мини|десно|Познато распрострањеност културе Лапита мини|десно|Реконструкција лица жене из Лапита изложена у Националном музеју етнологије Јапана

Култура Лапита је назив дат неолитском аустронезијском народу и његовој посебној материјалној култури , који су населили острво Меланезију путем морске миграције око 1600. до 500. године пре нове ере. Верује се да народ Лапита потиче са северних Филипина , директно, преко Маријанских острва или са оба. Били су познати по својим препознатљивим геометријским дизајнима на грнчарији са назубљеним печатом, која веома подсећа на грнчарију пронађену на археолошком налазишту Нагсабаран на северном Лузону . Лапити су се у различитом степену мешали са папуанским становништвом и директни су преци аустронезијских народа Полинезије , источне Микронезије и острва Меланезија.

Етимологија

Термин лапита сковали су археолози током ископавања 1952. године у Новој Каледонији након што су погрешно чули реч на локалном језику Хавеке , xapeta'a , што значи „копати рупу“ или „место где се копа“. Археолошка култура Лапита је добила име по типичном локалитету где је први пут откривена на полуострву Фуе на Гранде Тереу, главном острву Нове Каледоније.Ископавања су 1952. године спровели амерички археолози Едвард В. Гифорд и Ричард Шатлер Млађи на локалитету 13. Насеље и крхотине грнчарије касније су датиране у 800. годину пре нове ере и показале су се значајним у истраживању раног насељавања Пацифичких острва . Од тада је откривено више од 200 локалитета Лапита, који се протежу на више од 4.000 км од приобалне и острвске Меланезије до Фиџија и Тонге са најисточнијом границом у Самои .

Термин Лапита се сада користи да означи скуп теорија о пореклу и карактеристикама предака људи који говоре океанске језике. Такође се односи на материјалну културу пронађену у ископинама, посебно грнчарију, повезану са овим заједницама предака.

Датирање артефаката

„Класична“ лапита грнчарија производила се између 1600. и 1200. године пре нове ере на Бизмарковом архипелагу. Артефакти који приказују лапита дизајне и технике из периода каснијег од 1200. године пре нове ере пронађени су на Соломонским Острвима, Вануатуу и Новој Каледонији. Стилови лапита грнчарије из око 1.000. године пре нове ере пронађени су на Фиџију и у Западној Полинезији.

У Западној Полинезији, лапита грнчарија је временом постајала мање декоративна и све једноставнија. Изгледа да је потпуно престала да се производи на Самои пре око 2800 година, а на Тонги пре око 2000 година.

Материјална култура

мини|десно|Лапита керамика из Вануатуа, Национални музеј Вануатуа

мини|десно|Праисторијске грнчарске посуде, укључујући и неке са дизајном Лапита, са острва Таумако

Грнчарија чији детаљни декоративни дизајни указују на утицај Лапита израђивана је од разних материјала, у зависности од онога што је било доступно, а њихови мајстори су користили разне технике, у зависности од алата које су имали. Али, типично, грнчарија се састојала од ниско печене глине, каљене шкољкама или песком и украшене назубљеним („дентатним“) печатом. Постоји теорија да су ови украси могли бити пренети са мање издржљивог материјала, као што је тканина од коре („тапа“) или простирке, или са тетоважа, на грнчарију – или пренети са грнчарије на те материјале. Други важни делови репертоара Лапита били су: неукрашена („обична“) грнчарија, укључујући пехаре, лонце за кување и зделе; артефакти од шкољки; тесла од брушеног камена ; и алати од љуштеног камена направљени од опсидијана , рожнаца или других доступних врста стена.

Економија Види такође: Домаће биљке и животиње Аустронезије и пиринчаних поља Лапити су држали свиње, псе и кокошке. Хортикултура се заснивала на коренастим и дрвећу, а најважније су били таро , јам , кокоси , банане и разне врсте хлебног дрвета . Ове намирнице су вероватно допуњаване риболовом и сакупљањем мекушаца . Трговина на велике удаљености се практиковала; међу тргованим предметима били су опсидијан, тесла, изворни камен тесла и шкољке.

Погребни обичаји Године 2003, на археолошком налазишту Теума на острву Ефате у Вануатуу, откривено је велико гробље, укључујући 25 гробова са гробним ћуповима и укупно 36 људских скелета. Сви скелети су били без глава: У неком тренутку након што су тела првобитно сахрањена, лобање су уклоњене и замењене прстеновима направљеним од шкољки, а главе су поново сахрањене. Један гроб је садржао скелет старијег човека са три лобање на грудима. Други гроб је садржао гробни ћуп са приказом четири птице које гледају у ћуп. Датирање угљеником шкољки је показало да је ово гробље било у употреби око 1000. године пре нове ере.

Године 2002, на Мотурикију на Фиџију је откривен комплетан људски скелет . Скелет Мане , како је касније назван, припадао је жени из племена Лапита која је живела 800. године пре нове ере или раније. Сахрањена је више од 1,5 метара испод површине земље и била је прекривена нетакнутим слојевима песка и седимента муља у којима је пронађена грнчарија из племена Лапита. Велика шкољка је била постављена испод њеног врата, а друга између колена, а унутар гроба су се налазиле и мање шкољке.

Насеља

Села културе Лапита на острвима у области Удаљене Океаније обично се нису налазила у унутрашњости, већ на плажи или на малим приобалним острвцима. Ове локације су можда изабране зато што су унутрашња подручја – на пример у Новој Гвинеји – већ била насељена другим народима. Или су можда изабране како би се избегла подручја насељена комарцима који преносе маларију, против које Лапити вероватно нису имали имунолошку одбрану. Неке од њихових кућа су изграђене на стубовима изнад великих лагуна. Међутим, у Новој Британији постојала су насеља у унутрашњости; налазила су се у близини извора опсидијана. А на острвима на источном крају архипелага, сва насеља су се налазила у унутрашњости, а не на плажама – понекад прилично далеко у унутрашњости.

