Швајцарска (, , , , ), званично Швајцарска Конфедерација (, , , , ), федерална је парламентарна република у средњој и западној Европи. Чини је 26 кантона и град Берн, који је сједиште федералних власти, заузима површину од 41.285, континентална је држава географски подијељена између Алпа, Швајцарског платоа и Јуре. Иако Алпи заузимају већи дeо територије, отприлике 8 милиона становника Швајцарске претежно је концентрисано на платоу, где се и налазе највећи градови: међу њима су два глобална града и привредна средишта Цирих и Женева. Швајцарска се граничи са Италијом на југу, Француском на западу, Њемачком на северу и Аустријом и Лихтенштајном на истоку.
Стара швајцарска конфедерација основана је у касном средњем веку, а повод је био низ војних успеха против Аустрије и Бургундије. Независност Швајцарске од Светог римског царства формално је призната Вестфалским миром 1648. године. Земља има дугу историју војне неутралности од периода Реформације; земља се није налазила у ратном стању од 1815. и није се придружила Организацији уједињених нација све до 2002. године. Ипак, земља води активну спољну политику и често је укључена у процесе стварања мира широм света. Поред тога што је родно место Црвеног крста, Швајцарска је дом многих међународних организација, укључујући и другу највећу канцеларију ОУН. На европском нивоу, она је један од оснивача Европске асоцијације за слободну трговину, али није чланица Европске уније, Европског економског простора или Еврозоне. Међутим, учествује у Шенгенској зони и Европском јединственом тржишту кроз билатералне споразуме.
Налазећи се на раскршћу германске и романске Европе, Швајцарска обухвата четири главна језичка и културна подручја: њемачки, француски, италијански и романш. Иако већина становника говори њемачки језик, швајцарски национални идентитет вуче коријене из заједничке историјске позадине, дијелећи вриједности као што је федерализам и непосредна демократија и алпски симболизам. На кованом новцу и поштанским маркама, користи се латински назив (често скраћено као Хелветија) умјесто четири главна говорна језика.
Швајцарска је једна од најразвијенијих држава на свијету, са највишим номиналним богатством по одраслој особи и има осми највећи бруто домаћи производ на свету према Међународном монетарном фонду. Швајцарска се налази на врху или међу првих десет држава у неколико показатеља националних перформанси, укључујући транспарентност владе, грађанске слободе, квалитет живота, економску конкурентност и хумани развој. Цирих и Женева се налазе међу водећим градовима на свијету према квалитету живота.
Етимологија
Назив Швајцарске поријекло води од кантона Швиц (), једно од три оснивачка кантона конфедерације 1291. године.
Топоним Швиц први пут је забиљежен 972. године, као старовисокоњемачка ријеч Suittes, која је можда повезана са ријечју swedan ’спалити’ (поређења ради, старонордијски svíða ’спржити, спалити’), а односи се на подручју шуме које је спаљено и очишћено ради изградње. Назив је проширен на подручје којим је управљао кантон, а накаон Швапског рата 1499. године постепено је почео да се користи за читаву Конфедерацију. Назив земље на швајцарском њемачком, Schwiiz, хомофон је са кантоном и градом, али се разликује по употреби одређеног члана (d'Schwiiz за Конфедерацију, а једноставно Schwyz за кантон и град).
Географија
мини|десно| upright = 1.1|Физичка мапа Швајцарске
Простирући се преко сјеверних и јужних обронака Алпа у западној и средњој Европи, Швајцарска обухвата разнолике крајолике и климе на површини од 41.285 km². Број становника је око 8 милиона, са просјечном густином насељености од око 195 становника по km². Јужни дио земље који се одликује са већим планинским предјелом, далеко је мање насељен од сјевера земље. Највећи кантон Граубинден у потпуности се налази на Алпима, а густина насељености је око 27 становника по km².
