Соколац је градско насеље и сједиште истоимене општине. Општина Соколац је једна од шест општина града Источног Сарајева у Републици Српској и БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Соколац укупно је пописано 5.919 лица.Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
мини|Раде Мијатовић, оснивач и први предсједник општине Соколац. Соколац је добио статус општине за вријеме аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. Оснивач и први предсједник општине Соколац био је Раде Мијатовић (1893–1944).Општина Соколац — званичан сајт: ''Мијатовић (Јова) Раде, оснивач и први предсједник општине Соколац
Општина Соколац спада у ред средње развијених општина. Налази се у источном дијелу Републике Српске и БиХ, између општина Хан Пијесак, Рогатица, Пале, Источни Стари Град а сјеверним дијелом граничи са општином Олово у Федерацији БиХ. Површина општине Соколац је 700 km². Соколачкој општини припада 1,35% укупне површине БиХ односно 2,35% територије Републике Српске. Спада међу веће општине по површини у Републици Српској. У општини Соколац постоји 12 мјесних заједница са 95 насељених мјеста. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у општини Соколац је укупно пописано 12.607 лица.Завод за Статистику БиХ:
Географија Соколац се простире у сјеверном дијелу Гласиначког поља у подножју планине Романије. Сјеверни дио Гласиначког поља у коме је смјештен Соколац, често се назива Соколачким пољем. Соколац се налази на надморској висини од 870 метара. У зони удаљености 43 километра од Сокоца, налази се Сарајево, главни град Босне и Херцеговине. Близина Сарајева омогућава коришћење Међународног аеродрома у Бутмиру, што Соколац сврстава у ред градова са израженим предусловима за развој саобраћаја, индустрије и туризма.
Рељеф Гласинац је благо заталасана висораван површине 22 квадратна километра, окружена четинарским шумама и врховима Романије, Боговићке планине, Градине, Рабра, Црног врха, Копита и Кратеља. Гласинац је створен дислокацијом тла под утицајем ерозије. Високи, безводни дијелови висоравни, простране терасе и остаци старе долине покривене глином, бројне вртаче и пећине су основна обиљежја гласиначког рељефа. Стога су насеља на Гласинцу локализована по ободу висоравни и у Соколачком пољу које је богато водом.
Хидрографија Главна ријека на Гласинцу је Решетница која извире на брду Пуховцу, које се налази непосредно изнад Сокоца. Ерозивни процеси који су обликовали Гласинац, спријечили су ријеку Решетницу да изгради свој дефинитивни профил. Тај природни процес учинио је да Решетница нестаје у понору. Брдо Пуховац је значајно као развође ријека Праче односно Дрине и Биоштице односно Босне.
Клима Хидрометеоролошка станица у Сокоцу основана је 1892. године за вријеме аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини. У Сокоцу влада такозвана претпланинска и планинска клима. На климу пресудно утичу конфигурација терена и надморска висина. На основу метеоролошких посматрања, најниже температуре измјерене су у јануару. Љетни температурни максимум забиљежен је у јулу. Посљедњих година честа су љета са високим температурама, а зиме без много снијега са изузетком 2011/2012 године.Званични сајт општине Соколац: Општина Соколац-Клима и Екологија Најнижа температура измјерена је 2000. године и износила је -31,6°C. Највиша температура у Сокоцу је измјерена 1998. године и износила је 36,0°C.Републички хидрометеоролошки завод: Средња температура износи 7,7°C у прољеће, 16,9°C љети, 7,7°C у јесен, -1,9°C зими.Републички хидрометеоролошки завод:
Историја Будући да се налази на Гласиначкој висоравни, историја Сокоца је саставни дио знамените историје Гласинца. У Сокоцу не постоји музејска установа у којој би били похрањени многобројни налази пронађени у самом граду и уопште на Гласинцу. Реализацију плана за оснивање музеја Гласинца и Романије прекинуо је Отаџбински рат. Многе драгоцјености овога краја расуте су по музејима у Аустрији и БиХ. Претпоставља се да је значајан дио налаза са Гласинца завршио у приватним колекцијама потомака аустроугарских официра из Прве инжињерске регименте који су вршили прва ископавања гласиначких тумула.
Праисторија Подручје Гласинца представља археолошки драгуљ с обзиром на богатство културних слојева из различитих праисторијских периода.
Палеолит У археолошким ископавањима у пећини Подлипе у близини ријеке Биоштице на Кадића Брду код Кнежине, пронађени су трагови људског постојања из палеолита старији од четрдесет хиљада година. У и око пећине Подлипе откривен је богат археолошки материјал, камене алатке и оруђа односно артефакти који су датирани у доњи, средњи и горњи палеолит, остаци пећинског медвједа, палеолитска умјетност и остаци неандерталца. Посљедња систематска истраживања пећине Подлипе вршена су 2015. године под вођством проф. др Душана Михајловића са Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Бронзано доба мини|лево|Тумули на Гласинцу — споменици праисторијских становника Гласиначке висоравни.
О условима који су владали на Гласинцу у бронзаном добу, говори се на основу анализе тумула. У раном бронзаном добу, Гласинац су насељавале људске групе које су припадале различитим енеолитским културама. Врло је вјероватно да су све те групе у ширем смислу биле сродне. Података о гласиначким насељима из раног бронзаног доба готово да нема. Познато је да су се налазила на брежуљцима односно градинама. Чинили су их мали објекти са каменим бедемима који су прилагођени конфигурацији терена. Сточарство је било основна привредна грана. О средњем бронзаном добу на Гласинцу, говори се на основу двадесетак истражених тумула у којима је пронађен бронзани накит. Повећан број тумула говори о повећању броја становника, те да је Гласинац у средњем бронзаном добу био стално насељен. Видљив је процес приближавања и стапања хетерогених група и формирање једног вишег типа друштвене организације. О Гласинцу у касном бронзаном добу говори се као о “Гласиначкој културној групи” због великог броја тумула, јасно одређених података о насељима и налазима који неоспорно указују да је на Гласинцу постојала једна хомогена заједница са властитим културним изразом. Пошто су нека од тадашњих насеља имала трајни карактер, дошло је до развоја трговине и стварања предуслова за почетак занатске дјелатности. Слој обогаћеног родовског племства већ се почео издвајати а гробови са богатим налазима бронзаног накита показатељи су високог животног стандарда. Многи од налаза који говоре о касном бронзаном добу, пронађени су у Сокоцу односно у налазишту Градац и Талине.
