-{F}--117A, 37. тактичког ловачког пука, на аеродрому, Нови Мексико, 1992.|десно|мини|305п F-117 најтхок (; -{Nighthawk}- значи „Ноћни јастреб“) је амерички двомоторни авион, једносед, са примењеном технологијом ниске уочљивости (). Намењен је за борбена дејства ваздух-земља, у својству тактичког бомбардера. Једино га је оперативно користило Америчко ратно ваздухопловство, до 2008. године. Први је лет направио 1981. године, а уведен је у оперативну употребу у октобру 1983. За њега је шира јавност званично сазнала у новембру 1988. године.

Локид је развио специфичну неуочљиву („стелт“) технологију, из чега је произашао пројекат оперативног авиона -{F}--117, у условима скромне подршке рачунара, потребне за сложени прорачун површине радарског пресека. У временском периоду његовог развоја, рачунари нису били на потребном нивоу са својим могућностима, ни по хардверу ни софтверу, за примену сложених метода прорачуна у функцији оптимизације решења пројекта са „стелт“ технологијом.

-{F}--117 је посебно промовисан, као „невидљиви ловац“ (), иако је намењен за борбу ваздух-земља. Чак је и неуобичајено и претенциозно означен са „-{F}-“, почетним словом назива за америчке ловце ().

Учествовао је у борбеним операцијама у Панами, Ираку и на простору бивше Југославије.

У току оперативне употребе, авиони -{F-117}- су имали шест удеса и једно обарање у борби. Војска Југославије је прва и једина у свету која је званично успела да сруши авион овог типа, у току НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, 27. марта 1999. године. Успела је да га обори и да сруши мит о његовој „невидљивости“, дејством 3. Ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде југословенске ПВО, руским ракетним системом С-125 нева-М.

Укупно је произведено 64 примерка овог типа авиона, од чега су 5 били прототипови у власништву Локида (за њихова интерна испитивања). Америчко ратно ваздухопловство је повукло авионе -{F-117}- из оперативне употребе 22. априла 2008. године, дајући искључиву предност над њима ловачким авионима 5. генерације F-22 раптор и F-35 лајтнинг II.

Развој

Историјат и Хев блу Развој радара, током Другог светског рата, одмах је мотивисао и изнудио развој технологије која ће да умањи његов допринос. Прве противмере, биле су пасивна заштита диполима станиолских листића, са чиме је изазивана дифракција радарских зрака. Коришћене су и траке од фолије у циљу изазивања лажног радарског одраза и детектовања радио учестаности, које користе радарски уређаји. Те технике су софистициране после рата, али многи су се запитали да ли можда постоји неки елегантнији и ефикаснији приступ да се направи ваздухоплов, који би био „невидљив“ за радар, или барем мање „видљив“, то јест са смањеним радарским одразом, односно, површином радарског пресека.

Запажено је да је рефлексија радарских зрака слабија на ивицама објекта, где се површине (које нису у истој равни) међусобно пресецају. Те ивице се појављују на спојевима структурних склопова и елемената ваздухоплова под већим углом, као што су додирне линије крила и трупа. Испољена је тенденција да се конструктивно нагласе да буду што оштрије и да представљају пресеке равни, што је могуће ближе угаоној вредности око 90 степени. Рефлексији радарских зрака доприносе оштре тачке на ваздухоплову, спољне антене, носачи за спољне терете и лопатице вентилатора компресора мотора, које су видљиве кроз уводник ваздуха. То чини радарски „бљесак“, пошто рефлексија од ротирајућег диска и лопатица компресора мотора ствара ефекат металне кугле. Пројектовањем ваздухоплова се минимизирају овакве рефлексије, што је тешко и врло компликовано постићи. Карактеристике рефлексије ових различитих елемената имају тенденцију да се драстично мењају, када се мења радарска фреквенција и угао гледања. Деценијама, после рата, није било реалног начина да се израчунају сви ови ефекти рефлексије радарског зрачења.

