 1918. Лењин је почео да се диви Троцкијевим вештинама организатора и његовој немилосрдности у обрачуну са непријатељима бољшевика. Унутар овог бољшевичког ужег круга, Зиновјев и Камењев су лично били најближи Лењину.
Током овог периода, сама партија доживела је огроман раст; док је у фебруару 1917. имала 23.600 чланова, тај број је порастао на 250.000 до 1919. године, а поново ће се попети на 730.000 у марту 1921. Лењин је схватио да су многи од ових нових чланова били каријеристи који су настојали да унапреде сопствене позиције, а не они који су делили идеолошку визију бољшевика; у јуну 1921. наредио је процес поновне регистрације чланова како би се одстранили уочени непоуздани елементи. У јулу 1918, на Петом сверуском конгресу совјета, усвојен је устав који је Руску Републику трансформисао у Руску Совјетску Федеративну Социјалистичку Републику.
Социјална и економска реформа
Лењинов нови режим издао је низ декрета, од којих је први био Декрет о земљи; ослањајући се у великој мери на платформу Партије социјалиста-револуционара, прогласио је да имања у власништву аристократије и Руске православне цркве треба да буду конфискована, преузета у национално власништво, а затим прерасподељена међу сељацима од стране локалне управе. Ово је пратио Декрет о миру, у којем су бољшевици позвали на окончање Првог светског рата. Ова два декрета су погоршала проблем дезертерства из руске војске, јер је све већи број војника напуштао Источни фронт и враћао се својим кућама, намеравајући да потражују земљу. У новембру је бољшевичка влада издала Декрет о штампи који је затворио многе опозиционе медије који су сматрани контрареволуционарним; декрет је наишао на широку осуду, укључујући и од многих самих бољшевика, због угрожавања слободе штампе, иако је Совнарком тврдио да ће то бити само привремена мера. Дана 1. децембра, Совнарком је забранио Уставотворно-демократску партију (Кадете).
Лењин је 29. октобра објавио Декрет који је ограничио радни дан на осам сати. Истог дана је прогласио Декрет о народном образовању, који је прописивао да ће бољшевичка влада гарантовати бесплатно, секуларно, универзално образовање за сву децу у Русији. Лењин је 2. новембра издао Декларацију о правима народа Русије, у којој је стајало да неруске етничке групе које живе унутар Царства имају право да иступе из руске власти и успоставе сопствене независне националне државе. Као резултат тога, многе нације су прогласиле независност: Финска и Литванија у децембру 1917, Летонија и Украјина у јануару 1918, Естонија у фебруару 1918, Закавказје у априлу 1918 и Пољска у новембру 1918. Уз подршку Совнаркома успостављене су независне комунистичке партије у свакој од ових земаља, који је 1918. одржао Конференцију комунистичких организација окупираних територија у Москви. Влада је званично превела Русију са јулијанског календара на грегоријански календар који се користио у Европи. Током наредних година уведени су закони који су допринели еманципацији жена, дајући им економску аутономију у односу на мужеве и уклањајући ограничења на развод.
Дана 30. новембра издали су наредбу о реквизицији државног злата, и национализовали банке, чин који је Лењин видео као велики корак ка успостављању социјализма. Истог месеца дошло је до велике реформе руских оружаних снага, јер је Совнарком применио егалитарне мере укидањем свих претходних чинова, титула и медаља; да би реорганизовали систем, војници су позвани да оснују сопствене комитете путем којих су могли бирати своје команданте. Дана 14. новембра, Лењин је издао Декрет о радничкој контроли, који је позивао раднике одређеног предузећа да оснују изабрани комитет који ће надгледати управу тог предузећа. Дана 1. децембра, Совнарком је основао Врховни савет народне привреде (ВСНХ), који је имао овлашћења над индустријом, банкарством, пољопривредом и трговином. Фабрички комитети су организовани тако да буду подређени синдикатима, који су заузврат били подређени ВСНХ-у; централизована економска управа државе имала је предност над локалним економским интересима. У фебруару 1918. Лењин је потписао Основни закон о социјализацији земље, меру која је ратификовала пренос пољопривредног земљишта на руске сељаке. У новембру 1918. наредио је оснивање државних сиротишта.
мини|лево|Смидович, Лењин и Свердлов гледају споменик Марксу и Енгелсу, 1918.
Почетком 1918, Совнарком је отказао све спољне дугове и одбио да плати камате које су на њих дуговане. У априлу 1918, национализовао је спољну трговину, успостављајући државни монопол над увозом и извозом.