Афродита () је грчка богиња лепоте, чулне љубави и плодности. Значење њеног имена је непознато, иако су древни Грци веровали да се оно односи на пену. Веома је могуће да је ово веровање дошло из приче о Афродитином рођењу.-{Срејовић & Цермановић-Кузмановић}-, н. д., 69-{Koterel & Storm}-, н. д., 18
Према старијем предању, које је заступао Хомер, она је кћи Зевса и Дионе; а према млађем, којег се држао Хесиод, рођена је из морске пене(ἀφρός) која се створила кад је Крон бацио у море Уранове гениталије. Одмах по рођењу, изашла је из мора на обалу острва Кипра. Отуда су јој и атрибути: Ἀφρογενεια (рођена из пене), Αναδυόμενη (која се помаља, излази), Κυπρογένεια (по Кипру рођена).
У почетку, Кипарска Афродита највероватније да је била богиња плодности, врло слична блискоисточној богињи Иштар-Астарти. Дошавши међу Грке она је персонификована са сексуалношћу и била усрдно обожавана као универзална сила. Многа локална светилишта посвећена њој подигнута су широм копненог дела Грчке, а њени култови варирали су различито од места до места. У неким областима, Афродита је била сматрана чак богињом рата, што је можда био подстицај за њено удруживање с Аресом, богом рата.
Много касније, у класично доба, Афродитин култ је попримио савремено схватање према којем је она надлежна за сексуалну привлачност и љубавно задовољство (τα Αφροδίσια).-{Hard & Rose}-, н. д., 194
Афродита је старогрчка богиња повезана са љубављу, пожудом, лепотом, задовољством, страшћу, рађањем, а као њен синкретизовани римски пандан Венера, жељом, сексом, плодношћу, просперитетом и победом. Главни симболи Афродите укључују шкољке, мирте, руже, голубове, врапце и лабудове. Култ Афродите је углавном изведен из култа феничанске богиње Астарте, сроднице источносемитске богиње Иштар, чији је култ био заснован на сумерском култу Инане. Главни култни центри Афродите били су Китера, Кипар, Коринт и Атина. Њен главни фестивал био је Афродизија, који се славио сваке године средином лета. У Лаконији, Афродита је била обожавана као богиња ратница. Она је такође била богиња заштитница проститутки, што је навело ране научнике да предложе концепт свете проституције у грчко-римској култури, идеју која се сада генерално сматра погрешном.
Афродита, главна богиња у грчком пантеону, заузимала је истакнуто место у старогрчкој књижевности. Према многим изворима, попут Хомерове Илијаде и Сапфоине Оде Афродити, она је ћерка Зевса и Дионе. Међутим, у Хесиодовој Теогонији, Афродита је рођена код обале Китере из пене (ἀφρός, aphrós) коју су произвеле Уранове гениталије, које је његов син Крон одсекао и бацио у море. У свом Симпозијуму, Платон тврди да ова два порекла заправо припадају одвојеним ентитетима; Афродита Уранија (трансцендентна „небеска“ Афродита, која „не учествује у женском већ само у мушком“, при чему је Платон описао као инспирацију за љубав међу мушкарцима, али нема никакве везе са љубављу према женама) и Афродита Пандемос (Афродита заједничка „свим људима“ коју је Платон описао као „развратницу“, да би је упоредио са девственом Афродитом Уранијом, која се уопште није упуштала у сексуалне чинове. Пандемос је инспирисао љубав између мушкараца и жена, за разлику од свог старијег пандана).Ова тврдња је изнета на Симпозијуму 180е. Тешко је протумачити улогу различитих говора у дијалогу и њихов однос према ономе што је Платон заправо мислио; стога је контроверзно да ли је Платон, заправо, веровао у ову тврдњу о Афродити. Видети Фризби Шефилд, у Ј. Х. Лешер, Дебра Нејлс и Фризби Ц. Ц. Шефилд (ур.), Платонов симпозијум: питања у интерпретацији и рецепцији, . Епитет Афродита Ареса („Ратоносна“) открива њену контрастну природу у старогрчкој религији. Афродита је имала много других епитета, сваки је наглашавао другачији аспект исте богиње или га је користио другачији локални култ. Стога је била позната и као Китереја (Госпа са Китере) и Киприда (Госпа са Кипра), јер су обе локације тврдиле да су место њеног рођења. Сапфина Ода Афродити једна је од најранијих песама посвећених богињи и сачувана је из архајског периода готово у целости.
