Бангкок (пуно име: ) је главни и највећи град Тајланда. Град има посебан управни статус, а на његовом челу налази се гувернер. Престоница Тајланда има 8,249 милиона становника (стање по попису из 2010). У широј регији Бангкока, највећој урбаној конгломерацији у Тајланду, живи укупно 14,566 милиона становника.
Налази се на источној обали реке Чао Праја недалеко од Тајландског залива. Бангкок је један од економско најдинамичнијих и социјално прогресивних градова југоисточне Азије. По неким тврдњама се сматра као регионални центар који напредује да постане ривал Сингапуру и Хонгконгу мада пати од лоше инфраструктуре и социјалних проблема због свог пребрзог развоја. Бангкок је такође једна од најпопуларнијих туристичких дестинација.
Град је политички, економски и културни центар Тајланда са бројним универзитетима, високим школама, палатама и преко 400 ватова (будистичких храмова и манастира) као и најважнији саобраћајни чвор земље. Национални музеј у Бангкоку је највећи своје врсте у југоисточној Азији. Бангкок је такође и седиште Економске и социјалне комисије за Азију и Пацифик Уједињених народа (-{UNESCAP}-).
Временска разлика Бангкока у односу на -{UTC}- износи +7 сати. Према средњој Европи, временска разлика зими износи +6 сати, док лети износи +5 сати, јер Тајланд нема летног рачунања времена.
Етимологија Порекло имена Бангкок (, изговор: ) је нејасно. Реч банг () у тајском језику значи „село на потоку”, и име је можда изведено од фразе „Банг Ко” (), што значи „острво”, и вероватно је везано за пуно водених токова који прожимају град.
Друга теорије је да је име изведено скраћивањем фразе Банк макок (), где макок () је име биљке Elaeocarpus hygrophilus, која рађа плодове сличне маслинама. Ту теорију подржава и чињеница да је у области Бангкока постојао храм Ват Арун, који се некад звао „Ват Макок”.
Коначна форма имена, „Бангкок”, је у српски дошла из француског језика.
Званично, град је био познат као Тонбури Си Махасамут (), изведено из пали и санскрит језикâ, што дословно значи „град блага који краси океан”, или, краће, Тонбури, по . Бангкок је вероватно било име у колоквијалној употреби, и странци су га широко усвојили, чак и након званичног успостављања главног града.
Када је краљ Рама I основао своју нову престоницу на источној обали реке, град је наследио церемонијално име Ајутаја у многим варијантама, укључујући „Крунг Теп Таравади Си Ајутаја” () и „Крунг Теп Маха Након Си Ајутаја” ().
Амерички дипломата Едмунд Робертс, који је посетио град 1833. године, приметио је да је град, одкако је постао престоница, познат као „Сија Јутхија” (), и да је то име коришћено у међународним уговорима из тог времена.
Данас, град се у тајском језику зове „Крунг Теп Маха Након” () или, простије, „Крунг Теп” (), што је скраћени облик пуног церемонијалног имена које се почело користити у време владавине краља Монгкута.
Пуно име гласи:. Reproduced in
У латиничној транслитерацији:
Зато што име користи речи из два древна индијска језика, пали и санскрит, са само једном тајском речи на почетку, алтернативна транслитерација би била:
Име се може превести као:
Гинисова књига рекорда наводи име града као најдуже име насељеног места, са 168 слова.
Већина Тајланђана који знају цело име града, то знају захваљујући песми тајског рок бенда Асани-Васан „Крунг Теп Маха Након” из 1989. године, која се у потпуности састоји само од пуног имена града, понављајући се кроз песму.
Историја Бангкок (данашњи кварт Тонбури) првобитно је чинио само мало рибарско село на источној обали реке Чао Праја. По први пут на картама појавила се на једној португалској карти 1511. године. Око 1680. године јужно од села налазила су се само три насеља: царинска станица, холандска трговачка станица основана 1622. године под именом Форт Амстердам и месташце Бан Ват. Током историјске епохе краљевства Ајутија насеље се развило у значајну трговачку луку и град на речном путу према престолници.