Швајцарска се налази између 45° и 48° сјеверне географска ширине и 5° и 11° јужне географске дужине. Садржи три основне топографске области: Швајцарски Алпи на југу, Швајцарски плато или Средишњи плати и Јурске планине на југу. Алпе су висок планински вијенац који пролази кроз средишњи и јужни дио земље, обухватајући око 60% површине Швајцарске. Већина швајцарског становништва живи у Швајцарском платоу. Међу високим долинама Швајцарских Алпа пронађени су многи глечери, укупне површине од 1.063 km². Од њих потичу извори неколико главних ријека, као што су Рајна, Ин, Тичино и Рона, које теку у четири главна правца по цијелој Европи. Хидрографска мрежа обухвата неколико највећих слатководних површина у средњој и западној Европи, међу којима су Женевско језеро, Боденско и Мађоре језеро. Швајцарска има преко 1500 језера и садржи 6% европске сталне слатке воде. Језера и глечери покривају око 6% државне територије. Највеће језеро је Женевско, налази се на западу Швајцарске и она га дијели са Француском. Рона је најважнија притока и отока Женевског језера. Боденско језеро је друго највеће швајцарско језеро и исто као и Женевско језеро, само је успутна станица Рајне на граници са Аустријом и Њемачком. Иако се Рона улива у Средоземно море, а Рајна улива у Сјеверно море, око 1000 км једна од друге, њихови извори у Швајцарским Алпима су удаљених само 22 км један од другог.
Укупно 48 швајцарских планина налази се изнад 4.000 м надморске висине. Монте Роза је највиша планина са 4.634 м, иако је Матерхорн (4.478 м) много познатији. Обје се налазе у Пенинским Алпима у кантону Вале, на граници са Италијом. Дио Бернских Алпа изнад дубоке глацијалне долине Лаутербрунен, садржи 72 водопада, а познат је по Јонгфрау, Ејгеру и Менху, као и по много сликовитих долине у региону. На југоистоку се налази долина Енгадин, која обухвата Санкт Мориц у кантону Граубинден; највиши врх у сусједном планинским вијенцу Бернина је Пиц Бернина (4.049 м).
Насељенији сјеверни дио земље, који обухвата око 30% укупне површине земље, јесте Швајцарски плато. Подручје има веће отворене и брдовите крајолике, дјелимично шумовите, дјелимично отворене пашњаке, обично са стадима на испаши, или поља са воћем или поврћем. У овој области се налазе велика језера и највећи швајцарски градови.
У оквиру Швајцарске се налазе двије мале енклаве: Бисинген ам Хохрајн која припада Њемачкој и Кампионе д’Италија која припада Италији. Швајцарске нема ексклаве у другим земљама.
Клима мини|десно|Кепенова класификација климата у Швајцарској
Клима у Швајцарској је умерено-континентална, на планинама планинска, претежно алпска. У умереној зони Алпи имају климу која се одликује ниском температуром због висине (око 1º на висини од 200 m) и порастом падавина, нарочито снега. На већим висинама снег је стално присутан. Зиме на планинама су са наизменичним сунцем и снегом. На падинама се стварају микроклиматски услови, а у долинама дувају ветрови, нарочито током зиме са Алпа дува ветар звани „фен“. Клима је веома различита од места до места, од ледене на планинама до пријатне медитеранске климе на југу Швајцарске. Лето је топло и влажно са повременом кишом што је веома повољно за пашњаке и испашу стада, те је трава током целог лета зелена. Јужне долине у Валису су на таквом положају да остају суве. Граубинден такође по неки пут има суву климу и мање хладну, али са обилним снегом зими. Највлажније поднебље имају високи Алпи и Тесин (Тичино), али и доста сунчаног времена са јаким кишама с времена на време. Исток је хладнији него запад Швајцарске, али високо на планинама време је хладно у било које доба године. Падавине су потпуно умерене у току године, али има и одступања у односу на годишње доба зависно од места. Јесен је најчешће најсувље годишње доба, али време у Швајцарској је веома променљиво из године у годину, тако да је веома тешко за предвиђање.
