Византија, позната и као Византијско царство, Источно римско царство или Ромејско царство, била је наставак Римског царства у источним провинцијама током касне антике и средњег века, када је престоница био Константинопољ (данашњи Истанбул, раније Византион). Преживела је распад и пад Западног римског царства у V вијеку н. е. и наставила да постоји још хиљаду година све док није пала под Османско царство 1453. године. Током већег дела свог постојања, држава је била најмоћнија привредна, културна и војна сила у Европи. „Византија” је термин створен након пада државе; њени становници су и даље за своје царство користили назив „Ромејско царство” (, ) или „Ромеја” (), а себе су звали „Ромејима”.
Током ранијег периода Pax Romana, западни делови царства су постајали све више латинизовани, док су источни делови углавном задржали своју већ постојећу хеленистичку културу. Неколико значајних догађаја од IV до VI века обележава прелазни период током којег су се разишли Грчки исток и латински запад Римског царства. Цар Константин I (в. 324—337) извршио је реорганизацију царства, Константинопољ прогласио новом престоницом и легализовао хришћанство. У време владавине цара Теодосија -{I}- (в. 379—395), хришћанство је постало државна религија, а остале религијске праксе су забрањене. За време Ираклијеве владавине (в. 610—641), војска и управа царства су преуређене, а уместо латинског, за службену употребу је усвојен грчки језик.
Иако је римска држава наставила да постоји, а њене традиције су одржане, савремени историчари разликују Византију од античког Рима, тиме што је средиште било у Константинопољу, што је више било оријентисано ка грчкој него ка латинској култури и што је карактерише православно хришћанство.
Током њене хиљадугодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку за време владавине цара Јустинијана I (527—565) и тада је достигла свој територијални врхунац (Апенинско полустрво, југоисточни део Пиринејског полуострва и данашњи Тунис). У VII веку Византијско царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа (најбогатијих провинција царства: Египта и Сирије) и крајем VII века, северноафричких поседа. Током VIII и IX века, Византијско царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) Византијско царство је доживело значајну обнову и почетком XI века било је водећа сила у источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у XI веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије након битке код Манцикерта 1071. године, мада је Византијско царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у XII веку, а Константинопољ је остао највећи и најбогатији град у Европи све до XIII века. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године, је био катастрофалан ударац Византијском царству (територија царства је подељена на неколико супарничких грчких држава и Латинско царство и његове вазалне области). Византијско царство је обновљено 1261. године, под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином XV века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године. Многе избеглице које су побегле из града након његовог освајања од стране Турака населиле су се у Италији и широм Европе, помажући да се започне Ренесанса. Пад Цариграда 1453. године, се понекад користи да означи линију поделе између Средњег века Новог века (раног модерног периода).
Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у очувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео потоњем развоју Ренесансе у западној Европи.
Име Термин „Византијско царство” нису познавали становници државе коју ми тако зовемо, него је та држава била само продужетак Римског царства у коме је средиште пренето из Италије у грчке области и становници те државе наставили су користити за себе име , тј. Римљани. Њихови исламски суседи су на сличан начин називали своје царство „земљом Римљана“ (), али су их људи средњевековне западне Европе радије називали „Грцима“ (), због оспореног наслеђа римског идентитета и повезивања негативних конотација из древне латинске књижевности. Придев „Византијски“, који је изведен од (), назив грчког насеља на којем је касније изграђен Константинопољ је коришћен само за описивање становника тог града; није се односило на царство, које су звали — „Царство Ромеја“. Због тога и њихову државу они су звали — Романија, или — Василиа Ромеон, што представља директан превод на грчки језик са латинског језика назива за Римско царство, .
Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју земљу и државу називала „Ромејско царство” (Романија), а Византинци су себе називали „Ромејима” (Римљанима). Након пада царства, научници раног модерног доба називали су империју многим именима, укључујући „Цариградско царство“, „Империја Грка“, „Источно царство“, „Касно царство“, „Ниско царство“, и „Римско царство“. Све чешћа употреба израза „византијско“ и „Византијско царство“ вероватно је почела са историчарем из 15. века Лаоником Халкокондилом, чија су дела била нашироко пропагирана, посебно од стране Хијеронима Волфа. „Византијски“ се користио у придеву поред израза као што је „Грчко царство“ до 19. века. То је сада примарни термин, који се користи за означавање свих аспеката империје; међутим, неки савремени историчари сматрају да га, као првобитно предрасудан и нетачан термин, не треба користити.
