Новозеландски блатњави пуж (Potamopyrgus antipodarum) је врста веома малог слатководног пужа са шкргом и оперкулумом. Овај водени гастроподни мекушац припада породици Tateidae.

Пореклом је из Новог Зеланда, где се налази широм земље. Међутим, уведен је у многе друге земље. Често се сматра инвазивном врстом јер популације пужа могу достићи веома високе густине.

Опис љуштуре Љуска Potamopyrgus antipodarum је издужена и има десно увијање, са 7 до 8 завојница. Између завојница су дубоки жлебови. Боје љуске варирају од сиве и тамносмеђе до светлосмеђе. Просечна висина љуске је приближно 5 mm ; максимална величина је приближно 12 mm . Пуж је обично дугачак 4–6 mm у Великим језерима, али расте до 12 mm у свом изворном подручју. То је оперкулум, са „поклопцем“ који може да затвори отвор његове љуске. Оперкулум је танак и рожнат са ванцентралним језгром из којег се зраче пауциспиралне ознаке (са неколико завојница). Отвор је овалан и његова висина је мања од висине врха. Неке форме, укључујући многе са Великих језера, показују кобилицу у средини сваког вртла; други, искључујући оне са Великих језера, показују периостракалне орнаменте попут бодљи за одбрану од предатора.

Таксономија Ова врста је првобитно описана као Amnicola antipodarum 1843. године од стране Џона Едварда Греја:

Настањује Нови Зеланд, у слаткој води. Шкољка јајаста, оштра, субперфорирана (обично прекривена црним земљаним премазом); пршљенови прилично заобљени, уста јајаста, оса 3 линије; оперкулум рожнат и субспиралан: варијетет, врх прилично дужи, пршљенови заобљенији. Ова врста је слична Paludina nigra из Квоја и Гејмарда, али је оперкулум више спиралан. Квој је описао оперкулум као концентричан, али га је сматрао субспиралним. Paludina ventricosa из Квоја је очигледно Nematura.

Распрострањеност Ова врста је првобитно била ендемска за Нови Зеланд, где живи у слатководним потоцима и језерима на Новом Зеланду и суседним малим острвима.Hall, R. O. Jr., J. L. Tank and M. F. Dybdahl. 2003. Exotic snails dominate nitrogen and carbon cycling in a highly productive stream. .

Сада се широко проширила и натурализовала, као и инвазивна врста у многим областима, укључујући: Европу (од 1859. у Енглеској), Аустралију (укључујући Тасманију), Азију (Јапан и Ирак) и Северну Америку (САД и Канада), највероватније због ненамерне људске интервенције.

Инвазивност у Европи Од када је пронађен у Лондону још 1859. године, Potamopyrgus antipodarum се проширио на скоро целу Европу. Сматра се око 42. најгором страном врстом у Европи и другим најгорим страним гастроподом у Европи.

Не јавља се на Исланду, у Албанији или бившој Југославији.

Земље у којима се налази укључују:

Велика Британија од 1859.

Ирска

Немачка

Пољска

Западно Балтичко море од 1887.

Русија

Азовски регион Црног мора, од 1951.

Украјина од 1951. у боћатим водама, а од 2005. у слаткој води

Каталонија у Шпанији, од 1952.

Средоземни регион Француске, од краја 1950-их

Италија, од 1961.

Турска

Чешка Република, од 3. септембра 1981.

Словачка, од 1986.

Грчка, од новембра 2007.

Дистрибуција у Сједињеним Државама Први пут откривен у Сједињеним Државама у реци Снејк у Ајдаху 1987. године, блатњавац се од тада проширио на реку Медисон, реку Фајерхол и друге водотокове око Националног парка Јелоустоун; узорци су откривени широм западног дела Сједињених Држава. Иако тачан начин преношења није познат, вероватно је да је унет у води која се преноси са живом рибом и да се проширио баластом бродова или контаминираном рекреативном опремом као што је опрема за пливање.

Новозеландски блатњавац нема природне предаторе или паразите у Сједињеним Државама и последично је постала инвазивна врста. Густина популације је достигла више од 300.000 јединки по m² у реци Медисон. Може достићи концентрације веће од 500.000 по m², угрожавајући ланац исхране потискујући домаће пужеве и водене инсекте за храну, што доводи до наглог пада аутохтоних популација. Популације риба тада пате јер су им аутохтони пужеви и инсекти главни извор хране.

