Дукља

Дукља, односно Диоклитија (српсл. ) је средњовјековна српска област и држава, која је постојала од 7. вијека до краја 12. вијека. Као историјска област, обухватала је јужну половину данашње Црне Горе и дио данашње сјеверне Албаније. Од 11. вијека почиње се називати и Зетом, а од краја 15. вијека и Црном Гором. Језгро дукљанске области било је подручје од Боке которске према истоку, укљућујући шири простор око Скадарског језера, од слива ријеке Зете и Мораче на сјеверу, до области око рјеке Бојане на југу, обухватајући бројне средњовјековне жупе и градове.

Државност Дукље је потврђена у 10. вијеку, кроз помен првог по имену познатог дукљанског архонта Петра, а нови успон доживљава за вријеме владавине кнезова Јована Владимира и Стефана Војислава. Међу њиховим насљедницима из династије Војисављевића, највеће заслуге за јачање и ширење државе стекли су краљеви Михаило и Бодин, који су током друге половине 11. вијека успјели да под својом влашћу уједине све српске земље.

Током 12. вијека, државна власт је знатно ослабила усљед унутрашњих династичких сукоба и јачања Византијског царства, које је поново овладало скадарском облашћу. Византијску власт је око 1185. године потиснуо велики жупан Стефан Немања, који је Дукљу прикључио држави Немањића, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану.

Тековине из времена државности Дукље неговане су и у држави Немањића, а некадашња држава Војислављевића је у изворима из епохе Немањића помињана и као старо, односно велико краљевство од прва.

Етимологија Према неким ауторима, назив средњовјековне државе Дукље потиче од имена илирског племена Доклеата (), које је настањивало простор од данашње Подгорице до Никшића. Такође, неки аутори сматрају да је назив те средњовјековне српске државе могао настати и од античког града Доклеје (), који се као управни град римске провинције Превалис налазио у близини данашње Подгорице. У античко вријеме било је уобичајено да географске области добијају имена по њиховим управним градовима (примјер: антички град Сирмијум и Сремска краљевина Стефана Драгутина).

Међу најважнијим историјским изворима који нас обавјештавају о томе како је град Диоклеја добила име, истиче се дјело византијског цара Константина Порфирогенита, О управљању Царством (), настало половином 10. вијека, гдје аутор каже:

Три вијека касније, Порфирогенита потврђује и Тома Архиђакон (Тома Сплитски, ), далматински хроничар и католички свештеник (родом из романске патрицијске породице). У свом дјелу Историја салонитанске цркве () из 1266. године, он наводи:

Етногенеза мини|Дукља и остале српске земље у 9. вијеку мини|Српске области и градови у 9. и 10. веку

Супротно у јавности популистички представљаним ставовима, данашња Република Црна Гора као држава нема директну везу са Дукљом.

Српство Дукље у средњовјековним хроникама Средњовјековну државу Дукљу насељавали су углавном Срби, што директно и индиректно потврђује низ докумената и хроника од 9. до 13. вијека.

Франачки хроничар Ајнхард у својим Аналима (Франачка Хроника, Ајнхардов летопис, ) из прве половине 9. вијека, описујући устанак панонског кнеза Људевита (818—823), помиње његов бијег Србима, Овај извор важан је за етногенезу Дукље, пошто је она за сада најстарија и прва хроника која помиње називе словенских племена на тлу римске провинције Далмације, у чијем саставу је био и предио на којем је настала склавинија Дукља. Из ње је јасно видљиво да су Срби једино словенско племе које се помиње да насељава Далмацију између експанзивне Бугарске на истоку, и пред њеном војском пребјеглог словенског племена Гудушчана на западу (у областима од данашње Лике до Сјеверне Далмације).

