thumb|320px|„Велика тројка“: Атли, Труман, Стаљин Потсдамски споразум () био је споразум између три савезнице Другог светског рата: Уједињеног Краљевства, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза након завршетка рата у Европи, који је потписан 1. августа 1945. године и објављен следећег дана. Као резултат Потсдамске конференције, односио се на војну окупацију и реконструкцију Немачке, њених граница и целе територије Европског ратишта. Такође се бавио немачком демилитаризацијом, репарацијама, гоњењем ратних злочинаца и масовним протеривањем етничких Немаца из разних делова Европе. Француска није позвана на конференцију, али је формално остала једна од сила које су окупирале Немачку.
Склопљен као комунике, споразум није био мировни уговор према међународном праву, иако је створио свршене чињенице. Заменио га је Уговор о коначном решењу у вези са Немачком потписан 12. септембра 1990. године.
Пошто Де Гол није био позван на конференцију, Французи су се опирали спровођењу Потсдамског споразума унутар своје окупационе зоне. Конкретно, Французи су одбили да преселе протеране Немце са истока. Штавише, Французи нису прихватили никакву обавезу да се придржавају Потсдамског споразума у поступцима Савезничког контролног савета; посебно су се опирали свим предлозима за успостављање заједничких политика и институција широм Немачке у целини (на пример, Француска је одвојила Сарланд од Немачке да би успоставила свој протекторат 17. децембра 1947. године), и све чега су се плашили да би могло довести до појаве коначне уједињене немачке владе.
Преглед Након завршетка Другог светског рата у Европи (1939–1945), и одлука ранијих Техеранске, Казабланканске и Јалтске конференције, савезници су преузели врховну власт над Немачком Берлинском декларацијом од 5. јуна 1945. године.
На Потсдамској конференцији, западним савезницима је предочен Стаљинов свршен чин којим је Пољској, коју су окупирали Совјети, доделио реку Одру као њену западну границу,Speaking Frankly by James F. Byrnes, New York & London, 1947, pp. 79-81. Byrnes, a Judge and former State Governor, served as a close adviser to President Truman and became US Secretary of State in July 1945. In that capacity, Byrnes attended the Potsdam Conference and the Paris Conference.Meeting at Potsdam by Charles L. Mee, New York, 1975. стављајући целу совјетску окупациону зону источно од ње (са изузетком Калињинградске енклаве), укључујући Померанију, већи део Источне Пруске и Гдањск, под пољску управу. Немачко становништво које није побегло је протерано, а њихова имовина је одузета.Schnieder, Professor Theodor, et al, The Expulsion of the German Population from the Territories East of the Oder-Neisse-Line, FDR Ministry for Expellees, Refugees and War Victims, Bonn, West Germany, 1954.Krokow, Count Christian von, Hour of the Women, Germany 1988, USA 1991, London 1992, A Terrible Revenge by Professor Alfred Maurice de Zayas, Palgrave-Macmillan, New York, 1993/4, reprint 2006, Weeds Like Us by Gunter Nitsch, Author House, Bloomington, IN., USA,
Конференција три силе одржана је од 17. јула до 2. августа 1945. године, на којој су усвојили Протокол са састанка, 1. августа 1945. године, потписан у палати Цецилијенхоф у Потсдаму. Потписници су били сојетски генерални секретар Јосиф Стаљин, амерички председник Хари С. Труман и бризански премијер Клемент Атли, који је, као резултат британских општих избора 1945. године, заменио Винстона Черчила као представник Уједињеног Краљевства. Три силе су се такође сложиле да позову Француску и Кину да учествују као чланови Савета министара спољних послова, основаног да надгледа споразум. Привремена влада Француске Републике прихватила је позив 7. августа, уз кључну резерву да неће а приори прихватити никакву обавезу према евентуалном реконституисању централне владе у Немачкој.
