Рат на Косову и Метохији

Рат на Косову и Метохији () био је оружани сукоб на Косову и Метохији који је трајао од 28. фебруара 1998. до 11. јуна 1999. Борба се водила између Војске Југославије и Полиције Србије с једне стране и сепаратистичке милитантне организације косовско-метохијских Албанаца познате као Ослободилачка војска Косова (ОВК). Сукоб је окончан када је Северноатлантски савез (НАТО) започео ваздушне нападе у марту 1999, који су довели до повлачења југословенских снага безбедности са Косова и Метохије, након потписивања Кумановског споразума.

ОВК је формирана почетком 1990-их да би се борила против југословенских снага безбедности. ОВК је спровела своју прву акцију 1995, након што је случај Косова и Метохије, по одлуци председника СРЈ Слободана Милошевића, изостављен из Дејтонског споразума и када је постало јасно да стратегија мирног отпора председника Републике Косово Ибрахима Ругове није дала резултата. У јуну 1996. ОВК је преузела одговорност за акте саботаже усмерене на полицијске станице на Косову и Метохији, током тадашње побуне на Косову и Метохији. ОВК је до 1997. набавила велику количину оружја кријумчарењем из Албаније, након грађанских немира у којима је оружје опљачкано из полицијских станица и војних касарни у Албанији. Почетком 1998. напади ОВК на југословенске снаге безбедности на Косову и Метохији довели су до повећаног присуства југословенских паравојних и редовних снага безбедности које су касније почеле да спроводе кампању одмазде усмерену на симпатизере ОВК и политичке противнике.

Након случаја Рачак и неуспелих преговора у Рамбујеу, НАТО је интервенисао кампањом ваздушног бомбардовања која је почела 24. марта, правдајући то као „хуманитарни рат”. Рат је окончан Кумановским споразумом, потписаним 9. јуна 1999, при чему су југословенске снаге безбедности приморане да се повуку са Косова и Метохије како би направиле место за међународним војним снагама. Снаге КФОР-а су ушле на Косово и Метохију 12. јуна. Кампања НАТО бомбардовања СРЈ остала је контроверзна тема, с обзиром да НАТО није претходно добио одобрење Савета безбедности УН, док је бомбардовање проузроковао неколико стотина смртних случајева југословенских цивила. Усвајањем Резолуције СБ УН 1244 потврђен је суверенитет и територијални интегритет СРЈ над Косовом и Метохијом.

Услед неефикасне акције демилитаризације припадника ОВК од стране снага КФОР-а, која је договорена Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244, албански сепаратисти су убрзо започели сукобе на југу Србије и у Републици Македонији. Године 2001. Врховни суд Уједињених нација са седиштем на Косову и Метохији утврдио је да СРЈ није покушала да искорени албанско становништво, па према томе није било геноцида. Након рата, састављен је списак који је документовао да је више од 13.500 људи убијено или нестало током сукоба. После рата, око 200.000 Срба, Рома и других неалбанаца протерано је са Косова и Метохије, а многи од преосталих цивила били су жртве злостављања. Припадници ОВК су током и након рата починили бројне злочине, као што су масакри над цивилима, трговина органима, формирање логора и уништавање културних и религијских споменика. У априлу 2014. Скупштина Републике Косово је формирала специјални суд са међународним судијама са циљем утврђивања злочина почињених у периоду од 1999. до 2000. У јуну 2020. Косовска специјализована већа и Канцеларија специјалног тужилаштва подигли су оптужнице за злочине против човечности и ратне злочине против једног броја бивших припадника ОВК, укључујући бившег председника Републике Косово Хашима Тачија.