Дистрибуција

мини|десно|Ископавања Џека Голсона у Ваилелу са посетом самоанске породице, 1957.

Комплекс Лапита обухвата веома велики географски регион од Мусауа до Самое. Лапита грнчарија је пронађена у Блиској Океанији, као и у Удаљеној Океанији, чак до Бизмарковог архипелага на западу, до Самое на истоку и до Нове Каледоније на југу. Ископавање на локалитету у селу Мулифануа на Самои открило је два тесла која снажно указују на утицај Лапита. Датирање угљеником материјала пронађеног са теслама сугерише да је на овом локалитету постојало насеље Лапита отприлике 1000. године пре нове ере. Радио-карбонско датирање локалитета у Новој Каледонији сугерише да су тамо постојала насеља Лапита већ пре 1110 година. Датуми и локације севернијих насеља под утицајем Лапита су и даље у великој мери предмет расправе.

Комплекс Лапита је подељен на три географска подрегиона или провинције: Далеку западну Лапиту, Западну Лапиту и Источну Лапиту. Унутар Далеке западне Лапите налази се архипелаг Нова Британија или Бизмарк, укључујући подручје које је открио Ото Мајер 1909. године. Западна Лапита обухвата артефакте пронађене на подручју од Соломонских Острва до Нове Каледоније. Источна Лапита се приписује региону Фиџи, Тонга и Самоа.   Открића јединствених образаца унутар региона Источне Лапите указују на поделу варијација раних и касних источних Лапита.

Језик

Лингвисти и други истраживачи теоретизирају да су људи из културног комплекса Лапита говорили протоокеански језик , који је грана аустронезијске језичке породице која је данас широко распрострањена у југоисточној Азији.Међутим, конкретан језик или језици којима говоре Лапити нису познати. Језици који се данас говоре у региону потичу од низа различитих древних језика, а материјална култура коју је открила археологија генерално не пружа трагове о језику којим говоре творци артефаката. Штавише, одређене групе Лапита вероватно имају разлике у говору и изгледу од својих рођака у различитим архипелазима или острвима.

Метју Спригс сматра да су лапити извор океанских аустронезијских језика и културних и верских концепата у већем делу Пацифика.

Порекло

Комплекс Лапита је део источне миграционе гране аустронезијске експанзије , која је почела са Тајвана пре око 5000 и 6000 година. Неки од емиграната су стигли до Меланезије и били су далеки потомци много ранијих миграција на суперконтинент Сахул. Постоје различите теорије о рути којом су стигли тамо. Можда су прошли преко Маријанских острва , или преко Филипина, или оба.. Најјача подршка теорији да су првобитни људи културе Лапита били Аустронезијанци јесу лингвистички докази који показују веома значајан лексички континуитет између прото-малајо-полинезијског (вероватно се говори на Филипинима) и прото-океанског (вероватно се говори народом Лапита). Поред тога, обрасци језичког континуитета одговарају обрасцима сличности у материјалној култури.

мини|лево|Хронолошко расељавање аустронезијских народа преко Индо-Пацифика [ 27 ]

Питер Белвуд је 2011. године предложио да је почетно кретање говорника малајско-полинезијског језика у Океанију било са северних Филипина ка истоку на Маријанска острва, а затим ка југу на Бизмаркова острва. Старији предлог је био да су досељеници Лапита прво стигли у Меланезију преко источне Индонезије. Белвудов предлог је укључивао могућност да су се догодила оба миграциона обрасца, при чему су различити мигранти користили различите руте. Белвудов предлог је поткрепљен доказима о грнчарству: грнчарија Лапита је сличнија грнчарији пронађеној на Филипинима (на археолошком локалитету Нагсабаран на острву Лузон ) него грнчарији откривеној било где другде. Други докази указују на то да је подручје Лузона можда било првобитна домовина традиције печатиране грнчарије која се преноси у култури Лапита.

Археолошки докази такође у великој мери подржавају теорију да су људи лапита културе аустронезијског порекла. На Бизмарковом архипелагу , пре око 3500 година, лапита комплекс се изненада појављује, као потпуно развијен археолошки хоризонт са пратећим високо развијеним технолошким склоповима. На архипелагу нису пронађени докази о насељима у ранијим фазама развоја. Ово сугерише да је лапита културу донела миграциона популација, а не – како су 1980-их и 1990-их предложили научници попут Џима Алена и Џ. Питера Вајта – еволуирала локално.

Постоје докази да је западна Меланезија била континуирано насељена староседеоцима Папуанима почев од пре 30.000 до 40.000 година. Ти докази укључују пронађене артефакте. Али ти остаци старије материјалне културе су далеко мање разноврсни од остатака који датирају из периода после хоризонта Лапита. Чини се да је старија материјална култура допринела само неколико елемената каснијој материјалној култури Лапита: неке усеве и неке алате.

Велика већина елемената материјалне културе Лапита је јасно пореклом из југоисточне Азије. То укључује грнчарију, усеве, пољопривреду на пиринчаним пољима , домаће животиње (кокошке, псе и свиње), правоугаоне куће на стубовима , длета за тетоваже, четвороугаона тесла, полирана камена длета, технологију чамаца са помоћним тракама , удице за троловање и разне друге камене артефакте. Лапита грнчарија нуди најјаче доказе о аустронезијском пореклу. Има веома карактеристичне елементе, попут употребе црвених плочица , ситних трагова бушења, назубљених печата, кружних печата и мотива крста у кругу. Слична грнчарија је пронађена на Тајвану, острвима Батанес и Лузон на Филипинима и Маријанским острвима.