Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841, који се сваке године свечано прославља као дан САНУ.
Називала се Краљевско српска академија (КСА) од 1886, потом Српска краљевска академија (СКА) до 1947, када је преименована у Српску академију наука (САН). Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности (САНУ).
Установљавање десно|мини|150п|Милан Ђ. Милићевић, члан Друштва српске словесности од 1857, члан Српског ученог друштва од 1864, и један од првих чланова Академије Академија је установљена законом од 1. новембра 1886. који је скупштина изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао у Нишу.Његово величанство краљ Милан. - У: Просветни гласник, 1. фебруар 1901. године. Овај закон се звао Основни закон Краљевско-српске академије и њиме је било одређено да прве академике бира краљ, а да затим академици даље сами бирају нове чланове. Задатак академије је био „да науку обрађује и унапређује; да поставља и одржава здраве основе научноме суду; да обелодањује и изазива истраживања научна у природи, друштву и историјским споменицима; да потпомаже удомаћивање и развитак виших уметности; да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, за шта је посебна снага недовољна“. Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929. .
Прве академике, њих 16, именовао је краљ Милан 5. априла 1887. године. Тада су постојала четири одељења Академије, или како се то звало стручне академије, и свака је на почетку добила по четири редовна члана. Били су то:
Академија природних наука Јосиф Панчић Димитрије Нешић Јован Жујовић Љубомир Клерић
Академија философских наука Стојан Новаковић Милан Кујунџић Абердар Светислав Вуловић Светомир Николајевић
Академија друштвених наука Чедомиљ Мијатовић Милан Ђ. Милићевић Љубомир Ковачевић Панта Срећковић
Академија уметности Љубомир Ненадовић Матија Бан Михаило Валтровић Даворин Јенко
Први председник био је Јосиф Панчић, а секретар Јован Жујовић.
Број дописних чланова био је двапут већи од броја редовних чланова. Све чланове бирала је сама Академија на основу обима рада и по исправности, самосталности и савесности у раду. Законом о оснивању Српске краљевске академије под њену управу потпала је Народна Библиотека и Музеј српских земаља. Од 22. јануара 1901. године Српска краљевска академија водила је само надзор над Библиотеком, и од ње и управе Музеја је добијала годишњи извештај. Први председник Српске краљевске академије (на три године) био је Јосиф Панчић, а после њега Чедомиљ Мијатовић, М. Ђ. Милићевић, Јован Мишковић, Ђорђе Нешић, Јован Ристић, Сима Лозанић, Стојан Новаковић, Јован Жујовић, Јован Цвијић.
Српска краљевска академија спојила се 1892. године са Српским ученим друштвом према решењу министра Просвете од 9. априла 1891. и добила је доста велики архив старих докумената и доста велику библиотеку. У Академији је 1893. године основан лексикографски одсек (рад на »Речнику«) и етнографски одсек (рад на испитивању српских села). Поред тога, главни рад Српске краљевске академије састојао се у научном раду њених чланова и у раду на издавању њихових и других научних списа. У томе смислу Српска краљевска академија издавала је:
Глас Српске краљевске академије: а) I разред: садржи расправе из природних и математичких наука; б) II разред: расправе из филозофских, језичких, правних и историјских наука; Споменик (I и II разред); Српски Етнографски Зборник, који садржи: а) Разну етнографску грађу, б) Насеља српских земаља, ц) Обичаје народа српскога, д) Српске народне игре, е) Српска народна јела и пића; Зборник за историју, језик и књижевност српског народа: I одељење: Споменици на српском језику; II одељење: Споменици на туђим језицима; Дијалектолошки Зборник; Посебна издања.
Претходници академије десно|мини|Кнез Михаило Обреновић се обраћа члановима Друштва српске словесности на првој седници 8. јуна 1842. године, литографија Анастаса Јовановића Српска краљевска академија није била прва установа такве врсте код Срба. Њени директни претходници били су Друштво српске словесности и Српско учено друштво. Друштво српске словесности је основано 31. маја 1842. и постојало је све до 27. јануара 1864, када га је кнез Михаило Обреновић укинуо својим указом. Затим је 29. јула 1864. установљено Српско учено друштво, које је у ствари било обновљено Друштво српске словесности; сви чланови Друштва српске словесности су могли писмено да се изјасне министру да прихватају чланство у Српског ученог друштва.
Слична судбина је задесила и Српско учено друштво. Због сукоба са министром просвете његов рад је суспендован 13. маја 1886. године. Законом од 1. новембра 1886. оснива се Српска краљевска академија којој припадају библиотека, архиве, збирке и имање Српског ученог друштва. Настали су сукоби, па се Друштво поново отвара 25. јула 1887. Спор је решен предлогом министра просвете да се они споје, и то је учињено 1892. Тада је осам чланова Српског ученог друштва изабрано за редовне чланове Српске краљевске академије, а сви остали за почасне.
Историја развоја мини|Скупштина оснивача САНУ одржана 1995. године После пуних 60 година под тим именом, Српска краљевска академија мења име законом од 30. јуна 1947. Пошто је промењено државно уређење и није више владао краљ, академија је једноставно названа Српска академија наука. Овим законом промењена је и структура академије, тако да уместо четири стручне академије постоје одељења којих је било шест: природно-математичких наука, техничких наука, медицинских наука, литературе и језика (касније: језика и књижевности), друштвених наука и ликовне и музичке уметности.
Од 1998, Академија има осам одељења, јер се одељење природно-математичких наука поделило на два одељења: одељење за математику, физику и гео-науке, и одељење хемијских и биолошких наука. Пре тога се одељење друштвених наука такође поделило на два дела, један део је задржао исти назив, а други се зове одељење историјских наука.