Позадина сукоба

Позадина сукоба пре појаве Слободана Милошевића Међуетнички сукоби између Албанаца и Срба почињу након Велике сеобе Срба и опште промене етничке структуре на Косову и Метохији која је уследила османским довођењем Албанаца на те просторе. До почетка Другог светског рата, Срби на Косову и Метохији су били подвргнути појединачном и масовном терору албанског дела становништва, са документованим случајевима убистава, рањавања, силовања, пљачке, паљења кућа и села и протеривања. Током Првог светског рата дешавали су се упади Качака са територије Кнежевине Албаније на подручје Метохије, као и напади локалног становништва албанске националности на трупе и цивиле Краљевине Србије. Повратком српске војске после Албанске голготе и пробоја на солунском фронту, тада укључене у југословенску, долази до отпора Качака који је успешно угушен. У периоду између два светска рата Краљевина СХС а касније и Краљевина Југославија отпочеле су колонизацију Косова и Метохије враћањем Срба из мање развијених и пасивних крајева, што је изазвало отпор Албанаца и донекле променило етничку структуру. У Албанији, као и у многим другим земљама у том периоду, јављају се националистички покрети, односно национално буђење и територијалне аспирације. Они за циљ имају протеривање колониста и староседелаца Срба и осталих неалбанске националности, као и припајање Косова и Метохије Албанији, односно стварање иредентистичке Велике Албаније. У суштини, националистички покрет Албанаца је своје циљеве као и средства (методе) постизања тих циљева оформио стварањем Прве, Друге и Треће призренске лиге.

Пре, током и након Другог светског рата, подручје Косова и Метохије је у политичком, демографско-етничком, војном и економском смислу било изузетно нестабилно. Мајоризација албанског становништва након завршетка албанске побуне у Бајгори и Дреници и суноврата балиста 1944—1952. узимала је маха, делом и због отворене границе ка Албанији и замисли инкорпорације Албаније у тадашњу СФРЈ, односно стварања велике Балканске федерације. Током друге половине 20. века примећени су притисци на преостале неалбанске породице, онемогућавањем мирног живота, уништавањем покретне и непокретне имовине и тихим терором, што је и довело до одласка око 100.000 Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије до 1987. Албанска већина је вршила активну дискриминацију Срба и Црногораца те довела исте у изузетно тешку ситуацију крајем 1980-их, на шта је утицала и лоша економска ситуација и криза у којој се нашла СФРЈ након Титове смрти.

У Приштини су 11. марта 1981. избиле изузетно насилне и рушилачке демонстрације Албанаца које су са паролама Косово Република и Трепча ради, Београд се гради захватиле цело Косово и у крви угушене од стране полиције и војске. Укупно је око 11 Албанаца убијено током нереда који су се претворили у оружани сукоб а преко 4.200 ухапшено. Погинуо је и један полицајац а преко педесет демонстраната и неколико полицајаца рањено. Ово је оставило тешке последице по стабилност земље и створило предуслове за будуће сукобе. Албанци, уживајући етничку већину, захтевали су већа права и већу самосталност Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово (САП Косово), али неки Албанци вршили су и насиља над Србима. Сукоби су све више притискали савест осталих Срба. Било је питање када ће вође Срба јавно затражити да се насиље заустави.

Позадина сукоба од појаве Слободана Милошевића Сукоб у САП Косово нераскидиво је везан за успон у власти Слободана Милошевића. Први велики догађај у том успону догодио се у Косову Пољу код Приштине у априлу 1987. када је окупљеним Србима изговорио речи: „Нико не сме да вас бије!” Уследило је брзо уздизање Милошевића на политичком пољу, а почеле су борбе за превласт у руководству Савеза комуниста у Србији, али и Југославији.

Федералним уставом из 1974. аутономне покрајине Војводина и Косово добиле су положај сличан као и шест република чланица СФРЈ, али та изједначеност република и две покрајине није формално потврђена именовањем покрајина у републике. Током 1980-их ове две покрајине имале су засебна места у Председништву. Милошевић и његове присталице у СКС су у марту 1989. донели уставне амандмане којим је СР Србија вратила надлежности које су јој одузете уставом из 1974.