Совјетски математичар Петар Уфимцев је 1964. године, на московском „Институту за радио инжењерство“, објавио први рад под насловом Ивични таласи у физичкој теорији дифракције. У њему је показао да снага радарске рефлексије зависи од конфигурације ивица на објекту, а не само од његове укупне величине. Рефлексија електромагнетних таласа од ваздухоплова, у идеалном случају, спроводи се као код сваког тела, чија површина има дисконтинуитете. Линеарне димензије тела претпостављају управну пропорционалност са дужином електромагнетних таласа. Јаковљевичев рад је теоријски проширио и објавио немачки физичар Арнолд Сомерфелд.-{UCI Ufimtsev, Pyotr Ya}-. "-{Method of Edge Waves in the Physical Theory of Diffraction}-.", ((en)) -{Journal of the Moscow Institute for Radio Engineering}-, 1964.-{Ireton, Major Colin T.}- "-{Filling the Stealth Gap}-.", ((en)) -{Air and Space Power Journal}-, -{Fall}- 2006. Уфимцев је показао да може да израчуна површину радарског пресека, преко површине крила и дужине ивица на авиону. Произилази очигледан и логичан закључак да чак и велики авион може да се направи „неуочљивим“, са применом овог знања у његовом пројектовању. Међутим, такав пројекат авиона квари његову аеродинамику, чини га нестабилним и са повећаним отпором. Стање рачунарске технологије, у тим раним шездесетим годинама 20. века, није било на потребном нивоу за подршку командама лета, које су у стању да превазиђу те нестабилности.

Аналитичар Локида Денис Оверхолсер је искористио Уфимцев теоретски принцип, користећи напредне рачунаре и софтвере, па је направио основу за развој „неуочљивог“ авиона. центар|450п|Конфигурације авиона -{F-117}-, у процесу развоја. Изглед развојне варијанте „Хев блу“.|десно|мини|250п -{F-117}- је настао после борбеног искуства у Вијетнамском рату, када су са унапређеним совјетским ракетама земља-ваздух обарани тешки амерички бомбардери. То је био ултра тајни програм (црни пројекат), за дужи део времена своје оперативне употребе, све до касних осамдесетих година 20. века. Пројекат је почео 1975. године, са варијантом под називом „Безнадежан дијамант“ (игра речи због његовог изгледа). Наредне године, потписан је уговор са Локидом, за развој, изградњу и испитивање два „стелт“ авиона за дејство ваздух-земља, под кодним именом „Хев блу“. Са узетим млазним моторима од авиона Т-38А, системом електричних команди лета од F-16 Фајтинг фалкон, стајним органима од A-10 тандерболт II. На тај начин, Локид је изградио два авиона демонстратора, са укупним трошковима од 35 милиона долара, у рекордно кратком времену.

Први лет првог авиона демонстратора, направљен је 1. децембра 1977. године. Оба авиона су изгубљена, током одвијања програма испитивања у лету. Постигнути резултати испитивања у лету су били позитивни. Повећавањем габарита тога пројекта, усмерен је принцип дефиниције оперативног „стелт“ авиона -{F-117A}- најтхок, под програмским кодом „Сениор тренд“.

Сениор тренд F-117A офарбан у експериментално маскирној шеми.|десно|мини|250п Амерички подсекретар за одбрану Вилијам Џ. Пери, у потпуности је разумео предности „стелт“ технологије у фази испитивања демонстратора, и одлучио је да покрене обиман програм за развој такве летелице. Да би се убрзао тај рад, организовао је средином 1977. године, тајни „Комитет за експериментисање“, који се састојао од високих војних руководилаца. Одбору су додељена широка овлашћења, чиме су избегнуте дугачке бирократске процедуре и расправе о плановима рада. Сам Пери је постао председавајући тога комитета и био је овлашћен да доноси круцијалне одлуке и да решава све проблеме. Први велики пројекат, за који је комитет донео одлуку, био је развој заснован на постигнутим резултатима са демонстраторима „стелт“ технологије. То је био развој „стелт“ авиона за намену ваздух-земља, тактички бомбардер -{F}--117A, са тајним кодним називом „Сениор тренд“. Паралелно и тајно, одвијао се и програм развоја и производње стратешког бомбардера B-2 Спирит.

