Операција Барбароса () био је немачки кодни назив за инвазију Нацистичке Немачке на Совјетски Савез током Другог светског рата. Операција је добила име по цару Светог римског царства Фридриху Барбароси.
Главни циљ операције је био брзо освајање целог европског дела Совјетског Савеза, западно од линије која је повезивала Архангелск и Астрахан. Неуспех операције Барбароса на крају је резултовао целокупним поразом Трећег рајха. Источни фронт који је отворила операција Барбароса био је највеће бојиште Другог светског рата, са највећим и најбруталнијим биткама, великим људским губицима и разарањем. Немачке снаге су заробиле на милионе совјетских ратних заробљеника којима није била загарантована заштита прописана Женевским конвенцијама. Већина њих нису преживели; Немачка је намерно изгладњивала заробљенике до смрти као део плана изгладњивања, чији је циљ да се смањи број становника источне Европе и да се она касније поново насели Немцима. Преко милион совјетских Јевреја су убиле ајнзацгрупе или су страдали у гасним коморама као део Холокауста.
Снаге Немачке снаге Немачке оружане снаге, које су 22. јуна 1941. прешле совјетску границу, биле су тада најмодерније и најбоље припремљене на свету, најбоље опремљене и организацијски најефикасније постављене војне јединице са већ стеченим великим искуством из дотадашњих ратова у Европи. Ударну снагу немачке копнене војске представљале су тенковске јединице, укупно 21 дивизија. Немачка је 1941. имала 5.262 тенка од којих је 3.332 употребљено против Совјетског Савеза. За непосредно садејство с оклопним јединицама, немачка Врховна команда располагала је са 14 моторизованих дивизија. Оружане снаге имале су 124 пешадијских дивизија, 6 брдских дивизија и 1 СС полицијску дивизију, укупно 131 добро опремљену дивизију. Затим је постојала још 41 посадна дивизија са ограниченом борбеном способношћу, намењене за извршење лакших задатака, углавном за контролу територије. Имали су и једну коњичку дивизију. Слаба страна немачких оружаних снага била је у недовољном броју транспортних средстава и у недостатку моторног горива, као и у релативно малом броју инжењерских јединица и у малом броју резервних јединица. Све до 1. октобра 1941. само је 370.000 немачких војника било на располагању за попуну губитака. Немачка је јуна 1941. имала укупно 7.234.000 војника, а њих 3.200.000 било је одређено за напад на Совјетски Савез. Немачко ваздухопловство је јуна 1941. имало 3.440 авиона. Они су углавном коришћени у садејству са копненим снагама, посебно с оклопним механизованим дивизијама. Немачка ратна индустрија је 1941. године још радила темпом који је био изненађујуће спор за другу ратну годину. Производња муниције је 1941. била за читавих 60% нижа него 1940. С оправдањем се зато постављало питање да ли ће немачке јединице моћи да се одрже на нивоу, јер је било неминовно да ће слабити њихова способност.
