мини|Мапа која показује границе етрурске цивилизације и 12 етрурских градова. Етрурци (Расени; , -{Rasna/Raśna}-, , или -{Tusci}-, -{[Etroúskoi]}- или -{Τυρσηνοί [Tyrsēnoi], Τυρρηνοί [Tyrrhēnoi]}- или -{Ρασίννες [Rasínnes]}-) су племена која су насељавала део античке Италије. Они су на Апенинском полуострву створили прву велику цивилизацију, чији утицај на Римљане постаје све више очигледан. Управо су Етрурци научили Римљане алфабету и бројевима, као и многим елементима у архитектури, уметности, религији и одевању. Тога је била етрурски изум, а дорски стуб етрурског стила (пре него његова грчка верзија) постао је главни елемент ренесансне и класицистичке архитектуре. Етрурски утицај на античко позориште види се у речи -{phersu}- (= „маскиран човек“), која је у латинском постала -{persona}-.
Грци су Етрурце звали -{Tyrsēnoi}- или -{Tyrrhēnoi}-, док су их Латини називали -{Tusci}- или -{Etrusci}-, одакле потичу и српски називи за њих. На латинском се њихова земља звала -{Tuscia}- или -{Etruria}-. Према грчком историчару Дионисију из Халикарнаса (око 20. п. н. е.), сами Етрурци су себе звали -{Rasenna}-, а та је изјава потврђена обликом расна или расени, који се налази на етрурским натписима.
Географски услови и природна богатства мини|300px|right|Групе на Апенинском полуострву у гвозденом добу. Античка Етрурија се налазила у средњој Италији, ограничена на западу Тиренским морем (за које су Грци већ рано признали да припада народу -{Tyrrhēnoi}-), на северу реком Арно, а на истоку и југу реком Тибар. Ова се област великим делом поклапа са данашњом Тосканом, те с деловима Лација и Умбрије. Главно природно богатство ове области, које је несумњиво имало важну улогу у етрурској трговини и развоју градова, биле су богате наслаге метала, како у северној, тако и у јужној Етрурији. На југу, у приморској области која се простирала између првих великих етрурских градова Тарквинија (-{Tarquinii}-) и Цере (-{Cerae}-, данас -{Cerveteri}-), ниске планине Толфа су пружале залихе бакра, гвожђа и калаја. Ти су се минерали вадили и у унутрашњости земље, у области планине Амијата, највише планине у Етрурији, близу града Клузија (-{Clusii}-, данас -{Chiusi}-). Најпродуктивнија област је ипак била у северној Етрурији, у планинском ланцу названом -{Catena Metallifera}- (Катена металифера, Ланац који даје метал), одакле су се у огромним количинама вадили бакар и, нарочито, гвожђе. Град Популонија (-{Populonia}-), смештен на обали, имао је водећу улогу у овој индустрији, као и оближње острво Елба, које је од раног времена било познато по свом рудном богатству.
Друго значајно природно богатство Етрурије биле су шуме, које су обезбеђивале велике количине дрвне грађе како за металуршке операције тако и за градњу бродова. Етрурци су били познати (или можда озлоглашени) по својој поморској активности: доминирали су морима на западној обали Италије, а њихова репутација гусара задавала је страх широм Медитерана. Међутим, изгледа да је њихов вишевековни напредак био заснован и на јакој пољопривредној традицији: када је Сципион Африканац 205. године п. н. е. опремао експедицију против Ханибала, етрурски су градови још увек били у стању да обезбеде задивљујуће количине жита, као и оружја и материјала за бродоградњу.
Историјски периоди
О присуству Етрураца у Етрурији сведоче пре свега њихови сопствени натписи, који се датирају у око 700. годину п. н. е., али верује се да су Етрурци живели у Италији и пре овог времена, те да праисторијска култура гвозденог доба названа „Виланова“ (9.―8. век п. н. е.) заправо представља рану фазу етрурске цивилизације.