Џејмс Ф. Бернс је написао: „Посебно смо се уздржали од обећања да ћемо на Немачкој мировној конференцији подржати било коју одређену линију као западну границу Пољске“. Берлински протокол је изјавио: „Три шефа влада потврђују своје мишљење да коначно разграничење западне границе Пољске треба да сачека [коначно] мировно решење.“ Бирнс наставља: „У светлу ове историје, тешко је поверовати у доброј вери било којој особи која тврди да је западна граница Пољске утврђена на конференцијама или да је постојало обећање да ће бити успостављена на неком одређеном месту.“ Упркос томе, линија Одра-Нисе је постављена као привремена (и стога теоретски подложна променама) западна граница Пољске у члану 8 Споразума, али није коначно утврђена као стална западна граница Пољске све до немачко-пољског граничног споразума из 1990. године, након што ју је Источна Немачка признала 1950. године (у Згожелечком споразуму) и Западна Немачка је пристала 1970. године (у Московском споразуму (1970) и Варшавском споразуму (1970)).
Протокол У Потсдамском споразуму (Берлинска конференција) савезници (Уједињено Краљевство, СССР, САД) су се сложили око следећих питања: Оснивање Савета министара спољних послова, који би такође укључивао Француску и Кину; задатак му је био да припреми мировни споразум за Немачку, који би влада Немачке прихватила када се формира влада адекватна за ту сврху. Види Лондонску конференцију министара спољних послова и Московску конференцију која се одржала касније 1945. године. Принципи који регулишу третман Немачке у почетном периоду контроле. Види Европска саветодавна комисија и Савезнички контролни савет. А. Политички принципи. Послератна Немачка треба да буде подељена на четири окупационе зоне под контролом Британије, Совјетског Савеза, Сједињених Држава и Француске; при чему ће врховни команданти снага сваке земље вршити суверену власт над питањима унутар својих зона, док ће заједнички вршити власт преко Савезничког контролног савета за „Немачку као целину“. Демократизација. Третман Немачке као јединствене јединице. Разоружање и Демилитаризација. Елиминација свих нацистичких утицаја. Б. Економски принципи. Смањење или уништење све цивилне тешке индустрије са ратним потенцијалом, као што су бродоградња, производња машина и хемијске фабрике. Реструктурирање немачке економије ка пољопривреди и лакој индустрији. Репарације од Немачке. Овај одељак је обухватио захтеве СССР-а за репарације од совјетске окупационе зоне у Немачкој. Одељак се такође сложио да 10% индустријских капацитета западних зона, непотребних за немачку мировну економију, треба да буде пребачено у Совјетски Савез у року од две године. Совјетски Савез је повукао своје претходне приговоре на француско чланство у Савезничкој комисији за репарације, која је основана у Москви након Јалтске конференције. Распоређивање немачке морнарице и трговачке морнарице. Све подморнице осим тридесет треба да буду потопљене, а остатак немачке морнарице треба да буде подељен подједнако између три силе. Немачка трговачка морнарица требало је да буде подељена подједнако између три силе, а оне би неке од тих бродова расподелиле осталим савезницима. Али до краја рата са Јапанским царством сви бродови би остали под влашћу Комбинованог одбора за прилагођавање бродарства и Уједињених поморских власти. Град Кенигсберг и суседно подручје (тада Источна Пруска, сада Калињинградска област). Сједињене Државе и Велика Британија су изјавиле да ће подржати предају Кенигсберга и суседног подручја Совјетском Савезу на мировној конференцији. Ратни злочинци Ово је био кратак пасус и покривао је стварање Лондонске повеље и каснија Нирнбершка суђења: Три владе су примиле к знању дискусије које су се последњих недеља водиле у Лондону између британских, америчких, совјетских и француских представника са циљем постизања договора о методама суђења оним главним ратним злочинцима чији злочини према Московској декларацији из октобра 1943. немају посебну географску локализацију. Три владе поново потврђују своју намеру да ове злочинце