Немачке јединице су биле распоређене у три групе армија: Група армија Север је била развијена на фронту дугачком 230 -{km}- од Балтика до пола пута између Голдапа и Сувалкиа. Њихов задатак је био да униште совјетске трупе у Прибалтику, заузму луке на мору и правцем Даугавпилс – Опочка – Псков муњевито продру на северозапад да би спречиле повлачење совјетских трупа из Прибалтика и створиле услове за даље напредовање ка Лењинграду. Ту групацију је подржавала 1. ваздушна флота са 1.070 авиона. 16. армија генерал Ернст Буш 18. армија генерал Георг фон Кихлер 4. оклопна група генерал Ерих Хепнер Укупно 28 дивизија Командант фелдмаршал Вилхелм фон Леб Група армија Центар је била развијена на 550 -{km}- широком фронту јужно од Голдапа до Лублина и имала је задатак да правцем Бјалисток – Минск – Смоленск продре даље на исток, уништи совјетске снаге у Белорусији и створи услове за освајање Москве. Ту групацију је подржавала 2. ваздушна флота са 1680 авиона. 9. армија генерал Адолф Штраус 4. армија генерал Гинтер фон Клуге 3. оклопна група генерал Херман Хот 2. оклопна група генерал Хајнц Гудеријан Укупно 52 дивизије Командант фелдмаршал Федор фон Бок Група армија Југ била је развијена од Лублина до ушћа Дунава, на фронту дугом 780 -{km}-. Њен задатак је био да муњевито продре према Кијеву и даље на исток. Из ваздуха ју је подржавала 4. ваздушна флота са 1300 авиона. 6. армија генерал Валтер фон Рајхенау 17. армија генерал Карл-Хајнрих фон Штилпнагел 11. армија генерал Еуген фон Шоберт 1. оклопна група генерал Евалд фон Клајст 3. румунска армија генерал Петре Думитреску 4. румунска армија генерал Николае Куперка Један мађарски корпус Укупно 45 немачких дивизија, 8 сателитских дивизија и 8 бригада Командант фелдмаршал Герд фон Рундштет
Совјетске снаге Оружане снаге Совјетског Савеза имале су, у извесној мери, предност над немачким. Од 1921. се сваке године вршило регрутовање, тако да је 1941. године, према неким подацима, на располагању било око 15.000.000 резервиста. Наоружање ове огромне масе људи било је ограничено због још слабог производног капацитета совјетске индустрије. Постоје разне процене о укупном броју јединица које је Совјетски Савез 1941. године имао под оружјем. Највише процена говори о 9.000.000 војника, укључујући и резерве мобилисане за време рата. Од тих 9.000.000 је, по строго поверљивим подацима, 22. јуна 1941. било 4.700.000 у саставу Црвене армије. Око 2.500.000 војника било је распоређено по западним границама Совјетског Савеза. Пошто су борбе почеле, немачка војна обавештајна служба је идентификовала: 173 пешадијске дивизије, 32 коњичке дивизије, 78 оклопних бригада, 45 моторизованих бригада. Бројни састав и наоружање совјетских јединица био је осетно слабији од немачких. Осим тога, 25 пешадијских дивизија, 7 коњичких и 6 оклопних бригада налазило се на Далеком истоку, а део снага био је према Турској.
Употреба совјетских оклопних јединица се, за разлику од немачких, још заснивала на идејама из 1918. и била је првенствено усмерена на пружање подршке пешадији. Свака пешадијска дивизија имала је зато, за разлику од Немаца, по батаљон тенкова. Према некима, Црвена армија је 1941. године уочи немачког напада имала око 24.000 тенкова, док је требало да индустрија сваког месеца испоручује 1.500. Ови тенкови су великим делом били застарели, јер је тек од 1939. почела производња модерног средњег тенка, касније толико познатог Т-34, који је био бољи од свега што су Немци могли да покажу и који је за њих дошао као горко изненађење. Совјетски транспортни моторизовани материјал био је по конструкцији једноставнији од немачког, али много боље прилагођен совјетским приликама. Ово се још више односило на зимску одећу и опрему војника. Један од највећих недостатака у совјетском наоружању био је мали број противтенковског оруђа. Затим средства везе нису била најсавременија.
Обе армије биле су обучене на принципу строге дисциплине. После Стаљинових чистки 1936-1938. совјетско командовање је стављало нагласак на дисциплину јединица и старешина. Ваздухопловство Црвене армије бројало је, вероватно, више од 10.000 авиона, док је ваздухопловна индустрија имала капацитет производње од 1.800 апарата месечно. Већина авиона била је застарела, било је нешто нових типова, а ноћних ловаца уопште није било. Совјетске снаге нису имале радар. Од авијација великих сила, совјетска је 1941. била нешто у заостајању. И она се, углавном, користила за потпомагање копнене војске.
Као што је већ познато, Хитлер је имао рђаво мишљење о одбрамбеној способности Совјетског Савеза. Његова оцена почивала је делом на - мање или више тачним - подацима о слабом квалитету совјетског командног кадра и наоружања. Другим делом је, међутим, почивала на мишљењу о комунистичком терору над народом и на ниској процени квантитета и квалитета резерви и наоружања.