Блатњави пужеви су импресивно отпорни. Пуж може да живи 24 сата без воде. Међутим, могу да преживе и до 50 дана на влажној површини, што им даје довољно времена да се пребаце из једне водене површине у другу помоћу риболовне опреме. Пужеви могу чак преживети и пролазак кроз дигестивни систем риба и птица.

Блатњави пужеви су се сада проширили из Ајдаха у већину западних држава САД, укључујући Вајоминг, Калифорнију, Неваду, Орегон, Монтану и Колорадо. Званичници за заштиту животне средине у овим државама покушали су да успоре ширење пужева саветујући јавности да пази на пужеве и да замрзне или загреје било коју опрему која може да садржи блатњаве пужеве. Реке су такође привремено затворене за риболов како би се избегло да риболовци шире пужеве.

Пужеви расту до мање величине у САД него у свом изворном станишту, достижући највише 6 мм у деловима Ајдаха, али могу бити много мањи, што их чини лако превидљивим приликом чишћења риболовне опреме.

Клонске врсте попут новозеландског блатњака често могу развити клонске линије са прилично различитим изгледом, названим морфовима. До 2005. године, веровало се да сви пужеви пронађени у западним државама САД потичу из једне линије. Међутим, други морф је идентификован у реци Снејк у Ајдаху. Расте до сличне величине, али има препознатљив изглед. (Надимак му је блатњак са сољу и бибером због тога што је последњи вијугавник светлији од остатка љуске.) Овај морф је очигледно био присутан у том подручју неколико година пре него што је исправно идентификован као посебан морф Potamopyrgus antipodarum. Доминира типичним морфом тамо где се преклапају и има много већу преваленцију мужјака.

Године 1991, новозеландски блатњак је откривен у језеру Онтарио, а сада је пронађен у четири од пет Великих језера. Године 2005. и 2006. утврђено је да је широко распрострањен у језеру Ири. До 2006. године проширио се на луку Дулут-Супериор и слатководни естуар реке Сент Луис. Утврђено је да насељава језеро Мичиген, након што су научници узели узорке воде почетком лета 2008. године. Пужеви у Великим језерима представљају другачију линију од оних пронађених у западним државама и вероватно су индиректно унети преко Европе.

Године 2002, новозеландски блатњак је откривен у естуару реке Колумбија. Године 2009, врста је откривена у језеру Капитол у Олимпији, Вашингтон. Језеро је затворено за сву јавну употребу, укључујући пловидбу и друге рекреативне активности, од 2009. године. Процењено је да је јак хладни талас 2013. године, у комбинацији са припремним падом нивоа воде, убио 40–60% популације блатњака. Друге познате локације укључују полуострво Лонг Бич, Келси Крик (округ Кинг), Торнтон Крик (округ Кинг) и језеро Вашингтон.

Године 2010, Лос Анђелес Тајмс је објавио да је новозеландски блатњави пуж заразио сливове у планинама Санта Моника, представљајући озбиљну претњу аутохтоним врстама и компликујући напоре да се побољша квалитет воде у потоцима за угрожени сегмент популације челичне главе Јужне Калифорније. Према чланку, пужеви су се проширили „од првог потврђеног узорка у Медеа Крику у Агура Хилсу на скоро 30 других локација у потоцима за четири године“. Истраживачи из Комисије за обнову залива Санта Моника верују да је ширење пужева можда убрзано након што су мекушци путовали од потока до потока на опреми извођача радова и волонтера.

Од 21. септембра 2010. У Колораду, Боулдер Крик и Драј Крик имају заразе новозеландским блатњавим пужевима. Пужеви су присутни у Боулдер Крику од 2004. године и откривени су у Драј Крику у септембру 2010. Приступ оба потока је затворен како би се спречило ширење пужева. Лета 2015. године, у североисточном Боулдеру је спроведен пројекат рехабилитације мочвара индустријских размера како би се подручје очистило од заразе блатњавим пужевима.