Гвоздено доба Подручје Соколца у археологији је познато по чувеној Гласиначкој култури која представља културу Аутаријата из гвозденог доба.
Почетак истраживања мини|Некропола са стећцима у Бјелосављевићима.
За почетак истраживања историје Гласинца из гвозденог доба, пресудно је било несистематско прекопавање неколико група тумула у околини Соколца у току грађевинских радова на путу Сарајево-Соколац-Рогатица које је изводила аустроугарска окупаторска војска 1880. године. За изградњу пута било је потребно много камена за насип те су окупатори велику количину камених блокова извадили из неколико праисторијских гробница. На један од откопаних тумула који се налазио код моста на Решетници, пажњу је обратио Јохан Лекса, поручник из Прве инжињерске регименте стациониране у Горажду. Поручник Лекса је прикупио налазе и послао их у Беч гдје су дошли у руке једном од водећих стручњака из области праисторијске науке Фердинанду Хоштетеру. Хоштетер је налазе обрадио и објавио у саопштењима бечког Антрополошког друштва. У центру овог тумула лежао је гроб који је припадао некој од истакнутих личности свог доба. Уз костур је положено нешто накита, један бронзани пехар за вино грчког типа и бронзани модел кола односно чувена Гласиначка колица. Захваљујући понајвише Гласиначким култним колицима али и начину израде осталих пронађених предмета, Гласинац се нашао у центру пажње европских археолога. Са оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву, археолози Ћиро Трухелка и Ђорђе Стратимировић започели су 1888. године систематска истраживања на Гласицу. Њима се убрзо придружио Фрањо Фиала који је од 1892. до 1897. године на себе преузео највећи дио посла. Уз Фиалу је радио каснији кустос Земаљског музеја Вејсил Чурчић. У десет година рада извршена су ископавања великог обима а резултати су испунили очекивања. Више од хиљаду тумула откопаних на самом Гласинцу дали су изузетно богатство и разноврсност налаза и података да је постало јасно да се ради о једном од најважнијих праисторијских комплекса на подручју западног и средишњегБалкана.
Старије гвоздено доба Производња жељезног оружја и бронзаног накита у овом периоду доживјела је процват захваљујући чему данас можемо говорити о разноврсности форми по којима је Гласинац постао познат и која је допринијела да се о њему говори најчешће као о налазишту жељезног доба. Упоредо са привредним успоном, на Гласинцу се одвијао динамичан друштвени развој. Према археолошким налазима може се говорити о три друштвена слоја у оквиру друштва које је носило Гласиначку културу. Најшири слој становништва чинили су људи који су се бавили сточарством. Други слој је чинила ратничка аристократија. На челу гласиначког друштва налазио се вођа који се у литератури дефинише као кнез или поглавица. О степену развоја друштва највише података пружају кнежевски гробови, богата и разноврсна грађа пронађена у њима и величина појединих градина којима гравитирају веће некрополе тумула. Гласиначки кнежеви имали су мач са посебним украсом. Статусни симбол кнежева била је једна врста жезла коју су држали за појасом, то је био брус са украшеном ручком и служио је за оштрење мача и других алатки.
Гласиначка култура Гласиначка култура је према бројним показатељима заправо култура илирског племена Аутаријата. У периоду највећег развоја и распрострањености у касном гвозденом добу, Гласиначка култура је поред самог Гласинца односно југоисточне Босне, захватала један далеко шири простор источне Србије, источне Херцеговине, велики дио данашње Црне Горе и на крају сјеверну и средњу Албанију гдје је њен огранак познат под називом Гласинац-мати култура. Поред археолошких налаза, постоје и писани историјски извори који потврђују да су гласиначки Аутаријати у касном гвозденом добу доживјели експанзију. Од средине IV вијека прије нове ере, на Гласинцу се смањује број становника, наступа општа декаденција и осиромашење. Крајем III вијека старе ере, подручје Гласинца на којем је цвјетала култура жељезног доба, постало је пусто. Постоје бројни подаци о различитим невољама који су сналазили Аутаријате, о њиховом расељавању и тешкој судбини која је неке од њих задесила. У стручној литератури постоје више верзија нестанка Аутаријата са територије данашњег Гласинца. Прва је инвазија Келта која је донекле одбачена пошто на Гласинцу нису пронађени материјални остаци који потврђују њихово постојање на том подручју. Друга је селидба 20.000 Аутаријата са Гласинца у античку државу Пеонију. Према античким писцима који такође биљеже сеобу Аутаријата, ова сеоба је повезана са ивазијом жаба које су на Гласинцу загадиле земљу и воду. У неким изворима поред жаба помињу се мишеви. Међутим, очигледно је за нестанак Аутаријата са Гласинца била одговорна катастрофа проузрокована дејством природних сила на које они објективно нису могли утицати. Нестанком Аутаријата са Гласинца, гаси се Гласиначка култура, не постоје налази који би свједочили о животу људи на Гласинцу а Аутаријати се полако губе у историјским изворима.
Римска епоха и рани средњи вијек