Како не постоје никаква етрурска књижевна дела, хронологија етрурске историје и цивилизације конструисана је на основу археолошких и књижевних података боље познатих цивилизација Грчке и Рима, те Египта и Блиског истока. Етрурци су први пут дошли у додир са Грцима отприлике у време када је у Италији основана прва грчка колонија (775―750. п. н. е.), када су Грци са острва Еубеје основали градић -{Pithekoussai}- у Напуљском заливу. После тога у Етрурију су се увозили многи грчки и блискоисточни предмети, па су они ― заједно са етрурским артефактима, који одају грчки или оријентални утицај ― послужили да се уз општу установи и нешто прецизнија хронологија. Заправо, називи за историјске периоде у Етрурији позајмљени су од одговарајућих периода у Грчкој; ти су периоди установљени тако да увек наступају нешто касније него одговарајући периоди у Грчкој (што је можда погрешно), како би се оставио простор за „проток времена“ између култура. Тако етрурски оријентализирајући период припада 7. веку п. н. е., архајски период 6. веку и првој половини 5. века, класични период другој половини 5. века и 4. веку, а хеленистички период траје од 3. до 1. века п. н. е. Током 1. века п. н. е. етрурска је култура била асимилована у римску цивилизацију, па је нестала као посебан ентитет.
Језик и писмо
мини|350п|Етрурско писмо
Етрурски, после грчког и латинског трећи велики језик у Италији, није сачуван у књижевним делима. Нека етрурска религијска литература јесте постојала, а подаци указују на то да је можда постојао и знатан корпус историјске и драмске књижевности. Познато је, на пример, име неког писца драма, Волниус, који је ― у нама непознато доба ― писао „етрурске трагедије“. Етрурски језик је престао да се говори у доба Римског царства, мада су га и даље учили свештеници и филолози. Цар Клаудије (умро 54. године н. е.) написао је (данас изгубљену) историју Етрураца у 20 књига, која се заснивала на изворима који су у његово време још постојали. Етрурски се језик до позне антике користио у религијске сврхе; последњи податак о таквој употреби етрурског језика односи се на пустошење Рима од стране Алариха, вође Визигота, 410. године н. е., када су позвани „етрурски свештеници“ како би изазвали удар муње на варваре.
Постоји више од 10.000 етрурских натписа, а сваке године се откривају нови. То су углавном кратки погребни или вотивни натписи који се налазе на урнама, у гробовима или на предметима дарованим светилиштима. Нађени су и натписи на гравираним етрурским бронзаним огледалима, где означавају митолошке ликове или име власника, као и на новцу, коцкама и керамици. Постоје, најзад, графити урезани на керамици: иако је њихова функција углавном непозната, изгледа да они укључују имена власника, као и бројеве, скраћенице и неалфабетске знаке.
Од дужих натписа најважнији је „Загребачки омотач на мумији“, који је пронађен у Египту у 19. веку и који је неки путник пренео у Хрватску, где се данас чува у Народном музеју у Загребу. То је првобитно била књига од ланеног сукна, која је у неком тренутку била исечена на пруге, како би се омотала око мумије. Са око 1.300 речи, написаних црним мастилом на лану, тај је натпис најдужи постојећи етрурски текст. Он садржи календар и упутства за жртвовање, што је довољно да се добије бар нека представа о етрурској религијској литератури. Из Италије потиче важан религијски текст, урезан на црепу пронађеном на месту античке Капуе (-{Capua}-), као и натпис на једном камену међашу у Перуђи, који је важан због свог правног садржаја. Малобројни двојезични етрурско-латински натписи, сви погребног карактера, немају велику важност за одгонетање етрурског језика. Али златне плоче нађене на месту античког светилишта Пиргија, луке града Цере, садрже два текста, један на етрурском, а други на феничанском, који су значајне дужине (око 40 речи) и аналогног садржаја. Та два текста представљају еквивалент једном двојезичном натпису, па стога нуде значајне податке за објашњавање етрурског путем неког познатог језика, у овом случају феничанског. Тај је налаз истовремено и важан историјски документ, јер бележи како Тефарије Велијанас -{Thefarie Velianas}-, краљ града Цере, почетком 5. века п. н. е. посвећује феничанској богињи Аштарти „свето место“ у етрурском светилишту Пиргију.
