Катарина II Алексејевна Романова (), познатија као Катарина Велика (), рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст (; Штетин, 2. мај 1729 — Санкт Петербург, 17. новембар 1796), је била царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 17. новембар 1796. године. Била је пример просвећеног владара свога времена. Катарина Велика важи за једну од најутицајнијих и најмоћнијих жена које су имале власт у светској историји.
Дана 11. октобра 1783. основала је Руску академију као државни орган за руски језик и књижевност. Академија постоји до четрдесетих година XIX века и од тада је део Руске академије наука. Захваљујући Руској академији развијали су се и славеносрпски језик и књижевност. Донела је устав из 1767, познат као Наказ, којим је увела битне правне реформе у царству. За време њене 34-огодишње владавине Русија је добила велико територијално проширење ка западу, направљено је преко 70 нових градова широм Русије, као и велики број школа и универзитета. Међу значајнијим институцијама које је Катарина основала су Академија науке, Царска палата, музеј Ермитаж, Бољшој театар, Институт Смолни за младе даме, Павлова болница, Московско сиротиште и бројне друге. Прва је кренула са штампањем папирног новца у Русији, и увела је либералне законе везане за права робова у Русији, којима је побољшала њихов потлачени статус. У два рата великих размера Катарина је одузела бројне територије Османском царству, којима је била Руска Империја стална прјетња. Победосно је ратовала и са Пољском и Шведском, ширећи царство на запад. Имала је и кратоктрајну али успешну војну инвазију на Персију, која је, након 6 месеци и неколико оружаних сукоба и опсада прекинута због Катаринине смрти. Катарина је имала интеракцију са великим интелектуалцима тог времена, и радила је на културној европеизацији Русије, па је самим тим Русија под њеном влашћу доживела културолошки процват, али и велики економски напредак.
Живот пре доласка на власт Софија Августа Фредерика од Анхалт-Цербста, по надимку „Смоквица” (), рођена је у Штетину у Пруској, од оца кнеза Кристијана Августа од Анхалт-Цербста и мајке, принцезе Јохане Елизабете од Холштајн-Готорпа. Рођена је као немачка кнегиња, у сродству са будућим краљевима Густавом III од Шведске и Карлом XIII од Шведске.
Софи је сматрала да је њено детињство протекло углавном без нарочитих дешавања; једном је написала свом дописнику Барону Гриму о свом детињству написала: „Не видим ништа занимљиво у томе“. Иако је Софи рођена као принцеза, њена породица је имала врло мало новца; њен успон на власт подржали су богати рођаци њене мајке Јоане, који су били и племићи и краљевски сродници. Више од 300 суверених ентитета Светог римског царства, од којих су многи били прилично мали и немоћни, створили су веома конкурентан политички систем у којем су се различите кнежевске породице бориле за предност једна над другом, често кроз политичке бракове.
За мање немачке кнежевске породице, повољан брак је био једно од најбољих средстава за унапређење њихових интереса, а млада Софија је целог детињства била негована да постане жена моћног владара како би побољшала положај своје куће. Поред матерњег немачког, Софи је течно говорила француски, lingua franca европских елита у 18. веку. Млада Софи је добила стандардно образовање за немачку принцезу из 18. века, концентришући се на бонтон, француску и лутеранску теологију.
Софи је први пут упознала свог будућег мужа и другог рођака, будућег Петра III Фјдоровича, када је имала 10 година, 1739. На основу њених писања се може закључити да је сматрала да је Петар одвратан. Није јој се свидела његов бледи тен и његова наклоност према алкохолу. Касније је написала да је остала на једном крају замка, а Петар на другом. Године 1744, руска царица Јелисавета одабрала је Софију за жену свом сестрићу Петру III од Русије, свом изабраном наследнику. Софија је променила име у Катарина када је преобраћена у руску православну веру. Брак је окарактерисан као промашај услед њених неверстава. Брзо је постала популарна код неколико политичких група које су биле против њеног супруга.
