Тиха генерација (), такође позната као Традиционалисти () или Градитељи (), израз је који се углавном користи у Сједињеним Америчким Државама за демографску кохорту која следи након Највеће генерације, а претходи бејби-бумерима. Ова генерација се генерално дефинише као група људи рођених између 1928. и 1945. године. Према овој дефиницији и подацима Пописа становништва САД, у Сједињеним Државама је 2019. године живело 23 милиона припадника Тихе генерације.
У Сједињеним Државама, Велика депресија 1930-их и Други светски рат почетком и средином 1940-их узроковали су да људи имају мање деце, те је због тога ова генерација релативно малобројна. Она укључује већину оних који су се борили током Корејског рата. Сазревајући у послератном периоду, припадници ове генерације понекад су карактерисани као склони конформизму и традиционализму, као и да чине „тиху већину”. Међутим, такође је забележено да су чинили вођство покрета за грађанска права и контракултуре 1960-их, као и да су створили рокенрол музику 1950-их и 1960-их.
У Уједињеном Краљевству, Тиха генерација је такође рођена током периода релативно ниског наталитета из сличних разлога као у САД, и била је прилично традиционална приликом одрастања. Живели су кроз времена просперитета као млади одрасли људи, економских преврата у средњим годинама и релативног комфора у каснијем добу. Шестдесетници су слична старосна група у Совјетском Савезу, чије је одрастање такође било снажно под утицајем невоља средине 20. века. Израз „градитељи” (енгл. *the builders*) користи се за опис сличне кохорте у Аустралији.
Терминологија Часопис Тајм (енгл. *Time*) први пут је употребио израз „Тиха генерација” у чланку од 5. новембра 1951. године под насловом „Млађа генерација” (енгл. *The Younger Generation*), иако се чини да тај израз претходи овој публикацији:
Чланак у часопису Тајм користио је датуме рођења од 1923. до 1933. за ову генерацију, али се термин некако померио на касније године које су тренутно у употреби. Разлог који је касније предложен за ову перципирану тишину је тај што су, као млади одрасли људи током Макартијеве ере, многи припадници Тихе генерације сматрали да није мудро јавно говорити.
Термин „Тиха генерација” такође се користи за опис сличне старосне групе у Великој Британији, али је понекад описиван и као референца на строгу дисциплину у детињству која је учила децу да „треба да буду виђена, али не и да се чују”. У Канади се користи са истим значењем као и у Сједињеним Државама. Ова кохорта је такође позната као „Традиционалистичка генерација”.
Датуми и дефиниције старосног опсега Pew Research Center користи период од 1928. до 1945. године као године рођења за ову кохорту.
Међугенерацијски центар Резолушн фондације користи период од 1926. до 1945. године, док Енциклопедија стратешког лидерства и менаџмента користи опсег од 1925. до 1945. године. Ова генерација је достигла зрелост најраније 1946, а најкасније 1963. године, али је већина припадника Тихе генерације постала пунолетна током 1950-их, након чега су уследили старији бејби-бумери током 1960-их. Аутори Вилијам Штраус и Нил Хау, творци Штраус-Хау генерацијске теорије, користе период од 1925. до 1942. године као године рођења Тихе генерације. Људи рођени у касним годинама Другог светског рата, који су били превише млади да би имали директна сећања на сукоб, понекад се сматрају културолошки, ако не и демографски, бејби-бумерима.
Карактеристике
Аустралија Аустралијска истраживачка агенција *McCrindle Research* користи назив „Градитељи” (енгл. *Builders*) за опис аустралијских припадника ове генерације, рођених између 1925. и 1945. године. Они су сазревали да би постали генерација „која је буквално и метафорички изградила нацију након година штедње после Депресије и Другог светског рата”.Generations Defined. Mark McCrindle
Совјетски Савез
Тиха генерација у Совјетском Савезу слична је Шестдесетницима. Ови људи су рођени у доба стаљинизма, одрасли током колективизације и били сведоци Голодомора. Иако у Совјетском Савезу није било Велике депресије, ипак су као деца искусили недостатак ресурса и хране. Током 1930-их и 1940-их многи од њих су изгубили родитеље или блиске рођаке током стаљинистичких репресија, а касније током битака и немачке окупације у Другом светском рату. Понекад се ова генерација назива „децом XX конгреса”.
Уједињено Краљевство Детињство и младост thumb|Деца евакуисана у Рединг носе гас-маске које су британским цивилима подељене 1938. током Минхенске кризе (1940).
У Великој Британији дошло је до пада наталитета између два велика бејби-бума након сваког светског рата. То је грубо корелирало са економском кризом 1930-их и Другим светским ратом. Ера Велике депресије била је време оскудице за многу децу; незапосленост је била висока, а становање у сиротињским четвртима уобичајено. Међутим, образовање је било обавезно од пете до четрнаесте године. Добијање места у гимназији (енгл. *grammar school*) био је начин да млади, чије породице нису могле да приуште приватно образовање, стекну пун приступ средњошколском образовању. У времену пре широке употребе аутомобила, деца су се обично играла напољу на улици и даље од куће без надзора одраслих. Играчке из овог доба биле су прилично једноставне, попут лутака, модела авиона и возова. Остале популарне активности укључивале су читање стрипова, играње друштвених игара, одлазак у биоскоп и учлањење у дечије организације као што су извиђачи. Процењено је да је више од 85% британских домаћинстава поседовало бежични радио пријемник до 1939. године.
