Слепи воде слепе, Слепи или Парабола о слепима (хол. De parabel der blinden) је слика холандско-фламанског ренесансног уметника Питера Бројгела Старијег, завршена 1568. Израђена је у техници дистемпера на ланеном платну, димензија 86 × 154 центиметара. Приказује библијску параболу о слепцу који води слепца из Јеванђеља по Матеју 15:14 и налази се у колекцији Музеја Каподимонте у Напуљу, Италија.
Слика одражава Бројгелово мајсторство посматрања. Свака фигура има различиту очну афекцију, укључујући леуком рожњаче, атрофију очне јабучице и уклоњене очи. Људи држе главе подигнуте како би боље искористили друга чула. Дијагонална композиција појачава неравномерно кретање шест фигура које падају у прогресији. Сматра се ремек-делом због прецизних детаља и композиције. Копије укључују већу верзију Бројгеловог сина Питера Бројгела Млађег, а дело је инспирисало књижевност попут поезије Шарла Бодлера и Вилијама Карлоса Вилијамса, као и роман Герта Хофмана.
Бројгел је насликао Слепе годину дана пре смрти. Дело има горак, тужан тон, што може бити повезано са успостављањем Савета за невоље 1567. од стране владе Шпанске Холандије. Савет је наредио масовна хапшења и погубљења како би спровео шпанску власт и сузбио протестантизам. Постављање цркве Свете Ане у селу Синт-Ана-Педе довело је до и прокатоличких и антикатоличких тумачења, иако није јасно да ли је слика замишљена као политичка изјава.
Опис Слика приказује поворку од шест слепих, унакажених мушкараца. Пролазе стазом омеђеном реком с једне стране и селом са црквом с друге. Вођа групе пао је на леђа у јарак и, пошто су сви повезани штаповима, чини се да ће повући сапутнике за собом. У позадини стоји говедар.
лево|мини|alt=Слика детаља мушкарца који посрће на леђа окренут од посматрача.|Бројгел показује мајсторство у скраћењу при приказу вође слепих.
Бројгел је засновао дело на библијској параболи о слепцу који води слепца из Матеја 15:14, у којој Христос упућује на фарисеје. Према мишљењу ликовне критичарке Маргарет Саливен, Бројгелова публика је вероватно била једнако упозната са класичном књижевношћу као и са Библијом. Еразмо је објавио своје дело Адагија две године пре Бројгелове слике, и оно је садржало цитат „Caecus caeco dux” („слепи вођа слепих”) римског песника Хорација. Бројгел проширује двојицу слепаца из параболе на шесторицу; они су добро одевени, уместо да носе сељачку одећу типичну за његов касни рад. Лице првог слепца није видљиво; други изврће главу док пада, можда да би избегао пад лицем напред. Трећи човек, са штитницима за потколенице, на прстима са савијеним коленима и лицем окренутим ка небу, дели штап са другим, којим бива повучен надоле. Остали још нису посрнули, али се чини да им је иста судбина намењена.
Лица и тела слепих, као и детаљи позадине укључујући цркву, изведени су изузетно фино. Положај вође који пада уназад показује Бројгелово мајсторство скраћења. Бројгелови амбијенти обично су измишљени, али је окружење у Слепима који воде слепе идентификовано као село Синт-Ана-Педе, а црква као црква Свете Ане.
Стил мини|alt=Детаљ слике. Човек без очију и са белим шеширом посрће.|Детаљ другог слепца који пада. Офталмолози су утврдили да су му очи уклоњене. Једна од четири сачуване Бројгелове слике у дистемперу, дело је tüchlein, врста лаке слике која користи темперу направљену од пигмента помешаног са лепком растворљивим у води. Овај медиј је широко коришћен у сликарству и илуминацији рукописа пре појаве уљаних боја. Није познато од кога је Бројгел научио његову употребу, али међу онима о којима се спекулише су његова ташта, илуминаторка Мајкен Верулст; његов учитељ Питер Кук ван Алст; и сликар и илуминатор Ђулио Кловио, са којим је боравио у Италији и коме је помагао да ослика минијатуре у дистемперу. Због високе кварљивости ланеног платна и растворљивости глутинског лепка, tüchlein се лоше чувају и тешко их је рестаурисати. Слепи воде слепе је у добром стању и претрпео је само нешто ерозије, попут губитка говедара и неке живине у средњем плану. Зрно ланеног платна је видљиво испод деликатних потеза четкице. Дело је потписано и датирано BRVEGEL.M.D.LX.VIII. Слика је димензија , највећа из 1568.