Историја
мини|десно|Грб Палеолога
Како се историографске периодизације „римске историје“, „касне антике“ и „византијске историје“ значајно преклапају, не постоји консензус о „датуму оснивања“ Византијског царства, ако је тога уопште било. Раст проучавања „касне антике” довео је до тога да неки историчари одреде датум оснивања Византијског царства у VII или VIII век. Други историчари сматрају да је „ново царство“ почело током промена . године. Други пак сматрају попут Џонатана Шепарда да су ове почетне тачке преране или прекасно постављане, и уместо тога почињу . године. Џефри Грејтрекс сматра да је немогуће прецизно датовати оснивање Византијског царства.
Рана историја (пре 518) мини|Подела Римског царства по систему тетрархије који је успоставио Диоклецијан. У низу сукоба између трећег и првог века пре нове ере, Римска република је постепено успоставила хегемонију над источним Медитераном, док се њена власт на крају трансформисала у систем у којем је влада један човек, цар. Римско царство је уживало период релативне стабилности све до 3. века нове ере, када је комбинација спољних претњи и унутрашњих нестабилности изазвала распад римске државе пошто су регионалне војске прогласиле своје генерале за „војнике-цареве“. Један од њих, цар Диоклецијан (), увидео је да је држава превелика да би њоме управљао један човек, покушао је да реши проблем успостављањем тетрархије, или владавине четворице, и поделом царства на источну и западну половину. Иако је систем тетрархије брзо пропао, подела царства се показала као трајни концепт.
Диоклецијанове реформе су значајно измениле структуру власти, домет и опорезивање, а ове реформе су такође имале ефекат деградације прве престонице, Рима.
Цар Константин I Велики (. године, је себи обезбедио самосталну апсолутну власт 324. године. Током наредних шест година обновио је град Византион као главни град, који је преименован у Константинопољ. Рим, претходна престоница, био је даље од важних источних провинција и на мање стратешки важној локацији; нису га ценили „војнички-цареви” који су владали са граница или становништво царства које је, пошто је добило држављанство, себе сматрало Римљанима. Свети цар Константин I Велики је темељно реформисао војну и цивилну управу царства и увео златни солид као стабилну валуту. Он је фаворизовао хришћанство. И сам је постао хришћанин 312. године.
Константинова династија водила је дуги сукоб против Сасанидске Персије, који је окончан 363. године смрћу његовог синовца и зета цара Јулијана. Кратка владавина Валентинијанове династије, обележена је ратовима против варвара, верским расправама и кампањама против корупције, завршила се на Истоку смрћу цара Валенса у бици код Адријанопоља 378. године.
Валенсов наследник, цар Теодосије I (), обновио је политичку стабилност на истоку дозвољавајући Готима да се населе на римској територији; такође је два пута интервенисао у западној половини царства, победивши узурпаторе Магнуса Максима и Евгенија 388. односно 394. године. Активно је осудио паганизам, потврдио примат никејског хришћанства над аријанством и утврдио хришћанство као римску државну религију. Био је последњи цар који је владао и западном и источном половином царства; након његове смрти, Запад је био дестабилизован низом „војничких-царева“, за разлику од Истока, где су администратори и даље имали власт. Цар Теодосије II () углавном је препустио владавину истока званичницима као што је Антемије, који је изградио Теодосијеве зидине да би одбранио Константинопољ, сада чврсто укорењен као престоница Римског царства.
Теодосијева владавина обележена је теолошким спором око несторијанства, које је на крају проглашено јеретичким, као и формулисањем Теодосијевог законика. У овом периоду је отпочео продор Атилиних Хуна, који су опустошили Балкан и захтевали огроман данак од царства; Атила је, међутим, скренуо пажњу на Западно царство које је брзо пропадало, а његов раније уједињени народ се поделио у више група након његове смрти 453. године. Након што цар Лав I () није успео у свом покушају 468. године, да поново освоји запад, војсковођа Одоакар је збацио цара Ромула Августула 476. године, убио његовог титуларног наследника цара Јулија Непота 480. године, а функција западног цара је формално укинута.
Комбинацијом среће, културних фактора и политичких одлука, Источно царство никада није патило од побуњених варварских вазала и никада њиме нису владали варварски господари рата – што су били проблеми који су довели до пропасти Западног римског царства. Цар Зенон () је убедио проблематичног остроготског краља Теодорика да преузме контролу над Италијом од Одоакра, што је краљ Теодорих Велики и учинио; и умро је док је мир владао царством, цара Зенона је наследио цар Анастасије I (). Иако је то што је био монофизит доносило повремене проблеме, цар Анастасије I је био способан администратор и покренуо је неколико успешних финансијских реформи укључујући укидање пореза на хрисаргирон. Он је био први цар који је умро без ношења са озбиљним проблемима који су утицали на његово царство од времена владавине цара Диоклецијана.
518—717. године мини|Мозаик цара Јустинијана I — базилика Сан Витале (Равена)