Номофобија (скраћено од „no mobile phobia") је страх од тога да немате функционалан мобилни телефон. Сматра се симптомом проблематичне употребе дигиталних медија у области менталног здравља, чије дефиниције нису стандардизоване због техничких и генетских разлога.
Пре поновног стварања овог неологизма 2008. године као портмантеа, појам „номофобија“ први пут је уведен 1803. године као стандардна неокласична сложеница, дефинисана у Oxford English Dictionary-ју као одбојност према законима или правилима или страх од њих.
Преглед Номофобија се обично сматра зависношћу од понашања и дели карактеристике са зависношћу од дрога. Повезаност мобилних телефона са интернетом један је од узрока номофобије. Симптоми зависности могу бити резултат потребе за утехом услед фактора као што су повећана анксиозност, низак ниво самопоуздања, несигурна веза или емоционална нестабилност. Неки људи прекомерно користе мобилне телефоне како би добили утеху у емотивним односима.
Иако номофобија није наведена у тренутном Дијагностичком и статистичком приручнику менталних поремећаја, Пето издање (DSM-5), предложено је да се третира као „специфична фобија“, на основу дефиниција из DSM-IV. Према Бјанчију и Филипсу (2005), психолошки фактори могу бити укључени у прекомерну употребу мобилног телефона. То може укључивати низак ниво самопоуздања (када појединци који траже потврду користе мобилни телефон на неприкладан начин) и екстровертирану личност (када природно друштвене особе користе мобилни телефон прекомерно).
Такође, веома је могуће да симптоми номофобије буду последица других претходно постојећих менталних поремећаја, међу којима су највероватнији социјална фобија или социјални анксиозни поремећај, социјална анксиозност и панични поремећај.
Историја Термин „номофобија“ потиче од енглеског израза no mobile phone phobia („страх од немоћи коришћења мобилног телефона“) и први пут је употребљен у истраживању из 2008. године које је спровела Пошта Уједињеног Краљевства. Истраживање је водила организација YouGov, која је анкетирала више од 2.000 корисника мобилних телефона и утврдила да је око 53% њих осећало анксиозност када би изгубили телефон, остали без батерије или када није било покривености сигналом. Идеја је добила већу пажњу у 2010‑им годинама, јер је употреба паметних телефона постала све чешћа и суштинска за свакодневни живот, посебно међу млађим корисницима.
Од тада, номофобија се појављује у истраживањима психологије и друштва као савремени облик анксиозности повезан са коришћењем телефона. Иако није званично призната као клинички поремећај у приручницима као што су DSM-5 или ICD-11, номофобија се сада проучава заједно са другим зависностима и разматра у контексту проблема са коришћењем паметних телефона и интернет зависности.
Истраживачи настављају да проучавају како одсуство телефона утиче на људе емоционално и социјално, посебно на тинејџере и студенте. Нека истраживања чак повезују номофобију са стресом, анксиозношћу и проблемима са сном.
Истраживачки докази Са променама технологија, нови изазови појављују се свакодневно. Појавили су се нови облици фобија (такозване техно-фобије). Од када је први мобилни телефон представљен потрошачком тржишту 1983. године, ови уређаји постали су значајно распрострањени у већини друштава.
Шамбаре, Ругимбана и Зхова (2012) тврдили су да су мобилни телефони „вероватно највећа не-лековна зависност 21. века“ и да студенти могу да проведу и до девет сати дневно користећи телефоне, што може довести до зависности од оваквих технологија као покретача модерног живота и примера „парадокса технологије“ који је истовремено ослобађајући и поробљујући.
Анкета коју је спровео SecurEnvoy показала је да млади одрасли и адолесценти имају већу вероватноћу да пате од номофобије. Иста анкета је показала да је 77% тинејџера пријавило анксиозност и бригу када су били без мобилног телефона, праћени узрасном групом од 25 до 34 године и људима старијим од 55 година. Нека од психолошких предиктора код особе која може имати ову фобију укључују: „негативан став према себи, млађи узраст, низак ниво самопоуздања и самопоуздања у способности, висок ниво екстроверзије или интроверзије, импулсивност и осећај хитности и трагање за сензацијама“.
Међу студентима, честа употреба мобилних телефона повезана је са смањењем просечне оцене (GPA) и повећаном анксиозношћу која негативно утиче на самопроцењено задовољство животом (добробит и срећа) у поређењу са студентима који телефоне користе ређе. Смањење GPA-а може бити последица прекомерне употребе мобилног телефона или компјутера, што одузима време и фокус током учења, похађања наставе и рада на задацима, као и због ометања током предавања. Прекомерна употреба мобилних телефона може повећати анксиозност због притиска да се стално буде повезан на друштвене мреже, и може одузети могућности за осећај самоће и ослобађање од свакодневног стреса, што је повезано са добробити. Људи користе мобилне телефоне да би се повезали са пријатељима и породицом, како би задовољили интерперсоналне потребе као што су породична наклоност и толеранција. Мобилни телефони такође омогућавају корисницима да добију подршку и пратњу преко интернета. Људи користе телефоне да регулишу емоције, и као моћан алат у области сајбер-психологије, мобилни телефони су повезани са емоционалним животом људи.
Друга истраживања Истраживања указују на то да је употреба мобилних телефона негативно повезана са задовољством животом. Иако мобилни телефони могу олакшати свакодневни живот, они се истовремено сматрају и изворима стреса. Разлози као што су висок радни притисак, учестала међуљудска комуникација, брзо ажурирање и циркулација информација чине мобилне телефоне кључним алатима за већину људи у послу и свакодневном животу. Уколико се мобилни телефон испразни или дође до изненадног смањења учесталости обавештења, неке особе могу осетити анксиозност, раздражљивост, депресију и друге симптоме. Истраживања показују да је шири обим употребе мобилних телефона обично повезан са нижим нивоом среће, свесне присутности и задовољства животом.