Суморан тон постигнут је пигментима у шеми боја претежно сивих, зелених, браонкасто-црвених и црних. Дијагонално кретање тела ствара драматичну напетост у првом плану који је дијагонално подељен од пејзажне позадине. Равничарски карактер предела је изразито фламански, за разлику од већине Бројгелових пејзажа, у којима је уносио стране елементе попут планинских венаца чак и у локалне сцене.
Насупрот ранијим представама слепих као прималаца божанских дарова, Бројгелови људи посрћу и изнемогли су, и приказани су без саосећања. Фигура без очију била би протумачена као човек који је претрпео казну за преступ или тучу.
Бројгел је сликао са емпиријском објективношћу ренесансе. На ранијим сликама слепи су обично приказивани са затвореним очима. Овде, Бројгел сваком човеку даје различито очно обољење, све насликано реализмом који је омогућио каснијим стручњацима да идентификују њихова стања, иако још увек постоје дијагностичка неслагања. Француски анатомски патолог Жан-Мартен Шарко и анатомски уметник Пол Рише објавили су рани опис, („Деформисани и болесни у уметности”, 1889), а француски патолог Тони-Мишел Торијон је 1957. наставио са даљим истраживањима Бројгелових фигура. Очи првог човека нису видљиве; другом су очи уклоњене, заједно са капцима: трећи пати од леукома рожњаче; четврти од атрофије очне јабучице; пети је или слеп без перцепције светлости, или фотофобичан; а шести има пемфигус или булозни пемфигоид. Шарко и Рише су приметили Бројгелову прецизност у приказивању слепих мушкараца окренутих не право напред, већ са лицима подигнутим у ваздух, јер би морали да се ослањају на чула мириса и слуха.
центар|мини|upright=3|alt=Слика шест слепих мушкараца како посрћу; дијагонална мрежа преклапа слику|Дијагонална композиција ствара напетост и даје осећај кретања.
Позадина мини|alt=Црно-бела илустрација хаотичне сцене|Прождрљивост, Бројгел, 1558. Ово рано дело следи заузет, фантастичан стил Хијеронима Боша.
Шеснаестовековна Европа пролазила је кроз многе друштвене промене: протестантска реформација и њено одбацивање јавних верских слика; ренесансни хуманизам и његов нагласак на емпиризму на рачун верске вере; и раст средње класе услед успона меркантилизма. Било је то време брзог напретка у учењу и знању и кретања ка емпиријским наукама — доба хелиоцентричне теорије Коперника и Гутенбергових штампарских преса. Ортелијусова картографија утицала је на сликање пејзажа, а напредак који је Везалијус донео проучавању анатомије директним посматрањем сецираних тела, мотивисао је уметнике да обрате већу пажњу на тачност анатомије у својим делима.
Уметност се сада трговала на отвореним тржиштима; уметници су настојали да се издвоје темама различитим од традиционалних племићких, митолошких и библијских, и развили су нове, реалистичне технике засноване на емпиријском посматрању. Класична књижевност пружила је преседане за бављење „ниским” темама у уметности. Жанр-сликарство и приказ обичних људи и свакодневног живота појавило се на овој позадини.
Питер Бројгел Старији започео је каријеру илуструјући пејзаже и фантастичне сцене у густом стилу који му је донео репутацију уметничког наследника Хијеронима Боша. Убрзо је почео да следи пример другог мајстора, Питера Артсена, који се прославио 1550-их приказујући свакодневне сцене у изразито реалистичном стилу, попут детаљног низа месних производа који доминирају његовом великом „Месарском тезгом” из 1551. Бројгелове теме постале су свакодневније, а његов стил опсервациони. Стекао је славу детаљним, тачним и реалистичним приказима сељака, код којих су његове слике биле популарне. Сликао је на ланеном платну и храстовим плочама, и избегавао је сцене величанствености и портрете племства или краљевске породице. Сељаци које је Бројгел у почетку приказивао били су безлични и неиздиференцирани; како је његов рад сазревао, њихова физиономија постала је знатно детаљнија и изражајнија.
