Дервента је градско насеље и сједиште града Дервенте у Републици Српској, БиХ. Налази се у долини ријеке Укрине, удаљена око 10 км јужно од границе са Хрватском и око 23 км од најближег граничног прелаза са Хрватском, који се налази у Броду. Према попису становништва из 2013. године, у насељеном мјесту Дервента укупно је пописано 11.076 становника,Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине пописано је је 11.631 становника.
Прије рата у Босни и Херцеговини, Дервента је имала веома развијену текстилну индустрију и сматрала се једним од највећих центара за ову врсту индустрије. За вријеме рата, бројна постројења су уништена, али се након рата Дервента почела опорављати. Изградњом новог економског система, започео је процес приватизације државних предузећа, а основана су и нова приватна предузећа, што је допринијело развоју овог насеља. Дервента се сматра једним од најбрже развијених насеља у Републици Српској, али и у читавој Босни и Херцеговини. Данас, Дервенћани углавном раде у обућарској и металопрерађивачкој индустрији.
Насеље се налази на око 200 м.н.в., при чему се центар насеља налази на брежуљку, док је велики дио становништва насељен у равници која се простире на лијевој страни ријеке Укрине. Овај дио насеља подложан је поплавама; 2010. и 2014. године Дервенту су задесиле велике поплаве. Од тада је велика пажња посвећена превенцији оваквих непогода приликом изливања ријеке Укрине из корита на подручју Дервенте.
Етимологија
мини|лево|Поглед на ријеку Укрину у Дервенти
Насеља која су се налазила на подручју данашње Дервенте, а која се спомињу у списима из 16. вијека, називала су се Горња и Доња Укрина. Није сигурно да ли су насеља добила имена по ријеци Укрини или је Укрина добила име по насељима, али се у неким документима спомиње да се, у народу, ријека Укрина називала и Деравом. Овај назив за ријеку може бити повезан са данашњим називом насеља, али ово тумачење није општеприхваћено.
Нема тачних података о томе када је Дервента добила овај назив. Историчар Адем Ханџић тврди да је Горња Укрина добила назив Дервента у периоду између Пожаревачког мира 1718. и Београдског мира 1739. године. Међутим, у опису босанског бискупа Маравића из 1655. године, спомиње се име Дервента. Такође, ово име се спомиње и у извјештају о визитацији фра Николе Оловчића из 1672. године.
Постоји више теорија о поријеклу овог имена. Неки вјерују да је име настало од турске ријечи дербент или дервент што значи „кланац” или „тврђава”, или од персијске ријечи дарбанд која значи „затворена врата”, или у пренесеном значењу „тврђава”. С обзиром да су на овим просторима у историји живјели Келти, постоји теорија да име води поријекло од ријечи Derwent из древног келтског језика, а која се може превести као „долина дебелих храстова”. Ово подручје је некада било богато шумама храста лужњака, те је због тога ова теорија сасвим оправдана.
Географија Положај мини|Поглед из авиона на Дервенту Дервента се налази у Босанској Посавини, на сјеверу Српске. Смјештена је у сјеверозападном дијелу града Дервенте, недалеко од ријеке Саве, која представља границу са Хрватском. Кроз Дервенту протиче ријека Укрина, десна притока Саве, која такође пролази кроз општину Прњавор. Градско подручје обухвата 16,8 км². Центар Дервенте налази се на 44° 58′ сјеверне географске ширине и 17° 55′ источне географске дужине.
Градско насеље Дервента граничи се са насељима Живинице, Поље, Беглуци, Куљеновци, Луг, Лужани и Доња Бишња. Удаљена је од Брода 23 км, од Прњавора и Српца 35 км, Добоја 40 км, а од Бањалуке 85 км. Дервента представља значајно чвориште магистралних, регионалних и локалних путева. Најзначајнији локални путеви су на релацији Дервента – Осиња и Дервента – Календеровци Горњи. У Дервенти се укрштају путеви који повезују источни и западни дио Српске, као и пут који повезује Неум са средишњим дијелом Босне и Херцеговине, преко излаза на ауто-пут у Славонском Броду, до западне и југоисточне Европе. Дервента има повољан саобраћајно-географски положај, што је допринијело привредном развоју насеља и града, а приближно је једнако удаљена од Сарајева, Београда и Загреба. Рељеф Дервенте карактеристичан је за јужни обод Панонске низије и у морфолошкој структури овог простора углавном доминирају ниска побрђа, брежуљци и алувијалне равни.