Непосредно пре немачког напада на западним границама Совјетског Савеза налазило се 170 совјетских дивизија са 2 милиона 680 хиљада људи. Треба имати у виду да су совјетске дивизије биле знатно мање од немачких. Оне су најчешће бројале 8-9 хиљада људи, често само 5-6 хиљада, а ретко 14 хиљада војника.
Припреме
Рат са Совјетским Савезом требало је завршити 1941, јер су Немци имали у виду да ће дотле стално јачати Британија и Сједињене Америчке Државе. Због периода киша и блата у пролеће и јесен и оштре зиме која затим следи, најпогодније време за извођење био је једино период од средине маја до средине октобра. Немци су, међутим, сматрали да им неће бити потребно толико времена. У документима се може видети да су претпостављали да је осам до десет недеља довољно да се заврши рат са Совјетским Савезом. Осим што је требало уништити совјетске армије у граничном појасу, требало је, наравно, спречити да Совјетски Савез баци у борбу своје огромне људске и материјалне резерве. То би се могло остварити једино ако би се брзо заузела она совјетска територија која је најнасељенија и где су се налазили главни извори снабдевања. За Немце је била велика предност што су се та подручја, налазила, углавном, у европском делу Совјетског Савеза.
Уколико би се заузела подручја западно од линије Архангелск - Волга - Астрахан, Совјетски Савез би изгубио најнасељеније области, затим 76% своје војне индустрије, 90% своје производње нафте, а такав губитак би за њега био фаталан. И зато је немачка Врховна команда планирала да освоји та подручја. Да би могли реализовати тај задатак, и то за тако кратко време, Немци су морали у још већој мери него раније да примене нову стратегију поступака којом су у Пољској и Француској за веома кратко време постигли велике резултате. Требало је да се тенковско-механизоване јединице концентришу у велике оклопне групације армије, које би дубоким клиновима пробиле совјетско гранично подручје и уз помоћ авијације дубоко продрле у унутрашњост Совјетског Савеза. Ратно ваздухопловство је осим тога имало задатак да у позадини совјетских јединица разбије систем веза, командовања и снабдевања. Кад се пробије совјетски систем одбране прве линије, требало је да немачки оклопни клинови крилима затворе обруч окружења и тиме обухвате главне непријатељске снаге и онда их униште. Немци су овај начин борбе звали „клин и котао“. Једном опкољене совјетске јединице не би могле дуго да издрже у таквом котлу и биле би уништене.
Пошто би се на тај начин уништиле главне снаге Црвене армије у европском делу Совјетског Савеза, немачке армије би се брзо пробијале до линије Архангелск - Астрахан, и то пре него што би Совјети стигли да мобилишу своје резерве и успоре немачки напад до периода киша и блата. Природни положај Совјетског Савеза у извесној мери је отежао намере нападача са запада. Два велика мочварна подручја - позната мочвара Припјат и мање позната балтичка шумска и мочварна зона - ограничавале су приступ земљи на три, сразмерно уска надморски виша прилаза који су познати као Балтичка висораван, Западноруска висораван и Јужноруска висораван. Само по себи је разумљиво да је немачки напад следио ове природне правце напада. На овим висоравнима налазиле су се, наравно, совјетске армије, а преко ових висоравни, дуж раније границе према Пољској и другим балтичким државама, пружала се недовршена линија бункера (а не утврђења) коју су Немци предимензионирано назвали „Стаљинова линија“.
Из Токија су совјетски обавештајци Рихард Зорге и Бранко Вукелић још 5. марта 1941. године послали у СССР фото-копију тајних докумената, међу којима и телеграм Јоахима Рибентропа немачком амбасадору у Токију генералу Оту о планирању немачког напада на СССР у другој половини јуна. Зорге је 19. маја јавио Москви доста прецизне податке о концентрацији на западним границама Совјетског Савеза. А 15. јуна, недељу дана пре немачког напада, послао је центру у Москви следећу вест: “Рат ће почети 22. јуна”.