изведу пред брзу и сигурну правду. Надају се да ће преговори у Лондону резултирати брзим постизањем договора у ту сврху и сматрају да је од велике важности да суђење овим главним криминалцима почне што је пре могуће. Први списак оптужених биће објављен пре 1. септембра. Аустрија: Влада Аустрије требало је да буде одређена након што британске и америчке снаге уђу у Беч, и да Аустрија не би требало да плаћа никакве репарације. Пољска Требало би да постоји Привремена влада националног јединства коју признају све три силе, и да се Пољаци који су служили у формацијама британске војске могу слободно вратити у Пољску. Привремена западна граница требало би да буде линија Одра-Нисе, са територијама источно од ње искљученим из совјетске окупационе зоне и стављеним под пољску и совјетску цивилну управу. Пољска би добила бивше немачке територије на северу и западу, али коначно разграничење западне границе Пољске требало би да сачека мировни споразум; који је на крају закључен као Уговор о коначном решавању питања Немачке 1990. године. Закључак о мировним споразумима и пријему у организацију Уједињене нације. Види Московска конференција министара спољних послова која се одржала касније 1945. године. Напоменуто је да се Италија борила на страни савезника и да је постигла добар напредак ка успостављању демократске владе и институција и да ће након мировног споразума три савезника подржати захтев демократске италијанске владе за чланство у Уједињеним нацијама. Даље, [т]ри владе су такође задужиле Савет министара спољних послова задатком да припреми мировне споразуме за Бугарску, Финску, Мађарску и Румунију. Закључивање мировних споразума са признатим демократским владама у овим државама такође ће омогућити трима владама да подрже њихове захтеве за чланство у Уједињеним нацијама. Три владе се слажу да у блиској будућности испитају сваку од њих појединачно у светлу тадашњих услова, успостављање дипломатских односа са Финском, Румунијом, Бугарском и Мађарском у мери у којој је то могуће пре закључивања мировних споразума са тим земљама. Детаљи су разматрани касније те године на Московској конференцији министара спољних послова, а споразуми су потписани 1947. на Париској мировној конференцији. До тада су владе Румуније, Бугарске и Мађарске биле комунистичке. Територијално старатељство О бившим италијанским колонијама одлучено је у вези са припремом мировног споразума за Италију. Као и за већину других бивших европских сила Осовине, италијански мировни споразум је потписан на Париској мировној конференцији 1947. године. Ревидирана процедура Савезничке контролне комисије у Румунији, Бугарској и Мађарској Сада када су непријатељства у Европи завршена, западни савезници би требало да имају већи утицај у контролним комисијама Централне и Источне Европе, а Анекс овог споразума је укључивао детаљне измене у раду Мађарске контролне комисије. Уређено премештање немачког становништва
Три владе, размотривши питање у свим његовим аспектима, признају да ће се премештање немачког становништва, или његових елемената, који су остали у Пољској, Чехословачкој и Мађарској, морати извршити и вратити их у Немачку. Сложили су се да сваки премештај који се догоди треба извршити на уредан и хуман начин. „Немачко становништво, или његови елементи, који су остали у Пољској“ односи се на Немце који живе у границама Пољске из 1937. године до Керзонове линије која иде на исток. Теоретски, то немачко етничко становништво је могло бити протерано на привремено пољске територије Шлеска, Даља Померанија, Источна Пруска и источни Бранденбург. Пошто је Немачка под окупацијом савезника била под великим притиском, од чехословачке владе, пољске привремене владе и контролног савета у Мађарској затражено је да доставе процену времена и брзине којом би се могли извршити даљи трансфери, узимајући у обзир тренутну ситуацију у Немачкој, и да обуставе даља протеривања док се ове процене не интегришу у планове за праведну расподелу ових „уклоњених“ Немаца међу неколико зона окупације. Нафтна опрема у Румунији Иран