Постфеминизам означава наводно опадање популарне подршке феминизму од деведесетих година прошлог века па надаље. Може се сматрати критичким приступом разумевању измењених односа између феминизма, женствености и популарне културе. Овај термин се понекад меша са каснијим облицима феминизма, као што су постмодерни феминизам, ксенофеминизам и четврти талас.
Историја Једна од најранијих савремених употреба термина била је у чланку Сузан Болотин из 1982. године „Гласови постфеминистичке генерације“, објављеном у часопису New York Times. Овај чланак је заснован на бројним интервјуима са женама које су се у великој мери слагале са циљевима феминизма, али се нису идентификовале као феминисткиње. Rosen, Ruth. The World Split Open: How the Modern Women's Movement Changed America. New York: Viking, 2000, 275, 337.
Током деведесетих година прошлог века, овај термин је стекао популарност у академским круговима и медијима, при чему је коришћен како у афирмативном, тако и у омаловажавајућем смислу. Од тада постоји недоумица у погледу значења префикса „пост” у контексту „постфеминизма”. Префикс „пост” настоји да смести феминизам у историјски оквир тако што проглашава крај те историје, чиме феминистичку историју означава као ствар прошлости. Ипак, појединци сматрају да је немогуће повезати феминизам са одредницом „пост”, јер је таква идеја незамислива – била би једнака томе да се савремени свет назове друштвом које је превазишло расизам, класне поделе и сексизам. Памела Аронсон, професорка социологије, истиче да се термин „постфеминисткиња” и данас користи за означавање младих жена „за које се сматра да имају користи од женског покрета кроз веће могућности за запошљавање и образовање и нове породичне аранжмане, али које се истовремено не залажу за даље политичке промене”.
У медијима се постфеминизам посматра као облик феминизма који прихвата популарну културу уместо да је одбацује, као што је то било уобичајено за феминисткиње другог таласа. Многе популарне серије из деведесетих и с почетка двехиљадитих сматрају се постфеминистичким остварењима јер се фокусирају на жене које црпе снагу из начина на који су друге жене представљене у популарној култури. Због тога су заговорнице постфеминизма тврдиле да су такви медијски садржаји приступачнији и инклузивнији од ранијих приказа жена у медијима; међутим, неке феминисткиње сматрају да се постфеминистичка дела превише фокусирају на белкиње из средње класе.
У чланку о штампаним огласима за накит у Сингапуру, Мишел Лазар анализира како је конструисање „постфеминистичке” женствености довело до појаве неолибералног хибрида – „израженог осећаја за сопство или ’ја-идентитета’”. Она наводи да је све већи број жена које зарађују сопствени новац навео оглашиваче да модернизују своју представу о женама, али и да су „путем тог хибридног постфеминистичког ’ја-идентитета’ оглашивачи пронашли начин да поново успоставе нову нормативност која коегзистира са постојећим стањем”. Постфеминистички огласи и мода били су изложени критици због тога што користе женственост као робу, при чему је та пракса прикривена плаштом ослобођења.
Референце
Спољашње везе
Категорија:Феминизам