лево|мини|alt=Детаљна слика разних месних производа на ренесансној месарској тезги|Питер Артсен је увео сликање свакодневице.„Месарска тезга са Светом породицом која дели милостињу”, Артсен, 1551
Године 1563, Бројгел се оженио Мајкен, ћерком свог учитеља Питера Кука ван Алста, и преселио се у Брисел, седиште владе у Шпанској Холандији (1556–1714). Године 1567, гувернер Холандије, војвода од Албе, основао је Савет за невоље (популарно назван „Крвави савет”) да би сузбио некатоличке религије и спровео шпанску власт, што је довело до масовних хапшења и погубљења. Да ли је Бројгел имао калвинистичке симпатије или је намеравао политичку поруку у Слепима није јасно, али докази указују да је вероватно имао ставове критичне према Католичкој цркви. Горак, тужан тон карактерише његова последња дела, попут Слепих и Свраке на вешалима.
У старој Грчкој слепи су приказивани као примаоци дарова од богова, а слепи певачи су били високо цењени. У средњовековној Европи, слепи су приказивани као субјекти чуда, попут Вартимеја у исцељењу слепог код Јерихона у Марку 10:46–52. Након реформације, насликани прикази светаца и чуда изгубили су наклоност у протестантским областима. У католичкој мисли, милосрдна дела, попут давања милостиње слепима и сиромашнима, била су добра дела која су, заједно са вером, помагала спасењу чиниоца. Међутим, протестантска доктрина sola fide одбацивала је ефикасност дела у постизању спасења, прописујући да оно зависи само од вере (и компликације Божје предодређене воље за сваког појединца). Статус милосрђа према сиромашнима и немоћнима опао је, а просјаци су видели погоршање својих околности. У популарној књижевности тог времена, слепи су приказивани као варалице или мете шала. Парабола о слепцу који води слепца такође се појављује као једна од илустрованих пословица у Бројгеловим „Холандским пословицама” (1559).
Анализа мини|upright=1.5|alt=Слика ужурбаног сеоског призора; детаљ у позадини поворке од три слепа човека је истакнут|Бројгел је раније приказао слепца који води слепца (уоквирено) у „Холандским пословицама” (1559).
Шарл Було је писао о напетости у Бројгеловим композиционим ритмовима. Слика је подељена на девет једнаких делова подељених скупом паралелних косих линија. Оне су подељене још једном мрежом линија под константним угловима у односу на прву. Композиција позива читаоца да прати радњу, а не да се задржава на појединачним фигурама. Слепи мушкарци личе један на другог у одећи и цртама лица, и делују као да следе један другог у јединственом покрету који кулминира падом, почевши са леве стране са „лутањем, затим оклевањем, узбуном, посртањем и коначно падањем”. Сукцесија глава прати криву, и што је даља сукцесија, већи је размак између глава, што указује на повећану брзину. Стрми кровови позадинских кућа доприносе осећају кретања композиције.
Историчар уметности Густав Глик приметио је недоследности у томе што су просјаци добро одевени и носе штапове и пуне новчанике. Академици Кенет К. Линдси и Бернард Хапе сугеришу да је Бројгел можда имплицирао да слепи представљају лажне свештенике који су игнорисали Христова упозорења да не носе злато, новчанике или штапове; вођа носи лауту, музички инструмент повезан са просјацима у Бројгелово време; ово можда имплицира лажног свирача, онога који пева хвале не за Бога.
лево|мини|alt=Детаљ слике цркве. Њен торањ је лево. Осуђено дрво стоји испред цркве.|Црква Свете Ане у селу Синт-Ана-Педе. Укључивање цркве довело је до супротстављених тумачења слике.