Византијски цар Константин Порфирогенит у свом најзначајнијем дјелу — О управљању Царством (), написаном половином 10. вијека, донекле потврђује Ајнхардово спомињање Срба на тлу бивше римске провинције Далмације (по њему, Србија на западу граничи с Хрватском на ријеци Цетини а за један од пограничних градова наводи Ливно, док су источне границе Србије биле у долинама Ибра и Мораве). Описујући границе и поријекло становништва Склавинија — Србије, Захумља, Травуније и Паганије, Порфирогенит у свом дјелу истиче да су у питању Срби, док у вези Склавиније Дукље изоставља име словенског народа који ју је населио. Неки научници, попут хрватског историчара Невена Будака, сматрају да је то због тога што је Дукља била до почетка 11. вијека потпуно зависна од Византије, те да је „стална присутност царства спречавала (...) ширење српске власти, па тиме и имена, на дукљанско подручје“.

Већина страних историчара у посљедња два вијека, неоптерећени утицајем политике на историјску науку и служећи се искључиво научном методологијом, сматрају логичним да су Срби словенизовали Дукљу, обзиром да су населили и предјеле дуж њених граница. Осим тога, научници се ослањају и на нешто касније изворе, углавном византијске, из којих се сасвим јасно извлачи закључак о присуству и кључној улози српског народа и његове властеле у развоју средњовјековне Дукље.

Тако Јован Скилица (), византијски хроничар из 11. вијека, који је заузимао и значајне положаје у Царству (куропалата, друнгара вигле, протовестијара), у свом дјелу под називом Кратка историја () које обухвата период од 811. до 1057. године, помињући владара Дукље, Јована Владимира (владао од 990. до 1016), каже: Описујући тежак пораз архонта Драча при походу на дукљанског владара Стефана Војислава, Скилица даље наводи: Ови извори су веома важни због тога што јасно говоре о присуству српског народа у Дукљи у 11. вијеку, као и о синониму ријечи "Трибал", "Травуњанин" и „Србин“ код византијских владара и хроничара, који су очито вођени жељом да поистовјете бивше становнике и поданике из области Поморавља, Подунавља и дијела Паноније са Србима који су населили поменута подручја, истичући своје право господарења и над њима. Често се од стране Византинаца (из времена династије Комнина) за Србе користио и назив "Далмати" (нпр. код Кинама), што опет указује на њихово присуство на тлу бивше провинције Далмације, а за Србе смјештене сјевероисточније и "Дачани". Према објашњењу Константина Јиречека, ради се о „моди да се савремени народи називају античким именима“, која је код Византинаца превладавала од 11. до 14. вијека.Константин Јиречек, Историја Срба — Прва књига до 1537. године: Политичка историја, Научна књига, Београд. .

Такође, саму Дукљу, византијски извори до краја 11. вијека чешће зову Србијом. О поменутом устанку Срба у Дукљи против Византије, Јован Скилица још пише: Исти догађај описује и византијски аристократа Кекавмен () у свом дјелу "Стратегикон" () из 1087. године, гдје дукљанског владара Стефана Војислава сматра Србином поријеклом из Травуније: Византијска принцеза и хроничарка Ана Комнина (), у својој "Алексијади" () из 1148. године, српске краљеве Михајла Војислављевића и његовог сина Константина Бодина, назива „егзарсима Далмата“, а просторе Дукље и унутрашње Србија — „Далмацијом“. Као и њени претходници, Ана Комнина архаизира имена народа према старим римским провинцијима, такође користећи имена „Срби“ и „Србија“ у истом дјелу као синониме за „Далмате“ и „Далмацију". Разлог због чега је код неких византијских хроничара за српско име у Дукљи и околним областима често коришћено и архаично, далматинско, најбоље објашњава други византијски историчар, Јован Кинам (), у свом дјелу "Епитоме" () из 1180—1183. године, из којег се види да је за њега тврђава Рас још увијек у Далмацији, а Србе сматра „далматским народом“ ().