Историја
Праисторија Археолошки налази из пећине Вилдкирхли у Апенцелу наговештавају да су заједнице ловаца и скупљача плодова живеле крајем палеолита у нижим пределима северно од Алпа. У време неолита, ово подручје је било релативно густо насељено, што произилази из бројних археолошких налазишта из тог времена. Остаци сојеница су пронађени у приобалним зонама бројних језера.
У неолитској Европи, од 5. миленијума п. н. е. на Швајцарској висоравни доминирала је култура линеарне керамике (шнур керамике), а на њеним североисточним границама у 3. миленијуму п. н. е. развила се култура линеарнотракасте керамике, која је на почетку бронзаног доба еволуирала у културу пехара. Прва индо-европска насеља највероватније потичу из 2. миленијума п. н. е., као део културе поља урни из око 1300. п. н. е. Швајцарска висораван лежи на западном делу пре- или прото-келтске халштатске културе, која се развила у келтску културу Ла Тене од 5. века п. н. е. У 1. веку п. н. е. Швајцарску висораван су запосели Хелвећани на западу и Винделици на истоку, док су алпске делове источне Швајцарске запосели Речани.
Рана историја Тиберије и његов син Друз су 15. године п. н. е. освојили алпску регију и увели је у састав Римског царства. Подручје Швајцарске које су насељавали Хелвећани је подељено у провинције Горња Германија (западни део) и Реција (источни део). На почетку средњег века, Алемани су населили Швајцарску висораван и долину Алпа. Територија Швајцарске је постала део Франачке током 530их, а касније је, као део Светог римског царства, подељена на Алеманију и Горњу Бургундију. До 1200. године на Швајцарској висоравни налазили су се поседи породица Савоја, Захрингер, Хабзбург и Кибург. Са нестанком породице Кибург 1264, Хабзбурзи под Рудолфом I Хабзбуршким су проширили своју територију на источни део Швајцарске висоравни.
Настанак мини|Заклетва на ливади Ритли. Швајцарска је настала после заклетве на ливади Ритли, као конфедерација три пракантона 1. августа 1291. на централном подручју данашње Швајцарске (Ури, Швиц и Унтервалден). Временом су у ту конфедерацију улазили нови кантони. Име Швајцарске потиче од кантона Швиц (Schwyz), једног од оснивача. Ови кантони су били формално и номинално део Светог римског царства још дужи временски период, али је њихова фактичка самосталност неспорна.
мини|лево|„Федерална повеља“ (Bundesbrief) из 1291. године. Уговор којим је основан овај савез-конфедерација на немачком носи име Bundesbrief, а преводи се као „Федерална повеља“, што указује на то да је карактер овог савеза већ тада био озбиљнији и трајнији. Отуда се овај савез назива и Вечитим савезом. Циљ формирања је, слично грчким конфедералним творевинама попут Ахајског савеза, био војно-одбрамбени, јер су Хабзбурзи представљали сталну претњу овим територијама.
Своју војну улогу савез је одиграо успешно јер се током 14. века ослободио како Хабзбурговаца, тако и Светог римског царства. После владавине Хабзбурга над Швајцарском, 8. новембра 1307. Швајцарска је прогласила своју независност. Од победе 1499. године над немачким царем Максимилијаном I савез је стекао потпуну самосталност, засновану на афирмисаној војној снази и принципу неутралности. Савез је стално растао тако да је почетком 16. века већ бројао 13 кантона и одређени број зависних подручја која још нису била добила статус кантона.
Унутрашње уређење Швајцарске конфедерације у овом периоду је било следеће: врховни орган је Диет, скупштина савеза, која се састајала повремено и у различитим местима. Кантони су слали различит број представника, обично са везаним мандатом, а сваки кантон је имао по један глас.