Екологија

Станиште Пуж толерише замуљивање, успева у поремећеним сливовима и има користи од високог тока хранљивих материја што омогућава раст филаментозних зелених алги. Јавља се међу макрофитима и преферира литоралне зоне у језерима или спорим потоцима са подлогама од муља и органске материје, али толерише окружења са високим протоком где може да се укопа у седимент.

У Великим језерима, пуж достиже густину и до 5.600 по м² и налази се на дубинама од 4–45 м на подлози од муља и песка.

Ова врста је еврихалина, формира популације у слаткој и боћатој води. Оптимална салинитет је вероватно близу или испод 5 ppt, али Potamopyrgus antipodarum је способан да се храни, расте и размножава при салинитету од 0–15 ppt и може да толерише 30–35 ppt у кратким временским периодима.

Толерише температуре од 0–34 °C.

Исхрана Potamopyrgus antipodarum је пасиште-гребач, који се храни биљним и животињским отпадом, епифитским и перифитским алгама, седиментима и дијатомејама.

Животни циклус Potamopyrgus antipodarum је ововивипарна и партеногена врста. То значи да се могу размножавати бесполно; женке „се рађају са ембрионима у развоју у свом репродуктивном систему“. Аутохтоне популације на Новом Зеланду састоје се од диплоидних полно и триплоидних партеногенски клонираних женки, као и полно функционалних мужјака (мање од 5% укупне популације). Све уведене популације у Северној Америци су клонске, које се састоје од генетски идентичних женки.

Пошто се пужеви могу размножавати и сексуално и асексуално, пуж је коришћен као модел организам за проучавање трошкова и користи сексуалног размножавања. Асексуално размножавање омогућава свим члановима популације да произведу потомство и избегавају трошкове проналажења партнера. Међутим, асексуално потомство је клонално, тако да нема варијација. То их чини подложним паразитима, јер цела клонална популација има исте механизме отпорности. Када сој паразита превазиђе ове механизме, може да зарази било ког члана популације. Сексуално размножавање меша гене отпорности кроз кросинговер и случајни распоред гамета у мејози, што значи да ће чланови сексуалне популације имати суптилно различите комбинације гена отпорности. Ова варијација у генима отпорности значи да ниједан сој паразита није у стању да се прошири кроз целу популацију. Новозеландски блатњави пужеви су обично заражени трематодним паразитима, који су посебно бројни у плиткој води, али ретки у дубљој води. Као што је предвиђено, сексуално размножавање доминира у плиткој води, због својих предности у отпорности на паразите. Бесполно размножавање је доминантно у дубљим водама језера, јер због оскудице паразита трошкови сексуалног размножавања надмашују предности отпорности.Fox J., Dybdahl M., Jokela J., Lively C. (1996). Genetic structure of coexisting sexual and clonal subpopulations in a freshwater snail (Potamopyrgus antipodarum).

Свака женка може да произведе између 20 и 120 ембриона. Пуж производи приближно 230 младих годишње. Размножавање се одвија у пролеће и лето, а животни циклус је годишњи. Брза стопа размножавања пужа довела је до брзог повећања броја јединки у новим срединама. Највећа концентрација новозеландских блатњака икада забележена била је у Циришком језеру у Швајцарској, где је врста колонизовала цело језеро у року од седам година до густине од 800.000 по м2.

Паразити Паразити ове врсте укључују најмање 11 врста Trematoda. Уобичајени паразити овог пужа укључују трематоде из рода Microphallus.

У свом изворном станишту, ови паразити стерилишу многе пужеве, одржавајући популације на прихватљивој величини. Међутим, другде у свету, у одсуству ових паразита, постали су инвазивна врста штеточина.

Остали интерспецијски односи Потамопиргус антиподарум може да преживи пролазак кроз црева риба и птица и може бити транспортован овим животињама.:

Такође може да плута сам или на простиркама Cladophora spp. и да се помери 60 м узводно за 3 месеца захваљујући позитивном реотаксичком понашању. Може да реагује на хемијске стимулусе у води, укључујући мирис грабљивих риба, што га тера да мигрира на доњу страну стена како би избегао предаторство.

Галерија

Референце

Спољашње везе https://www.inaturalist.org/taxa/129201-Potamopyrgus-antipodarum