Клима Подручје Дервенте, као и остатак Босанске Посавине, изложено је умјереноконтиненталној клими благих карактеристика. Зиме су умјерено хладне, док су љета умјерено топла, а просјечна јулска температура креће се од 28 до 30°C. Јесен је топлија од прољећа у просјеку за 1,8°C. Средња годишња температура у Дервенти износи око 11°C. Падавине су равномјерно распоређене током цијеле године, а просјечна количина падавина је око 839 мм. Снијег најчешће пада у јануару и фебруару, а нема га од маја до октобра. Задржава се на тлу у просјеку 39 дана. Вјетрови у Дервенти у просјеку нису јаки, најчешће се крећу од 2. до 5. степена на Бофоровој скали, али се у екстремним случајевима појаве и вјетрови од 7. до 9. степена Бофорове скале.
Историја Горња и Доња Укрина На подручју градског насеља и града Дервенте налазила су се насеља Горња и Доња Укрина. Горња Укрина налазила се на десној обали ријеке Укрине, на узвишењу, и вјерује да је због тога добила баш ово име. Из османских извора добијен је податак о 215 становника Горње Укрине забиљежен 1600. године. Доња Укрина простирала се уз лијеву обалу ријеке Укрине, а подаци указују на то да је ово подручје одговарало данашњем насељу Омерагићи, предграђу Дервенте. Горња и Доња Укрина припадале су Добојској нахији, која је била окружена ријекама Босном, Савом и Укрином.
Становници Горње и Доње Укрине су почетком 1575. године саградили мост на ријеци Укрини. Мост је обезбиједио нормалан пролазак трговачких каравана са југа према сјеверу и обрнуто. Тада је насеље било веома значајна трговачка саобраћајница на релацији Тешањ — Добој — Горња Укрина — Дубочац на Сави. Горња Укрина је, према историчару Адему Ханџићу, до краја 16. вијека достигла велики степен урбаног развоја и у то вријеме се назирала контура данашњег насеља.
Османско доба Подручје данашње Дервенте било је настањено православним и католичким становништвом прије доласка Османлија. Из пописа Босанског санџака 1570. године видљиво је да је у Горњој и Доњој Укрини живјело православно становништво, а спомиње се и брат попа Богдана у Горњој Укрини, док је поп Богдан, према наведеном попису, био настањен у Доњој Укрини, што указује на чињеницу да је са обје стране Укрине живјело православно становништво. Из пописа се такође види да су на подручју данашњег насеља и града Дервента била насељена сљедећа мјеста — села, чифлуци или мезре: Фоча, Которско, Сивчаница, Лупљаница, Детлак, Црнач, Рабтај, Буковица, Комаровац, Бишња, Придол оваси, као и Горња и Доња Укрина.
Према предању на овом подручју прије доласка Османлија постојао је православни манастир са каменом црквом подигнут као задужбина краља Стефана Драгутина (1282—1314), а кога су Османлије, када су дошли у ове крајеве, око 1458. године срушили. О обновљеном манастиру, који је такође срушен, свједочи и извјештај првог француског генералног конзула у Травнику, Пјера Давида који га заједно са Сометом де Форесом, спомиње у њиховом путопису кроз Босну 1807. године. Познато је и јеванђеље писано у селу Детлаку на ријеци Дерави (Укрини), у вријеме подизања манастира.