У Аустралији је 946 адолесцената и младих одраслих узраста од 15 до 24 године учествовало у истраживању о употреби мобилних телефона (387 мушкараца, 457 жена и 102 учесника који нису навели пол). Студија се фокусирала на однос између учесталости коришћења мобилног телефона и психолошке повезаности испитаника са њиховим телефоном. Истраживачи су процењивали више психолошких фактора који могу утицати на употребу мобилног телефона помоћу следећих упитника: Упитник о укључености у употребу мобилног телефона (Mobile Phone Involvement Questionnaire – MPIQ), учесталост употребе мобилног телефона, самоидентитет и потврду од стране других. MPIQ је процењивао понашајне зависности коришћењем седмостепене Ликертове скале, са тврдњама као што су: „Често размишљам о свом мобилном телефону када га не користим“ и „Осећам се повезано са другима када користим мобилни телефон“.
Резултати су показали умерену разлику између употребе мобилног телефона и психолошког односа испитаника према телефону. Иако нису утврђена патолошка стања, уочена је прекомерна употреба мобилних телефона која указује на знаке везаности. Испитаници који су показивали знаке прекомерне употребе били су склони да још више повећају коришћење телефона када би добијали потврду од других. Узимајући у обзир остале факторе, истраживана популација адолесцената и младих одраслих има већу вероватноћу развоја зависности од мобилног телефона, јер се често налазе у фазама формирања самоидентитета, самопоуздања и друштвеног идентитета.
Особе са паничним поремећајима и анксиозним поремећајима склоније су развоју зависности од мобилних телефона. Истраживање спроведено у Бразилу упоређивало је симптоме повезане са употребом мобилних телефона код хетеросексуалних испитаника са паничним поремећајем и контролне групе здравих испитаника. Прву групу чинило је 50 учесника са паничним поремећајем и агорафобијом, просечне старости 43 године, док је другу групу чинило 70 здравих учесника без поремећаја, просечне старости 35 година. Током истраживања, учесници су попуњавали упитник о употреби мобилног телефона и пријављеним симптомима.
Око 44% испитаника из прве групе изјавило је да се осећа „сигурно“ када има мобилни телефон, док је 46% испитаника из друге групе навело да се не би осећало исто без свог мобилног телефона. Резултати су показали да је 68% свих учесника пријавило зависност од мобилног телефона, али су испитаници са паничним поремећајем и агорафобијом показали знатно више емоционалних симптома и већу зависност од мобилних телефона у поређењу са контролном групом када им је приступ телефону био онемогућен.
Симптоми и знаци Особе које се суочавају са номофобијом обично осећају нервозу или стрес када немају приступ мобилном телефону или не могу да га користе. Уобичајени симптоми укључују дрхтавицу, раздражљивост, немогућност концентрације и снажну потребу да се телефон непрестано проверава. Неки појединци могу осетити осећај нелагоде, збуњености или чак панику уколико им се телефон испразни, изгуби или остану без сигнала.
Номофобија може утицати и на понашање. На пример, појединци често држе телефон у својој близини чак и током спавања, доживљавају такозване „фантомске нотификације“ или избегавају ситуације у којима је употреба телефона ограничена, као што су летови авионом или испити. Код неких особа, нарочито у тежим случајевима, стрес може попримити облик изражене анксиозности, праћене појачаним знојењем, убрзаним дисањем или мучнином уколико телефон није у близини.
Ови симптоми су чешћи код адолесцената и младих одраслих, који се у већој мери ослањају на мобилне телефоне ради комуникације, коришћења друштвених мрежа и одржавања социјалних контаката.
Номофобија се јавља у ситуацијама када појединац доживљава анксиозност услед страха да неће имати приступ мобилном телефону. Такозвани „синдром прекомерне повезаности“ јавља се када употреба мобилног телефона смањује број директних, лицем у лице интеракција, чиме се значајно нарушавају друштвени и породични односи. Термин „технострес“ користи се за опис стања у којем појединац избегава директну комуникацију и повлачи се у изолацију, што може бити праћено психолошким поремећајима расположења, као што је депресија.
Анксиозност може бити изазвана различитим факторима, као што су губитак мобилног телефона, губитак сигнала или испражњена батерија. Неки од клиничких показатеља номофобије укључују импулсивно коришћење уређаја, употребу телефона као замене за социјалну комуникацију или као прелазни објекат сигурности. Уочена понашања обухватају ношење више уређаја са приступом интернету, стално ношење пуњача и осећај анксиозности при помисли на губитак телефона.
Прекомерна употреба мобилних телефона често доводи до смањења квалитета и трајања сна. Недостатак сна може допринети развоју депресије и смањеној бризи о себи, што додатно подстиче прекомерно коришћење телефона. Истраживања показују да је зависност од мобилних телефона повезана са негативним утицајем на ментално здравље: што је дуже време коришћења телефона, то су симптоми депресије израженији, а самопоуздање и способност суочавања са стресом слабији.
Остале клиничке карактеристике номофобије укључују значајно смањен број директних социјалних интеракција, које се замењују комуникацијом путем технолошких интерфејса, држање телефона на дохват руке током спавања без искључивања уређаја, као и учестало проверавање екрана ради избегавања пропуштених порука, позива или обавештења (појавa позната као „ringxiety“). Номофобија може довести и до финансијских проблема услед прекомерне потрошње мобилних података и поседовања више уређаја, као и до физичких тегоба, попут болова у шакама, лактовима и врату, услед понављајућих покрета.