Устав Кнежевине Србије (у некадашњој транскрипцији ), познат и као Сретењски устав, први је устав Кнежевине Србије, донет у Крагујевцу 1835. године. Саставио га је политичар и дипломата Димитрије Давидовић. Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. Власт чине кнез, државни совјет и народна скупштина. У данашње време, ова подела одговарала би председнику, влади и народној скупштини. Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле извршну власт. Прокламована су права и слободе грађана, као што су: неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност. Уставом су укинути ропство и феудални односи.

Иако је донет од Велике народне скупштине и заклетвом потврђен од кнеза Милоша Обреновића устав је суспендован након свега 55 дана под притиском великих феудалних сила (Турске, Русије и Аустрије). Данас се оригинал Сретењског устава, који повезао и укоричио Глигорије Возаровић, чува у Архиву Србије. У Србији, 15. и 16. фебруар се прослављају као Дан државности.

Позадина Прва уставна акта Устанички рат или ослободилачки рат започео је прво као локална буна против узурпатора Дахија 1804. године након збора на Сретење у Орашцу на којем је за вођу изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Убрзо, ова буна од 1806. године прераста после сукоба са османском царском војском у националну револуцију за ослобођење. Уз помоћ Руског царства које је ушла у рат против Османског царства устаници су очували слободну територију на коју су створили своју државу, створивши органе управе међу којим је најважније био Правитељствујушчи совјет - управно тело састављено од народних старешина, на чијем челу се налазио Карађорђе. Током Првог српског устанка израђена су три уставна акта. Први 1805. године, други 1808. и последњи 1811. године. Акт од 14. децембра 1808. године представља први писан и формални акт самосталног организовања Србије. Овим актом формално се укида нахијска и старешинска самоуправа и успоставља централистички систем управе. Пошто је био прихваћен само од Карађорђа и Правитељствујшчег совјета а није потврђен на скупштини овај акт није ступио на снагу. На Београдској скупштини 11. јануара 1811. године издат је акт о Правитељствујушчем совјету. Совјет је реорганизован, односно подељен на два дела. Шесторица чланова били су попечитељи (министри), а сви остали с министром правде чинили су Велики вилајетски суд. Сви они скупа чинили су владу земаљску и законодавно тело. У суштини, све три власти, у то ратно време, законодавна, судска и управна, биле су сконцентрисане у Карађорђевим рукама. Уређење на скупштини из 1811. године постојало је до пропасти Србије октобра 1813. године. Због напада Наполеона на Русију, Руси су са Турском 1812. године склопили, по Србе неповољан, Букурештански мир, који су устаници одбили. То је био повод да султан лета 1813. године пошаље велику војску на Србију и нападајући је из свих праваца угуши устанак. Већ априла 1815. године у Такову је подигнут Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића који је после неколико месеци успешног ратовања склопио мир који је усменим договором гарантовао мањи степен аутономије. Ту самоуправу он је мудром политиком стално увећавао користећи слабљење Османског царства и јачање Русије после Бечког конгреса 1815. године.

Аутономија Раздобље мешовите српско-турске управе које трајало је од 1815. до 1830. године обележило је постепено потискивање турских органа власти и концентрацију власти у рукама Милоша Обреновића. Турске органе власти представљали су београдски паша или везир, кадија и муселима, док су српске органе представљали врховни кнез Србије, Народна канцеларија, нахијски и кнежински кнезови и сеоски кметови, а од 1820. године оснивају се посебни српски судови. Октобра 1826. године, Османско царство, притиснуто захтевом новог руског цара, било је принуђено да прихвати закључење тзв. Акерманске конвенције. Петим чланом ове конвенције било је утврђено да ће Порта одмах извршити одредбе, односну осму тачку Букурешког мира, која се тиче српског народа. Порта није извршила одредбе Акерманске конвенције. После руско-турског рата, закључен је средином септембра 1829. године у Једрену руско-турски мировни уговор. Шестом тачком Једренског уговора Порта се обавезала да ће без одлагања испунити пети члан Акерманске конвенције, који се тиче Србије. Хатишериф из 1829. године стигао је у Крагујевац 11. децембра, а прочитан је у Београду 14. децембра. Значај овог документа је у томе што султан писмено обећава да ће испунити захтеве Срба. Припреме, преговоре и коначно усвајање Хатишерифа из 1830. године трајали су читавих годину дана, у чему је значајну и сложену улогу имао Димитрије Давидовић. Српски захтеви из 1820. и Давидовићев мемоар из 1829. године чинили су основу пројекта хатишерифа предатог Порти. Након пуно натезања и бројних контрапројеката, коначни текст документа поднет је султану на потпис 15. октобра, а беглички ефендија предао је 20. октобра копију српским депутатима. Свечано читање Хатишерифа и Берата на турском 12, на српском 13. децембра обављено је на Ташмајдану уз присуство кнеза, Народне скупштине, бројних чиновника и око 3 хиљаде знатижељника. Хатишериф и Берат дали су Србији аутономију и уређивали њене односе према Османском царству. Србија је стекла статус Кнежевине са наследним кнезом у породици Обреновић. Осим слободе вере и трговине, добила је право увођења разних институција. Давидовић се потом посебно ангажовао на добијању Хатишерифа из 1833. године, којим је заокружен процес стицања аутономије. Одредбама из Хатишерифа Србија је имала право како на своју независну унутрашњу управу, односно на своје управне и судске органе, тако и на своју војску. Кнез Милош је, јачањем централне власти, успешно сузбијао поједине самовољне старешине које су биле за враћање „турског феудалног система" и успостављање спахилука и зијамета с домаћим власницима.