Венчање и владавина Петра III Избор Софије за жену будућег цара био је резултат афере Лопухина, у којој су активно учествовали гроф Жан Арман де Лесток и пруски краљ Фридрих Велики. Циљ је био јачање пријатељства између Пруске и Русије, слабљење утицаја Аустрије и свргавање канцелара Алексеја Бестужев-Рјумина, познатог као присталице аустријског савеза на кога се ослањала владајућа руска царица Јелисавета. Дипломатска интрига је пропала, углавном због интервенције Софијине мајке, Јохане Елизабет од Холштајн-Готорпа.
Врло образована, Катарина је била укорак са новостима из Русије и остатка Европе. Дописивала се са много великих умова свог времена, укључујући Волтера и Дидроа. Године 1762, након пресељења у нови Зимски дворац у Санкт Петербургу, Петар је дошао на трон као Петар III од Русије, али његова ексцентрична политика је отуђила групе које је Катарина придобила. Григориј Орлов, Катаринин тадашњи љубавник, био је вођа завереника који су прокламовали Катарину као владара, а Петар је убијен мање од шест месеци по доласку на трон, 17. јула 1762. године. Постојала је сумња да је Катарина умешана у Петрово убиство али никада није доказана.
Историјски извештаји приказују Јохану као хладну, увредљиву жену која је волела трачеве и дворске сплетке. Њена глад за славом била је усредсређена на изгледе њене ћерке да постане царица Русије, али Јохана је такође разбеснела Елизабету, која јој је на крају забранила улазак у земљу јер је наводно шпијунирала за краља Фридриха. Елизабета је добро познавала породицу и намеравала је да се уда за Јоханиног брата Чарлса Августа. Он је умро је од малих богиња 1727. године, пре него што је венчање могло да се одржи. Упркос Јоханином мешању, Елизабет је веома волела Софи, а Софи и Петар су се на крају венчали 1745.
Када је Софија стигла у Русију 1744. године са 15 година, трудила се да се додвори не само Елизабети, већ и Елизабетином мужу Алексеју Разумовском и руском народу у целини. Она се ревносно бавила учењем руског језика, устајући касно увече да би обновила лекције у спаваћој соби. Боравак до касно у ноћ на оштрој руској хладноћи довео је до тога да се разболи од упале плућа, иако је прележала и опоравила се. У својим мемоарима је написала да је тада донела одлуку да уради све што је потребно и да изјави да верује у све што се од ње тражи да би постала квалификована да носи круну. Иако је савладала језик, задржала је немачки нагласак који никада није успела да уклони.
Софи се у својим мемоарима присећала да се, чим је стигла у Русију, разболела од плеуритиса који ју је замало убио. Своје преживљавање приписивала је честим пуштањима крви; у једном дану, добијала је четири флеботомије. Противљење њене мајке овој пракси донело јој је Царичину немилост. Када је Софијина ситуација изгледала очајно, њена мајка је желела да је исповеди лутерански пастор. Међутим, пробудивши се из делиријума, Софи је рекла: Не желим никаквог лутерана; желим свог православног свештеника". То ју је додатно подигло у очима царице.
Софијин отац, побожни немачки лутеран, противио се преласку своје ћерке у православље. Упркос његовим приговорима, 28. јуна 1744. године, Руска православна црква је примила Софију у своје редове. Тада је узела ново име Катарина (Јекатерина или Екатерина) и (вештачки) матроним Алексејевна (Алексејевна; ћерка Алексеја), тако да је по свему била имењакиња Катарине I Алексејевне, мајке Елизабете и баке Петра III. Следеће године, 21. августа 1745, дуго планирани династички брак између Катарине и Петра коначно се догодио у Санкт Петербургу. Она је недавно напунила 16 година. Њен отац није отпутовао у Русију на венчање.
Младенци су прешли да живе у палату Оранијанбаум, која је дуги низ година остала резиденција младог двора. Одатле су управљали војводством (које је заузимало мање од трећине садашње немачке државе Шлезвиг-Холштајн, укључујући и део Шлезвига који је окупирала Данска) да би стекли искуство за управљање Русијом.