Други светски рат утицао је на животе деце на различите начине. Велики број школараца био је евакуисан без родитеља у унутрашњост земље како би се избегла претња бомбардовањем током ратних година. Квалитет образовања је опао свуда, а посебно у урбаним срединама из различитих разлога, укључујући недостатак наставника и прибора, стрес који су ученици трпели због ваздушних напада и поремећаје изазване евакуацијом. :.. :. (1992) Степен надзора над децом такође је опао јер су очеви одлазили у борбу, а мајке се придруживале радној снази. Међутим, рационирање током Другог светског рата и година након њега побољшало је здравље становништва у целини, а једна студија с почетка 2000-их сугерисала је да је типично дете 1940-их јело здравију храну од свог вршњака на почетку 21. века. Након Другог светског рата, старосна граница за напуштање школе подигнута је на 15 година, при чему је свако дете распоређивано у једну од три врсте школа на основу теста који се полагао са 11 година у Енглеској, Велсу и Северној Ирској (селекција између две врсте школа вршила се са 12 година у ШкотскојL. Patterson, ).
thumb|Рани телевизор, пример робе широке потрошње средином 20. века|left Године након Другог светског рата донеле су наставак тешких друштвених услова; постојала је озбиљна несташица стамбеног простора, а рационирање је повремено било рестриктивније него током рата. Касне 1940-те донеле су значајне друштвене реформе и промене у структури британске економије. Економски услови и животни стандард значајно су се побољшали током 1950-их и 60-их. Незапосленост се кретала око два процента током овог периода, што је било много ниже него током депресије или касније у 20. веку. Роба широке потрошње, попут телевизора и кућних апарата који штеде рад, постала је све чешћа. До касних 1950-их, Британија је била једно од најимућнијих друштава на свету. Године 1957. чак 52% британског становништва описало је себе као „веома срећне”, у поређењу са 36% у 2005. години. Те године, премијер Харолд Макмилан је чувено изјавио:
Идеја о „тинејџеру” као посебној фази живота повезаној са побуном против ауторитета одраслих и друштвених норми старијих генерација постала је све истакнутија у јавном дискурсу током 1940-их и 50-их,... иако су на много начина они који су достизали зрелост у годинама након Другог светског рата били прилично традиционално конзервативни у искуству и ставовима. Национална служба (војна обавеза) поново је уведена након рата и наставила се током 1950-их. Млади људи су често одлазили на плесове у салама како би се дружили и пронашли потенцијалне романтичне партнере. Просечна старост при првом браку у Енглеској и Велсу пала је, достигавши најнижи ниво у више од сто година до касних 1960-их – 27,2 године за мушкарце и 24,7 година за жене. Културне норме и владина политикаMartin Pugh, "Domesticity and the Decline of Feminism 1930–1950". " подстицали су брак и усмеравали жене да се фокусирају на улогу домаћице, супруге и мајке, док је њихов муж деловао као примарни хранилац породице. Третман оних који нису испуњавали очекивања друштва у свом приватном животу често је био прилично несимпатичан. Абортус и хомосексуалност били су илегални, док каснија истраживања сугеришу да су многим женама које су родиле ван брака бебе биле насилно одузимане. Закони су значајно либерализовани крајем 1960-их, али су промене биле спорије у одређеним областима у Шкотској и Северној Ирској.
Средње и касније доба Тешка индустрија је била у проблемима у Великој Британији током 1960-их, а то је, у комбинацији са глобалном енергетском кризом и приливом јефтине робе из Азије, довело до брзе деиндустријализације до средине 1970-их. Нови послови су били или слабо плаћени или су захтевали превише високе квалификације за оне који су остали без посла.. :. . History Compass Ова ситуација је довела до значајне политичке нестабилности и индустријских немира, узрокујући много фрустрација и непријатности за ширу јавност. У међувремену, још један скуп проблема развијао се у Северној Ирској где је политика постајала све напетија и подељенија током 1960-их. То се развило у секташки сукоб у који је била укључена британска војска, познат као Невоље (енгл. *The Troubles*), који је трајао неколико деценија. Овај сукоб је изазвао више од 3.500 смртних случајева. Године 1979. Маргарет Тачер је постала премијерка и окончала неке аспекте послератног консензуса о економској политици. :. online На пример, њена влада је створила шему права на откуп која је омогућила закупцима да купе своје друштвене станове по сниженим ценама. Средовечни људи су били једна од друштвених група које су посебно имале користи од ове политике. Њене политике су описане као давање директног власништва над капиталом милионима људи путем власништва над акцијама или кућама, али су такође повезане са високом незапосленошћу, растом сиромаштва и друштвеним немирима.
thumb|Куће прилагођене за старије људе у Оми, Северна Ирска (2010) Неколико деценија пре 2010. године, жене су примале државну пензију од 60. године, а мушкарци од 65. године. Извештај из 2019. навео је да је сиромаштво пензионера у Великој Британији нагло порасло током 1970-их и 1980-их, али је пало 1990-их и почетком 21. века. Према извештају, 20% припадника Тихе генерације, коју описује као појединце рођене од 1926. до 1945. године, живело је у сиромаштву у доби од 70 година, у поређењу са 45% Највеће генерације и 15% бејби-бумера у сличној доби. Извештај је промену приписао већем броју приватних пензија, повећаном власништву над кућама и владиној политици. Коментатори су сугерисали да су старији људи били донекле изоловани од ефеката програма штедње у 2010-им. Ипак, сиромаштво пензионера је благо расло средином и крајем 2010-их и почетком 2020-их, посебно међу женама. Просечан животни век био је око 80 година, неколико година дужи за жене него за мушкарце, крајем 2000-их и током 2010-их.
Општи трендови