мини|250п|десно|Остромирово јеванђеље из средине 11. века, написано на старој руској редакцији црквенословенског језика
Рускословенски језик, такође познат и као рускоцрквенословенски, представља руску редакцију црквенословенског језика. Настао је на подручју Кијевске Русије, као литургијски и књижевни језик који се заснивао на старословенској језичкој норми, али је временом примио утицаје из говорног (народног) староруског језика, што је довело до настанка специфичне руске редакције црквенословенског језика. На тој редакцији настала су најзначајнија дела средњовековне руске књижевности. Статус литургијског и књижевног језика рускословенски је задржао и током раног нововековног периода. У међувремену је под утицајем регионалних посебности дошло до настанка различитих варијанти рускословенског језика (старомосковска и малоруско-белоруска редакција). Стога је у другој половини 17. века у Руском царству отпочео процес стандардизације (Никонова књижевна реформа), што је временом довело до обликовања званичне (синодалне, односно новомосковске) редакције рускословенског језика. Почевши од 18. века, синодална редакција се употребљава као званични литургијски језик Руске православне цркве, а временом је прихваћена и у осталим словенским православним црквама.
У најстарије и најзначајније књижевне споменике који су настали на руској редакцији старословенског језика спадају: Остромирово јеванђеље, Архангелско јеванђеље, Мистиславово јевнђеље, Кијевски псалтир, Чудовски псалтир, Свјатославов зборник, Лаврентијева хроника и други.
Назив мини|десно|250п|Штампани рускословенски Буквар словеноруских писмена (Москва, 1694)
У српској лингвистичкој терминологији, за разне редакције старословенског, односно црквенословенског језика су већ током 19. века употребљавани сложенички називи (српскословенски, бугарскословенски, рускословенски), те се тако у радовима Стојана Новаковића и других српских филолога за руску редакцију усталио назив рускословенски језик, а такође се користи и термин рускоцрквенословенски, док се често употребљава и описни назив: руска редакција црквенословенског језика.
Знатна лингвонимска разноликост постоји поводом именовања различитих варијанти, односно развојних фаза у историји рускословенског језика, те се тако разликују четири специфичне редакције, које се у стручној литератури срећу под разним називима:
Стара руска редакција црквенословенског језика (староруска, древноруска, старокијевска, средњовековна) Југозападна руска редакција црквенословенског језика (новокијевска, западноруска, малоруско-белоруска) Североисточна руска редакција црквенословенског језика (старомосковска, старовеликоруска, предниконовска) Стандардна руска редакција црквенословенског језика (новомосковска, постниконовска, синодална, новорускословенска, новоцрквенословенска)
Карактеристике руске редакције црквенословенског језика Руска редакција црквенословенског језика имала је следеће карактеристике: стражњи и предњи назали - и - мијењају се у ё и я према старословенским р, л, р, л између сугласника долазе р, р, л, л ра- и ла- изведени од прасловенског ор и ол замјењују се са ро- и ло- (работа, локт) старословенско жд даје ж, а шт даје ч (виж, печ) скупине настале метатезом ликвида, ра, ла, р, замјењују се скупинама оро, оло, ере (град > город, злат > золот, умрти > умерети) у генитиву једнине те номинативу и акузативу множине ја-деклинације те у акузативу множине јо-деклинације прелази у (земл) у дативу и локативу личних замјеница умјесто е налази се (теб)
Рускословенски језик код Срба
Руска редакција црквенословенског језика извршила је знатан утицај на историју српског књижевног и литургијског језика. Све до 18. века, у српској средини употребљавана је српска редакција црквенословенског језика (српскословенски језик), на којој су настала најзначајнија дела српске средњевековне књижевности. Постепено увођење рускословенског језика у српску књижевну и црквену праксу започело је већ почетком 18. века. Под окриљем Карловачке митрополије, српска варијанта рускословенског језика је временом постала нови стандард црквенословенског језика у српској средини, што је потом преовладало и у осталим српским црквеним областима, тако да је из поменуте варијанте проистекао и савремени црквенословенски језички стандард Српске православне цркве.
Током друге половине 18. века, под утицајем српске варијанте рускословенског језика развио се и хибридни славеносрпски језик, који је био у књижевној и академској употреби у вишим и образованим круговима српског друштва, а напуштен је средином 19. века, услед Вукове реформе.
Види још
Старословенски језик Црквенословенски језик Староруска књижевност Староруски језик Руска књижевност Рускословенски језик код Срба Српскословенски језик Стари словенски летописи
Референце
Литература
Спољашње везе Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Старословенски језик Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Црквенословенски језик Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Српскословенски језик Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Рускословенски језик Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Славенизам Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Славеносрбизам
Категорија:Црквенословенски језик Категорија:Историја руског језика Категорија:Словенски језици Категорија:Књижевне норме