Усвајање амандмана на Устав СР Србије изазвало је незадовољство и протест Албанаца, а потом, кад је почео распад СФРЈ, први пут је захтевана независност. Уследиле су масовне демонстрације Албанаца 28. марта 1989. који су захтевали повраћај на претходно стање и враћање надлежности покрајине, које су оштро и у крви угушене од стране снага реда СФРЈ и Србије, а којом приликом је погинуло 22 демонстранта и два полицајца. Осим етничких, Косово и Метохију су притискали и економски проблеми, где је покрајина била један од најсиромашнијих крајева тадашње СФРЈ.

Већ 28. јуна 1989. на Косову Пољу се показало да САД и неке друге утицајне државе у свету нису спремне да подрже Милошевићев начин решавања проблема на Косову. На прослави 600 година Косовске битке 28. јуна на Газиместану Милошевић је одржао један од највећих митинга у историји државе пред 600.000 до 1.000.000 људи.

Од увођења вишестраначја у Југославији (1990), у САП Косово дошло је до потпуног одвајања политичких представника Албанаца и Срба, а албански посланици у распуштеној Скупштини САП Косово усвојили су 2. јула 1990. године Декларацију о стварању Републике Косово у СФРЈ и повели већину Албанаца у бојкот власти Србије. Између осталог, бојкотовани су попис становништва 1991, али и образовни систем Србије и, паралелно са званичним школама Србије, Албанци су организовале своје нелегалне школе. Стварали су и паралелне структуре власти, а вођа албанског отпора био је Ибрахим Ругова, књижевник и вођа Демократског савеза Косова, који је од 1990. био председник Републике Косово. Ипак, проблем Косова и Метохије није био у жижи светске јавности све док су трајали сукоби у Хрватској и Босни и Херцеговини. Ови ратови током распада СФРЈ, касније увођење економских санкција Савезној Републици Југославији (СРЈ) су додатно отежале живот становништва. Са културолошких и социјалних страна дошло је до кримогенизације друштва и државе, остављене су тешке последице по социјалну сигурност грађана и сиромашења земље.

Представници Србије и Албанаца су постигли 1996. договор о повратку албанских ђака из импровизованих школа у државне школе. Пуних годину дана ниједна страна није применила ништа од договореног. У јесен 1997. албански студенти Универзитета у Приштини су започели демонстрације, који су се претворили у немире. Студенти су тражили да им се омогући преузимање објеката Универзитета у Приштини и школовање ван система Србије.

Борбе ОВК и српских снага

Напади ОВК

1996. Готово непримећено у медијима, побуна на Косову и Метохији започела је 1995. Тада су албанске оружане групе извеле прву већу синхронизовану акцију у нападима у Дечанима, Пећи, Штимљу и код Косовске Митровице када су убили пет и ранили још четири особе. Најкрвавије је било у Дечанима, где је приликом напада на кафану Чакор убијено троје цивила а рањен један. Мало касније, у Пећи, на путу Пећ—Приштина, припадници ОВК су напали патролу полиције и ранили два полицајца. У нападу на полицијску станицу у Штимљу убили су полицајца Миленка Буцића (1972). У нападу код Косовске Митровице погинула је једна жена а тешко рањен полицајац.

Са око 150 припадника, ОВК је 1996. отпочела оружане нападе у Приштини, Вучитрну, Косовској Митровици, Пећи, Сувој Реци, Подујеву и другим местима на Косову и Метохији. Већину првих жртава ОВК чинили су Албанци који су били припадници Министарства унутрашњих послова Републике Србије (МУП) или су на неки други начин сарађивали са властима Србије.

Дана 17. јуна 1996. нападнута је полицијска патрола у селу Шипоље код Косовске Митровице. Погинуо је полицајац Предраг Ђорђевић (1968) а тешко је рањен његов колега Зоран Вукојичић. Напад су извели припадници ОВК Хашим Тачи, Јакуп и Авни Нура, Бесим Рама и Сами Љуштаку. Истог дана је бачена ручна бомба и пуцано из аутоматског оружја на полицијску станицу у селу Лужане али није било последица.Дана 28. августа 1996. у селу Доње Љупче код Подујева припадници ОВК су убили Ејупа Бајгору (1952), полицијског инспектора из СУП-а Приштина, само због тога што је био Албанац одан Србији.