Схватање, које је преовладало у 20. веку, да у вези с етрурским језиком постоји нека „мистерија“, у основи је погрешно: не постоји никакав проблем у дешифровању, како се често погрешно тврди. Етрурски се текстови углавном могу прочитати. Алфабет потиче од грчког алфабета, који су Грци раније преузели од Феничана. Њега су по Италији током 8. века проширили колонисти са Еубеје, али је он прилагођен етрурској фонетици; од њега се у крајњој линији развио и латински алфабет. Са своје стране, етрурски се алфабет раширио крајем архајског периода (око 500. године п. н. е.) у северну Италију, те је постао модел за алфабете Венета и разних алпских популација; то се догодило истовремено са стварањем умбријског и осачког алфабета на полуострву.
Прави проблем с етрурским текстовима лежи у тешкоћи да се разумеју значења речи и граматички облици. Главна препрека потиче из чињенице да ниједан други познати језик није довољно близак етрурском да би се успоставило поуздано, обухватно и сигурно поређење. Већ су антички писци констатовали очигледну изолованост етрурског језика, коју потврђују и стални и узалудни напори модерних филолога да етрурски језик припишу некој од различитих лингвистичких група или типова медитеранског и евроазијског света. Међутим, везе с индоевропским језицима заправо постоје, нарочито с италским језицима, а такође и с више или мање познатим не-индоевропским језицима западне Азије и Кавказа, Егејске области, Италије и алпске зоне, као и с остацима медитеранског лингвистичког супстратума, који се открива у топонимима. То значи да етрурски језик није суштински изолован, него се његови корени преплићу са коренима других препознатљивих лингвистичких формација у оквиру географске области која се протеже од западне Азије до источне и средње Европе и централног Медитерана, а до његовог последњег формативног развоја можда је дошло у непосреднијем контакту с преиндоевропским и индоевропским лингвистичким окружењем Италије. Али то такође значи да се етрурски, као што филолози знају, не може једноставно класификовати као припадник кавкаских, анатолских или индоевропских језика, као што су грчки и латински, од којих се, изгледа, разликује у структури.
Традиционалне методе које су се до сада користиле у интерпретацији етрурског језика јесу етимолошка метода, која се заснива на упоређивању корена речи и граматичких елемената с коренима и елементима других језика, и која претпоставља да постоји неки лингвистички однос који допушта објашњавање етрурског споља (ова је метода дала негативне резултате, пошто је претпоставка била погрешна), комбинаторска метода, која представља процедуру анализе и интерпретације етрурских текстова, строго ограничене на унутрашње компаративно проучавање самих текстова и граматичких облика етрурских речи (то је направило значајан напредак у познавању етрурског, али мане леже у хипотетичком карактеру многих закључака, због непостојања спољних доказа или потврда), те билингвална метода, која се заснива на поређењу етрурских ритуалних, вотивних и погребних формула са, по претпоставци аналогним, формулама из епиграфских или књижевних текстова написаних на језицима који припадају блиско повезаном географском и историјском окружењу, као што су грчки, латински или умбријски. Ипак, са све већим број поузданих података, делимично из недавних епиграфских открића (као што су већ поменуте златне плоче из Пиргија), развија се тенденција да се користе сви расположиви поступци и методе.
Археолошки подаци
мини|300п|Етрурски музичар, Тарквинија
Непостојање етрурске књижевности и општепозната пристрасност и контрадикторни прикази етрурске историје које су нам оставили грчки и римски писци стварају једну ситуацију у којој је за разумевање Етрураца основно пажљиво проучавање њихових видљивих остатака. Археолошки контексти и сами остаци (међу којима су керамика, предмети од метала, скулптура, сликарство, архитектура, животињске и људске кости и најнезнатнији предмети свакодневног живота) деле се на следеће три основне категорије: погребни, градски и свети (религијски), премда понекада постоји преклапање ових категорија.