У грчкој митологији, Афродита је била удата за Хефеста, бога ватре, ковача и обраде метала. Афродита му је често била неверна и имала је много љубавника; у Одисеји је ухваћена у чину прељубе са Аресом, богом рата. У Првој хомерској химни Афродити, она заводи смртног пастира Анхиса након што ју је Зевс натерао да се заљуби у њега. Афродита је такође била сурогат мајка и љубавница смртног пастира Адониса, кога је убила дивља свиња. Заједно са Атином и Хером, Афродита је била једна од три богиње чија је свађа резултирала почетком Тројанског рата и игра главну улогу кроз Илијаду. Афродита је представљена у западној уметности као симбол женске лепоте и појавила се у бројним делима западне књижевности. Она је главно божанство у модерним неопаганским религијама, укључујући Цркву Афродите, Вику и хеленизам.
Етимологија Хесиод изводи име Афродита од речи aphrós (ἀφρός) „морска пена“, тумачећи име као „издигнуто из пене“,Hesiod, Theogony, али већина савремених научника сматра ово лажном народном етимологијом. Раномодерни научници класичне митологије покушали су да тврде да је Афродитино име грчког или индоевропског порекла, али су ови напори углавном напуштени. Генерално се прихвата да је Афродитино име вероватно семитског порекла, због вероватног блискоисточног порекла Афродитиног обожавања, али се његово тачно порекло не може са сигурношћу утврдити. Неки научници, попут Фрица Хомела, сугерисали су да је Афродитино име хеленизовани изговор имена „Астарта“; други научници, међутим, одбацују ово као лингвистички неодрживо. Мартин Вест реконструише кипарски ханаански облик имена као *ʿAprodît или *ʿAproḏît, и опрезно сугерише да је ово друго епитет са значењем „Она из села“. Арен Вилсон-Рајт сугерише феничански облик *ʾAprodīt као елативни епитет са значењем „јединствена, одлична, узвишена“.Wilson-Wright, Aren M. (August 2019). Venus's Name - The Divine Name Aphrodite as a Phoenician Epithet. European Association of Biblical Studies Annual Conference. Warsaw. мини|Гола фигура Иштар из Сузе, из касног другог миленијума пре нове ере, која је приказује како носи круну и држи се за груди Научници крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, прихватајући Хесиодову етимологију „пена“ као аутентичну, анализирали су други део Афродитиног имена као *-odítē „луталица“Paul Kretschmer, "Zum pamphylischen Dialekt", Zeitschrift für vergleichende Sprachforschung auf dem Gebiet der Indogermanischen Sprachen, 33 (1895), 267. или као *-dítē „светло“.Ernst Maaß, "Aphrodite und die hl. Pelagia", Neue Jahrbücher für das klassische Altertum, 27 (1911), Vittore Pisani, "Akmon e Dieus", Archivio glottologico italiano, 24 (1930), У скорије време, Михаел Јанда, такође прихватајући Хесиодову етимологију, аргументовао је у корист овог другог тумачења и тврдио да је прича о рођењу из пене индоевропска митологија. Слично томе, Кшиштоф Томаш Витчак предлаже индоевропску сложеницу *abʰor- „врло“ и *dʰei- „сијати“, такође се позивајући на Еос, а Данијел Келиган је протумачио Афродитино име као „сијање из магле/пене“. Други научници су тврдили да су ове хипотезе мало вероватне, будући да су Афродитини атрибути потпуно другачији од оних Еос и ведског божанства Ушаса.