Темељи данашњег Бангкока налазе се у малом граду Тонбери, који је данас део главног града на западној обали реке Чао Праја. Генерал Таксин је 1772. године прогласио Тонбери новим главним градом након што је престолница краљевства Ајутија потпуно уништена 1767. године током рата са Бурмом. Десет година касније нови краљ Рама -{I}-, оснивач све до данас владајуће династије Чакри, преместио је седиште владе на источној обали и тиме подручје званог Ратанакосин прогласио главним градом. У то доба Ратанакосин су насељавали већином Тајланђани кинеског порекла, нарочито у селу Банг Кок, које је краљ изградио по узору на ранију уништену престолницу краљевства.
У то тоба цели град је био испресецан густом мрежом канала (-{khlongs}-), кроз које се одвијао највећи део саобраћаја. Чак је и пијаца (пливајућа пијаца) била организована на води. Улица готово да и није било. Бангкок у то време је био често називан Венецијом истока. Највећи број канала је до средине 19. века затрпан како би се направило места за растући цестовни саобраћај и све већи број саграђених кућа. Прва поплочана улица 1863. године у граду била је улица Танон Чароен Крунг (странци је називају -{New road}-, нова улица), дуж некадашњег путељка којег су утабали слонови. Током владавине краља Чулалонгкорн (Рама -{V}-, од 1868. до 1910) настала је прва жељезничка пруга у Бангкоку која га је повезивала са севером земље, као и бројне трамвајске линије унутар града. Из тог доба потиче и велики број улица на чији изглед су већином утицали европски стилови.
Један од већих проблема за метрополу Бангкок је адекватно збрињавање многобројних људи, пре свега имиграната који су у посљедњих неколико година доселили у град из других крајева Тајланда. За велики број људи било је потребно изградити куће и стамбене објекте. Због растуће потражње за грађевинским земљиштем знатно су порасле цене станова и земљишта. Градска власт је као решење тог проблема покушала са изградњом бројних насеља у предграђима Бангкока, намењених за породице слабијег имовинског стања. Осим станова, постоји и недостатак јавних установа као што су болнице и школе. Смеће и отпадне воде се не уклањају на задовољавајући начин, а ниво подземних вода све брже опада због велике потрошње. Људи у околним насељима су угрожени првенствено инфективним болестима попут колере, дијареје и тифуса, јер су хигијенски услови у тим насељима на врло ниском нивоу, а због растуће емисије отровних гасова из индустријских постројења и возила долази и до повећаних обољења коже и плућа.
Други проблем у Бангкоку је све већи и гушћи саобраћај. Мрежа улица је потпуно неадекватна броју возила. Осим тога, мрежа градске и подземне жељезнице у граду је премалена за растућу потражњу и становништво уз мали број средстава јавног превоза, осим мреже аутобуских линија која је међу највећим у свету. Због огромног броја аутомобила у граду је забележено врло велико загађење ваздуха (високе вредности угљен-моноксидa).
мини|levo|100п|Сателитска фотографија Град се налази на споју Индокинеског и Малајског полуострва на реци Чао Праја, на северној обали Тајландског залива са просечном надморском висином од 5 m. Река Чао Праја код Бангкока има ширину од око 400 m.
Западно од реке Чао Праја налази се подручје названо Тонбури, које је до 1971. године било засебан град, док део на истоку који је пре више од 200 година био само мало село, углавном насељавају трговци пореклом из Кине. Подручје града има површину од 1.565,2 km², док је површина целе метрополске регије око 7.761,5 km².
Подела мини|лево|Градски окрузи Бангкока Бангкок је подељен на 50 дистрикта (-{khet}-, понекад и погрешно названи -{Amphoe}-), а они су даље подељени на 169 кваенга, који се могу упоредити са тамбонима.