Постојала је и дрвена црква (брвнара) са звоником и гробљем на брду Ћелар (изнад „Стрелишта”) подигнута након 1458. године. Тада је Дервента припадала Зворничкој митрополији (која је била насљедник епархије основане у вријеме краља Драгутина), а први епископ је био Василије. У овој цркви свештеник је био Јовица Илић, који је у марту 1834. године дигао буну у цијелој Посавини против османске власти, која је чинила велике неправде, насиља и наметала неиздрживе порезе над православним становништвом. Познате су и личности османске власти из Дервенте против којих је буна била усмјерена: Осман-бег Хаџихасановић и Ахмет-бег Градашчевић. Ова буна је у крви угушена, а поп Јовица је побјегао у бурету низ Саву у Србију. Црква је имала облик заокруженог правоугаоника, а олтар је заузимао средишње мјесто у цркви. Била је украшена иконама из старог манастира кога су Османлије срушиле. У цркви је била и вриједна икона Светог Николе коју је сачувао Гавро Степановић када су Османлије срушиле и ову цркву као одмазду за побуну 1834. године. Гавро је убио Турчина који је дошао да запали ову цркву и прије доласка осталих Турака успио да сакрије наведену икону и друге црквене ствари које су касније захваљујући Гавриној кћерки Јоки поново стављене у тада новоизграђену зидану цркву која је завршена 1857. године. У вријеме подизања цркве (око 1860. године) познати су и дервентски свештеници Павле Џабић и Павле Твртковић. Писано свједочење о овом догађају постојало је у архиви црквене општине Дервента, а изјаву је дала унука Гавре Степановића, госпођа Јока Јокица Радетић, супруга директора основне школе у Дервенти. Црква Успења Пресвете Богородице је освјештана на Велику Госпојину 1857. године и од тада се овај дан слави као црквена слава Дервенте уз традиционални дервентски вашар. Ова цркву су је миниране и срушиле до темеља муслиманске снаге 4. јуна 1992. године током рата у Босни и Херцеговини.
Цркве и манастири у овом периоду су врло страдали, јер су пљачкани, паљени и рушени. Цркве су биле рјеђе него прије, а мало их је поправљано. Осим дервентске у то вријеме велике зидане цркве подигнуте су још само у Сарајеву, Мостару, Ливну и у Чипуљићу код Бугојна. Спаљени су и разрушени многи манастири, али се народ на развалинама и згариштима цркава молио Богу, а литургија је вршена под скинијама и ведрим небом.
Крајем 19. вијека био је то већ град са 3.200 домаћинстава. Прва основна (српска) школа почела је да ради 1864, а градска болница двадесетак година касније. До краја 19. вијека већ су развијени и први индустријски погони. Изграђен је парни млин, ткачница, штампара, водовод, а кроз Дервенту је прошла и пруга уског колосијека која је повезивала Брод и Сарајево.
Југославија мини|Словеначке избјеглице у Дервенти 1941. Почетком 20. вијека Дервента је већ постала и богато трговачко мјесто, а њена околина важила је као један од најплоднијих крајева тадашње Босне. Пред Први свјетски рат у Дервенти су отворене гимназија, учитељска и пољопривредна школа. Црквени одбор је 1934. године одлучио да реконструише кров и изгради звоник од чврстог материјала. Радови су повјерени предузетнику Јохану Хофману из Дервенте, а изводио их је мајстор Фабијан Бодружић. Звоник је био саграђен од специјално печених цигала и био је постављен на истом мјесту гдје је некада стајао дрвени.
Парохијски Дом у Дервенти је саграђен крајем 1937, као задужбина Васе и Марије Јакшић, који су црквеној општини Дервента завјештали земљу и новац, а изграђен је на темељима пропале Српске кредитне банке. У логору у Славонској Пожеги у једној бараци било је смјештено око 400 Срба сељака из Босне, из среза Дервента, које су усташе убиле 16. августа 1941.Највећи злочини садашњице : патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине
Дервента је 19. априла 1945. године ослобођена и овај датум сматра се Даном ослобођења општине у Другом свјетском рату. Током четири године окупације, погинуло је око 1.350 Дервенћана, како у логорима и затворима, тако и у њиховим домовима.