Михаило Глика (), византијски хроничар, књижевник и теолог, такође из 12. вијека, у својој "Хроници Свијета" () је мање двосмислен по питању савремених имена народа. У вези напред поменутог пораза Византинаца од стране дукљанских Срба, пишеMichaelis Glycae Annales (recognovit Immanuel Bekkerus), Corpus scriptorum historiae Byzantinae, Tom 27, Academiae litterarum regiae Borussicae, Bonnae. .:

Од домаћих средњовјековних аутора који помињу Дукљу као једну од српских држава, истиче се Теодосије Хиландарац, Доментијанов ученик, који у свом дјелу Житије Светог Саве из 1292. године, наводи:

Историчар Сима Ћирковић објашњава да већина извора из XI столећа становништво Дукље означавају као Србе а њихову земљу често називају Србијом. Он наводи да је питање етничке припадности Дукљана, које је стручно питање, до сада било исполитизовано.

„Барски родослов“ и теорија о „Црвеној Хрватској“ мини|десно|200п|Жупаније средњовјековне Дукље поменуте у Љетопису Попа Дукљанина на данашњим границама У вези Дукље и Далмације занимљива је и контроверзна хроника — "Љетопис Попа Дукљанина" (Барски родослов, ), за коју није познат податак када је написана, тако да се око године (па и вијека) настанка оригинала, историчари често споре (углавном се сматра да се ради о половини 12. вијека). У њој аутор, католички свештеник, (чији је црквени чин, као и идентитет, такође предмет размимоилажења) Дукљу на основу наводних легенди тога времена, једним дијелом смјешта у "Црвену Хрватску" (), која се назива и "Горњом Далмацијом" () „Љетопис“ је једини историјски извор који помиње Хрватску на тлу Дукље. Пошто је дјело писано од стране католичког свештеника, занимљиво је да се Дукља као дио „Црвене Хрватске“, ако не у византијским, не спомиње ни у другим католичким документима тог времена, већ je, напротив, и у њима везана углавном уз Србију. То нарочито потврђују средњовјековне титуле барских надбискупа ("Примас Србије", ), као и у том контексту помињање "Српске цркве" у Дукљи и "Срба Дукљана" (, Tomus octavus, Venetiis. . .) у дјелима најугледнијих католичких црквених историчара Балкана (Фарлати, Ричепути, Колети: "Illyrici Sacri").

Неки хрватски тумачи историје, користили су овај извор као доказ о „хрватству Дукље“. Ипак, ваља поменути да је било и другачијих, супротних примјера, посебно од стране најугледнијих хрватских интелектуалаца. Међу њима истиче се и један од најзначајнијих хрватских и свјетских слависта друге половине 19. вијека, Ватрослав Јагић, који је у дјелу "Хисторија књижевности народа хрватскога и српскога" написао, Knjiga Prva, JAZU, Zagreb. . .:

Историја Историја Дукље дијели се на четири периода: Првобитна кнежевина Дукља, од средине 7. до средине 10. вијека Епоха Јована Владимира, крајем 10. и почетком 11. вијека Дукља у држави Војислављевића, током 11. и 12. вијека Дукља у држави Немањића, од краја 12. вијека

Првобитна кнежевина Дукља мини|Оловни печат дукљанског кнеза (архонта) Петра мини|Дукља и остале српске земље током 10. вијека

Према писању Порфирогенита, у поменутом дјелу О управљању Царством из половине 10. вијека, земља (Склавинија) Дукља је "...поново насељена у вријеме цара Ираклија...". Од истог аутора сазнајемо и имена градова новонасељене Дукље: Градац, Новиград и Лонтодокла. На простору од Бока которске до ријеке Бојане, створена је „протодржава“ на челу с архонтом непознатог имена, као што је наведено у често оспораваном "Љетопису Попа Дукљанина". Из истог извора сазнајемо да су га са пријестола свргнули, послије дугог ратовања, требињски кнезови, у 9. вијеку. Дукља тога времена била је подложна цару Византије, као и остале сусједне Склавиније које помиње Порфирогенит.Дукљанска династија

Први познати владар Дукље, био је архонт (кнез) Петар, који је владао у 10. вијеку, а познат је само на основу два печата. Први се чува у Берлину, а на њему је грчким језиком написано: Петар, архонт Дукље, Амин. Други печат је откривен у тврђави Облун, а на њему се налази грчки натпис који у преводу гласи: Господе спаси слугу твојег Петра.

Епоха Јована Владимира мини|десно|240пп|Свети кнез Јован Владимир