Бангкок нема јасно дефинисано подручје ужег градског језгра нити има централни пословни округ. Ове функције су далеко више подељене на неколико округа. Најстарији део града је острво Ратанакосин у округу Фра Након, око Велике палате, Санам Луанг, Ват Ратчабофит и Сао Чинг Ча (огромна љуљачка). У другој половини 19. века полако је почео развој кинеске четврти око улица Јаоварат и Чароен Крунг (тада нова улица, прва асфалтирана улица у Бангкоку) у округу Самвантавонг све до централне пословне четврти града. Током 1950-их и 1960-их дуж улица Силом, Сураwонг и Си Фраја у округу Банг Рак почеле су се отварати банке и велики пословни простори. Од 1990-их у округу Сатон и дуж улице Витају (округ Патум Ван) настали су претежно луксузне пословне зграде, а дуж улица Рама -{I}- и Флоенчит (такође Патум Ван) никли су велики тржни центри и луксузни хотели. Због изградње оба система јавног превоза: Скајтрајн (градска жељезница) и метроа (МРТ) ширење подручја са централним пословним функцијама се још више убрзало. Данас су атрактивни готово сви делови града до којих допире неки од система јавног превоза. То се посебно односи на улицу Сукумвит (округ Клонг Тоеи и Ватхана), као и централни део улице Ратчадафисек (окрузи Фаја Тај и Хуај Кванг).
Географија мини|лево|300п|Бангкок Површина региона Бангкока је 1568,7 -{km²}-. Надморска висина града је свега 2 метра изнад нивоа мора, што доводи до поплава у монсунском периоду. Поред тога, с обзиром да је град изграђен на мочварном земљишту, долази до слегања терена које се процењује на 5 до 10 -{cm}- годишње.
Кроз Бангкок пролази река Чао Праја која дели град на две дела. Десна обала (стари Тонбури) је више традиционалног карактера, у овом делу града се налазе многи „клонгови“ тј. канали повезани с реком и због којих се Бангкок понекад назива азијском Венецијом. Лева обала је развијенија, ту се налазе многе туристичке атракције, пословни центар, високи небодери и овај део града опслужује метро. Развој града на десној обали је углавном органски и анархичан, одвија се без урбанистичког плана. Велике улице су настале тако што су бетонирани неки бивши „клонгови“.
Клима Бангкок се налази у подручју тропске климе. Годишња просечна температура износи 28,4 °C, а просечна годишња количина падавина износи 1.498 -{mm}-. Највише кише пада током монсунског периода између маја и октобра, а поједини делови града понекад током септембра и октобра буду поплављени. Највише падавина просечно буде у септембру, чији просек износи 344 -{mm}-, док најмање падавина у просеку буде у јануару са свега 9 -{mm}-.
Током целе године просечне температуре се крећу између 26,1 и 30,4 °C. Средња дневна температура износи највише 34,9 °C, док је најнижа дневна 20,8 °C уз велику влажност ваздуха. Светска метеоролошка организација је незванично прогласила Бангкок, у погледу годишњег просека, за најтоплији град света. Најтоплији месец је април са средњим највишим дневним температурама од 35 °C и минималним од 26 °C. Најхладнији месец у околини Бангкока је децембар са највишим дневним температурама од 31 °C и најнижим од 21 °C. Суви период траје од децембра до марта, када почиње најтоплији део године.
Загађеност мини|levo|Типични саобраћај током викенда у Бангкоку (Танон Ратчадамри) Бангкок се бори са знатним проблемима загађивања околине. Изнад града је стални облак гасова насталих сагоревањем горива. Научници сматрају да је у неким главним саобраћајним улицама вредности загађења ваздуха већ достигла нивое опасне по здравље људи. Откако је изградњом високих зграда дошло до поремећаја струјања зрака, концентрација штетних гасова је драматично повишена.
Већ готово седмина становника града жали се на бронхитис, астму и умор. Нарочито особе које су јако погођене загађеношћу често носе заштитне маске, између осталих многи возачи мотоцикла и тук-тука (ауто рикша), саобраћајни полицајци и улични трговци.
Осим загађености ваздуха, Бангкок има и знатно отежано снабдевање водом. Град нема централну мрежу опскрбе водом. Осим тога и канализацијски систем је тек у фази изградње. До 1990-их индустријски погони и домаћинства су своје отпадне воде, без било какве претходне обраде, директно испуштали у реку Чао Праја.