Милетина буна мини|лево|175п|Вук Ст. Караџић, писац и просветитељ. Вуков изглед у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу. Вођен правдољубљем и човекољубљем Вук је 1849. године у Паризу постао члан Афричког института за укидање ропства (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду.)

Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало, повећавао се број понижених чиновника, који су бивали и батинани, обесправљених трговаца и старешина, који више нису били спремни да трпе понашање кнеза Милоша и његових најближих сарадника. Осим тога, Милош је и даље избегавао да организује Савет што је по хатишерифу из 1830. био обавезан да учини. Упркос томе што је формално ослободио сељаке феудалних односа, кнез Милош је ипак задржао поједине феудалне обавезе, што ће га мало касније умало коштати владавине. О оваквом стању најбоље сведочи писмо кнезу Милошу упућено од списатеља Вука Караџића по одласку из Србије, 1832. године, у којем оштро критикује Милошев начин владања, и које делом гласи:

Осећајући узнемиреност старешина и народних маса, кнез је на заседању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе. Дао је и један нацрт устава, а пре његове израде је поставио пет министара. За министра правде и просвете поставио је Лазара Теодоровића, за министра унутрашњих дела Ђорђа Протића, за министра финансија Коцу Марковића, за министра војске Тому Вучића Перишића и за министра иностраних дела Димитрија Давидовића. Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности. Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови противници су сматрали да се он једино може уразумити ако се јасно покаже народни бунт. Тако је почела да се против кнеза спрема завера, у његовој ужој и широј околини. мини|лево|180п|Кућа са тремом трговца Симића у Крушевцу у којој је донета већинска одлука да се владалац ограничи уставом, чиме су, после ненасилног народног револта, створени услови за утемељење владавине права. Ово здање има огроман значај за националну и светску правну историју. Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића је скован договор опозиционара од стране Милосава Здравковића Ресавца, Милете Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере (брата Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су опозиционари постигли подразумевао је постављање захтева кнезу Милошу кад се састане Скупштина, као и насилна средства у случају ако одбије њихове захтеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други да се збаци и протера, међутим, превладао је став Милете Радојковића, по коме је буна и добила име – Милетина буна, да се власт кнеза Милоша ограничи уставом, укине кулук, омогући народу право на употребу шуме и оно најважније за обесправљене трговце, укине монопол на трговину. мини|десно|180п|Милета Радојковић 1837. години, уље на платну, рад Уроша Кнежевића. Када је дошло време за акцију, Симић је повео мало људи из Крушевца, док остали нису успели да окупе никог иза себе. Једино је Милета Радојковић повео велики број људи из Јагодине за Крагујевац. Када су револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ коме је Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша да се понаша као паша који повећава порезе и намете народу као да је држава његова баштина. У сусрет револуционарима кренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150 коњаника оставио на старање капетану Петру Туцаковићу, избегавајући сукоб док не сазна разлоге за побуну. У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се нападне Пожаревац где се кнез Милош налазио, али Милета је и даље остао при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић је пристао да буде посредник и пренео вести кнезу, који је чак помишљао и на бекство. Милош се одлучио, највероватније по Вучићевом наговору, да постигне коначан договор са вођама народне побуне. Заплашен овом буном, он је након састанка одлучио да изда устав и да установи Државни савет. Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу, а Скупштину је сазвао за 2/14. фебруар 1835. године.

Устав мини|десно|200п|Просветитељ и уставописац Димитрије Давидовић 1834. године, уље на платну, рад Уроша Кнежевића. Устав је израдио Давидовић по угледу на француски устав из 1791. и уставне повеље од 1814. и 1830, и белгијски устав од 1831. године. У „Новинама србским" број 15 од 25. априла 1835. године дао је кратак преглед Устава САД-а. Сковао је нови термин устав који је заменио дотадашњу туђицу конштитуција. Он је овај појам повезао с глаголом - уставити, да се једним нарочитим законом зауздава врховна власт. Давидовић је у полунезависној кнежевини на врло слободоуман начин саставио највиши правни акт на либералном устројству. Устав је био подељен на 14 глава и 142 члана.„Правни транспланти и први српски устав из 1835. (pp. 7)“ , Младен Тишма, Правни факултет Универзитет у Београду. У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени грб и застава Србије, што једна вазална земља не би смела да има. Застава је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита“.