Такође је предложено неколико невероватних негрчких етимологија. Једна семитска етимологија упоређује Афродиту са асирским barīrītu, именом женског демона које се појављује у средњовевилонским и касновевилонским текстовима.Chicago Assyrian Dictionary, , . ХамарстремM. Hammarström, "Griechisch-etruskische Wortgleichungen", Glotta: Zeitschrift für griechische und lateinische Sprache 11 (1921), се ослања на етрурски, упоређујући (e)prθni „господар“, етрурски почасни одраз позајмљен у грчки као πρύτανις. Ово би теоним по пореклу учинило почасним одразом, „дама“.f. Већина научника одбацује ову етимологију као невероватну, посебно зато што се Афродитино име заправо појављује у етрурском у позајмљеном облику Apru (од грчког Aphrō, скраћени облик Афродита). Средњовековни Etymologicum Magnum (око 1150. године) нуди веома вештачку етимологију, изводећи Афродиту из сложенице habrodíaitos (ἁβροδίαιτος), „она која живи раскошно“, од habrós и díaita. Промена од b до ph објашњава се као „позната“ карактеристика грчког језика „очигледна од Македонаца“.Etymologicum Magnum, Ἀφροδίτη
У кипарском силабарију, силабичком писму које се користило на острву Кипар од једанаестог до четвртог века пре нове ере, Афродитино име је посведочено у облицима 𐠀𐠡𐠦𐠭𐠃𐠂 (а-по-ро-та-о-и, чита се здесна налево),O'Bryhim, Shawn David . Wiley-Blackwell. . . 𐠀𐠡𐠦𐠯𐠭𐠂 (а-по-ро-ти-та-и, исто тако),"The Cypriot Syllabic Script word a-po-ro-ti-ta-i". palaeolexicon.com. Retrieved 24 April 2023. и коначно 𐠀𐠡𐠦𐠯𐠪𐠈 (а-по-ро-ти-си-јо, „афродизијански“, „сродно Афродити“, у контексту месеца)
Порекло Када је реч о Афродитином пореклу, постоје нејасноће. Звана је Ἀφρογενεια у настојању да јој се изведе порекло од Урана кога је син Крон кастрирао српом и његове гениталије бацио у море. Вероватно је да је потом она настала из пене која се створила око гениталија које су плутале по мору.-{Daly & Rengel}-, ,
Идеја и култ богиње љубави која се рађа из мора потиче из југозападне Азије, а у Грчку је прешао највероватније између 1200. и 900. п. н. е. посредством поморских трговаца бакром. То је закључено на основу бројних њених светилишта на многим грчким острвима надомак обале Мале Азије.-{Sacks, Murray and Brody}-, н. д., 33 мини|Статуа Афродите са Кипра из раног петог века пре нове ере, која је приказује како носи цилиндричну круну и држи голуба Мит о Афродити као потомку титана по свој прилици се односи на богињу чији је култ био поштован пре Грка. Дошавши из правца севера, племена из којих ће се касније образовати Грци усвојили су је у олимпијску породицу прогласивши је кћерком Зевса и Дионе.
Првобитно је била персонификована као стваралачка моћ природе која из влаге рађа све плодове на земљи. Али тог страног обележја је нестало, уступивши место оној Афродити која се сматрала „националним“ божанством свих Грка.
Пошто се њен култ проширио по Средоземљу, она је својевремено поштована и као богиња која обећава добар пут морем (Α. Ευπλοια).
Блискоисточна богиња љубави Култ Афродите у Грчкој је увезен из, или барем под утицајем, култа Астарте у Феникији, који је, заузврат, био под утицајем култа месопотамске богиње познате као „Иштар“ код источносемитских народа и као „Инана“ код Сумераца. Паусанија наводи да су први који су успоставили култ Афродите били Асирци, затим Пафљани са Кипра, а затим Феничани у Аскалону. Феничани су, заузврат, научили њеном обожавању народ Китере.Pausanias, Description of Greece, I. XIV.7
Афродита је преузела повезаност Инана-Иштар са сексуалношћу и рађањем. Штавише, била је позната као Уранија (Οὐρανία), што значи „небеска“, титула која одговара Инаниној улози као Краљице Неба. Рани уметнички и књижевни прикази Афродите су изузетно слични приказима Инана-Иштар. Као и Инана-Иштар, Афродита је такође била богиња ратница; грчки географ Паусанија из другог века нове ере бележи да је у Спарти Афродита обожавана као Афродита Ареса, што значи „ратничка“. Он такође помиње да су најстарије култне статуе Афродите у Спарти и на Китери приказивале њено оружје. Савремени научници примећују да се аспекти Афродитине ратничке богиње појављују у најстаријим слојевима њеног обожавања и виде то као показатељ њеног блискоисточног порекла.
Класични научници деветнаестог века имали су општу одбојност према идеји да су на старогрчку религију уопште утицале културе Блиског истока, али чак је и Фридрих Готлиб Велкер, који је тврдио да је блискоисточни утицај на грчку културу углавном ограничен на материјалну културу, признао да је Афродита очигледно феничанског порекла. Значајан утицај блискоисточне културе на рану грчку религију уопште, а посебно на култ Афродите, сада је широко препознат као да датира из периода оријентализације током осмог века пре нове ере, када је архаична Грчка била на рубу Новоасирског царства.