Одлука о производњи авиона -{F}--117А је донета 1. новембра 1978. године. Уговор за његов развој је закључен, између Министарства одбране и Локида, 16. новембра 1978. године, са спецификацијом гарантованих карактеристика, где су укључени: долет, прецизно бомбардовање и величина површине радарског пресека. Програм је водио Бен Рич, који је ангажовао Локидовог математичара Била Шредера и информатичарског научника Дениса Оверхолсера, са задатком да даље разраде Уфимцовљев научни рад Ивични таласи у физичкој теорији дифракције и примењивост тога ефекта у конкретном пројекту. Направљена су три рачунарска програма, под називом „Ехо“, што је омогућило да се пројектује авион са равним панелима (фасетама), које су тако распоређене да расипају преко 99 процената енергије радарских сигнала за радарску „слику“ авиона.

„Сениор тренд“ је авион дефинисан са једним седиштем, за ноћна изненадна дејства по циљевима на земљи (тлу), без радара, али са веома свеобухватним електро-оптичким системом за откривање циљева и вођење оружја. Овај систем му је обезбеђивао ноћна дејства, пошто није имао радар и био је без услова за било каква дејства ваздух-ваздух. Осим пројектованог ниског визуелног одраза, његова специфична функција је повезана са тајним мисијама, у ком циљу се може пребацити на било коју локацију са транспортним авионом Локид C-5 Галакси, пошто му се скине крило.

Прототипови су после испитивања у лету надограђени, конвертовани су на стандард серијских авиона и постали су део оперативне флоте -{F-117A}-. Свака измена, донета на основу експлоатационих сазнања, одмах је унета у конструктивну и производну документацију и ретроактивно реализована на готовим авионима, а за текућу производњу, спроведена на производној линији.

Први -{YF-117A}-, № 79-0780, направио је свој први лет на исушеном језеру у Невади, 18. јуна 1981. године. Летелице, из те прве производње, испоручене су у 1982. години, а њихова потпуна оперативна способност, постигнута је у октобру 1983. Ваздухопловство је негирало постојање овог авиона, све до 1988. године, када је његова фотографија објављена у јавности. У априлу 1990. године, летела су два авиона -{F}--117 у ваздухопловној бази Нелис, у Невади. Јавно су приказани, пред званичницима и неколико десетина хиљада грађана.

Проблематика одржавања овог ваздухоплова, по статистичким подацима, упоредива је са другим тактичким ловачким авионима сличне сложености.

Америчко ратно ваздухопловство је изјавило: „да је ваздухопловни опитни центар Рајт-Патерсон Охајо потврдио, да комбиновани пробој стелт технологије са истовременим убрзаним развојем и производњом ваздухоплова -{F}--117A, доказује реалну могућност таквог пута реализације програма стелт авиона, поузданог и погодног за одржавање“.

Производња Изглед авиона -{F}--117A на земљи.|десно|мини|250п Први -{F}--117А су испоручени у 1982. години, а последњи у лето 1990. За производњу авиона -{F}--117А, донета је одлука у 1978. години, са уговором са Локидом у оквиру напредних развојних пројеката. Први лет је био у 1981. године, у Калифорнији, само 31 месец након потпуне одлуке о развоју. Локид Мартин је испоручио ваздухопловству укупно 59 „стелт“ авиона -{F}--117A, између августа 1982. и јула 1990. године. Пет додатних авиона је произвео за своје потребе испитивања, укупно 64 примерка.

Оплата трупа од „фасета“ је појединачно уклапана. То значи да авиони међусобно нису сасвим једнаки, разликују се њихови делови оплате, у појединим случајевима и од неколико сантиметара у величини, те нису међусобно заменљиви. Неисправан сегмент се не може заменити по правилу резервних делова, јер је тешко наћи одговарајућу подударност. У тим случајевима се морало снимити са мерењем и произвести као уникат. Ово је био један од озбиљнијих недостатака производње и одржавања -{F}--117A.

Несагласност ознаке авиона и његове намене