Осим што је пружило брачно искуство, брак је био неуспешан; годинама није био конзумиран због менталне незрелости Петра III. Након што је Петар узео љубавницу, Катарина се повезала са другим истакнутим дворским личностима. Убрзо је постала популарна код неколико моћних политичких група које су се супротстављале њеном мужу. Досађујући се свом мужу, Катарина је постала страствени читалац књига, углавном на француском. Она је омаловажавала свог мужа због његове оданости читању с једне стране „лутеранских молитвеника, а са друге историје и суђења неким друмским пљачкашима који су били обешени или изломљени на точку“.
У том периоду је први пут прочитала Волтера и друге филозофе француског просветитељства. Како је научила руски, све више се интересовала за књижевност своје усвојене земље. Коначно, Тацитови Анали су изазвали оно што је она назвала „револуцијом“ у њеном тинејџерском уму, јер је Тацит био први интелектуалац којег је прочитала а који је разумео политику моћи онаква каква јесте, а не онаква каква би требало да буде. Посебно ју је импресионирао његов аргумент да се људи не понашају из својих наводних идеалистичких разлога, већ је уместо тога научила да тражи „скривене и интересне мотиве“.
Према Александру Херцену, који је уредио верзију Катaрининих мемоара, Катарина је имала своју прву сексуалну везу са Сергејем Салтиковом док је живела у Оранијенбауму, јер њен брак са Петром још није био закључен, како је Катарина касније тврдила. Без обзира на то, Катарина ће на крају оставити коначну верзију својих мемоара свом сину, будућем Павлу I, у којима је објаснила зашто је Павле био Петров син. Салтиков је био коришћен да учини Петра љубоморним и она није желела да има дете са њим; Катарина је желела и сама да постане царица, а није желела другог престолонаследника; међутим, Елизабета је уцењивала Петра и Катарину да направе наследника. Петар и Катарина су били умешани у руску војну заверу из 1749. да крунишу Петра (заједно са Катарином) уместо Елизабете. Као резултат ове завере, Елизабета је вероватно желела да ускрати и Катарини и Петру било каква права на руски престо. Елизабета је, дакле, дозволила Катарини да има сексуалне комбинације тек након што је нови законски наследник, Катаринин и Петров син Павле, преживео и деловао јако. мини|Цар Петар III и његова супруга, будућа Катарина Велика. Владао је само шест месеци, а умро је 17. јула 1762. године. Након тога, Катарина је током година одржавала сексуалне везе са многим мушкарцима, укључујући Станислава Августа Поњатовског, Григорија Григоријевича Орлова (1734–1783), Александра Василчикова, Григорија Потемкина, Ивана Римског-Корсакова и друге. Спријатељила се са принцезом Екатерином Воронцовом-Дашковом, сестром званичне љубавнице њеног мужа. По Дашкову, он је упознао Катарину са неколико моћних политичких група које су се супротстављале њеном мужу; међутим, Катарина је била умешана у војне планове против Елизабете са вероватним циљем да се касније отараси Петра III, од најраније 1749. године.
Темперамент Петра III постао је прилично неподношљив за оне који су боравили у палати. Ујутру би најављивао вежбе-тестове мушким слугама, који су се касније придруживали Катарини у њеној соби да певају и играју до касних сати.
Године 1759. Катарина је затруднела са својим другим дететом, Аном, која је живела само 14 месеци. Због разних гласина о Катаринином промискуитету, Петар је наведен да верује да он није дететов биолошки отац и познато је да је рекао: Иди до ђавола! када је Катарина љутито одбацила његову оптужбу. Због тога је већи део овог времена провела сама у свом приватном будоару да би се сакрила од Петра. У првој верзији својих мемоара, коју је уредио и објавио Александар Херцен, Катарина је снажно имплицирала да је прави отац њеног сина Павла није Петар, већ Салтиков.