Палата САНУ
thumb|right|200п|Зграда САНУ у Улици кнеза Михаила 35 Академија је од 1909. до 1952. била смештена у Бранковој улици број 15. Ова зграда је, нажалост, срушена 1963. године. После тога, Академија је премештена у Кнез Михаилову 35, у велелепну грађевину у центру града, где се и сада налази.
Здање Српске академије наука и уметности (САНУ), највише научне институције у Србији, већ скоро један век краси Улицу кнеза МихаилаЗавод за заштиту споменика културе града Београда, Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда , приступљено 18.03.2016., уносећи дух француског декоративизма и сецесије у београдску архитектуру.Завод за заштиту споменика културе града Београда, часопис Наслеђе, М. Павловић, Девет деценија здања Српске академије наука и уметности, приступљено 18.03.2016. Скице, предлози и пројекти за подизање ове велелепне палате стварани су од првих дана њеног оснивања 1886. године, међутим у своје здање се уселила тек 1952. године.
Одмах по оснивању Академије, 1886. године, разматрано је подизање зграде на плацу на репрезентативној локацији у Кнез Михаиловој улици, коју је „Кнез Михаило Обреновић III поклонио на просветне цељи”.Завод за заштиту споменика културе града Београда, досије споменика културе Палата САНУ. С обзиром на то да сем плаца Српска краљевска академија (СКА) није имала других финансијских средстава у првом тренутку, помишљало се на подизање привремене приземне зграде док се не стекну услови за градњу репрезентативног објекта у којем је требало да буду смештене још две важне националне институције: Музеј српске земље и Народна библиотека. У наредним годинама Српска краљевска академија разматрала је разне начине формирања фондова и стицања финансијских средстава за подизање своје зграде. Заједнички фонд Српске краљевске академије, Народне библиотеке и Музеја Српске земље формиран је 1896. године Краљевим указом, тако да је са почетним капиталом и сопственим плацем Академија могла да приступи решавању питања изградње. За израду идејног пројекта ангажован је 1900. године афирмисани архитекта домаћег градитељства Константин Јовановић.О Константину Јовановићу видети: Љ. Никић, Архитект Константин Јовановић, Годишњак града Београда IV, Београд 1957, 345-358; Љ. Бабић, Живот и рад архитекте Константина А. Јовановића, општи део, ЗАФ V-6, Београд 1960, 5-15; Љ. Никић, Из архитектонске делатности Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда XXIII, Београд 1976, 127-142; М. Šćekić, Konstantin Jovanović arhitekta, Beograd 1988; Г. Гордић, В. Павловић-Лончарски, Архитект Константин А. Јовановић, Београд 2004; И. Клеут, Градитељски опус Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда LIII, Београд 2006, 213-250; Д. Ванушић, Константин А. Јовановић Архитекта великог формата, Београд 2013. Био је ово први у низу пројеката који је остао нереализован: од молбе еминентним архитектама Андри Стевановићу,О Андри Стевановићу видети: П. Поповић, Андра Ј. Стевановић, Српски књижевни гласник, бр. 28, Београд 1930, 353-359; Д. Ђурић-Замоло, Педагошки рад. Архитекта Андра Стевановић, Архитектура урбанизам, бр. 67, Београд 1971, 51-52; Б. Несторовић, Београдски архитекти Андра Стевановић и Никола Несторовић, Годишњак града Београда, књ. XXIII, Београд 1975, 173-180. Николи Несторовићу,О Николи Несторовићу видети: Б. Несторовић, Београдски архитекти Андра Стевановић и Никола Несторовић, Годишњак града Београда, књ. XXIII, Београд 1975, 173-180; М. Павловић, Живот и дело архитекте Николе Несторовића (1868—1957), докторска дисертација, Филозофски факултет, Универзитет у Београду, Београд 2014. Милану Капетановићу и Драгутину Ђорђевићу,О Милану Капетановићу и Драгутину Ђорђевићу видети: З. Маневић (ур), Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Београд 1999; S. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II tom: Arhitekti, Beograd 2005; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 2009. да израде идејне скице, преко неуспелог расписа јавног конкурса, до покушаја формирања пројекта по узору на здање Југославенске академије знаности и умјетности из Загреба,Hrvatska akademija znanosti i umejtnosti , приступљено 18.03.2016. и нових пројеката архитекте Константина Јовановића. Истовремено са настојањима да се добије адекватан пројекат, променљивог карактера била је и заинтересованост три институције за подизање заједничке зграде. Решавајући питање сталног смештаја, 1908. године Српска краљевска академија је добила простор на коришћење у згради задужбине Симе ИгумановаNajveći srpski zadužbinar: Darivao Srbima crkve, škole, sirotišta, Telegraf , приступљено 18.03.2016. у Бранковој бр. 15.С. М. Јовановић, Силуете старог Београда 1, Београд 1971; Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности Српског ученог друштва Српске краљевске академије 1841-1947, Београд 2007.
Након више од две деценије настојања да добије своју зграду, крајем 1910. године председништво Српске краљевске академије је одлучило да се израда пројекта повери Драгутину Ђорђевићу и Андри Стевановићу.Завод за заштиту споменика културе града Београда , приступљено 18.03.2016 Камен темељац је положио 27. марта 1914. године престолонаследник Александар Карађорђевић у присуству академика и министара грађевине и просвете.Аноним, Дневне вести, Политика, 27.03. 1914, 3. Извођење радова је поверено фирми Матије Блеха, док је фасадну пластику и скулпторални програм изводило предузеће Јунгман и Сунко. Међутим, изградњу је прекинуо почетак Првог светског рата. Објекат је завршен 1924. године, али због великих издатака за градњу, Српска краљевска академија се није уселила у своје ново здање, већ је цео објекат дат у закуп.