thumb|Тарквиније и Лукреција, слика Тицијана Вечелија

Отмица Лукреције () наративна је поема Вилијама Шекспира објављена 1594. године. У својој претходној поеми, Венера и Адонис (1593), Шекспир је свом покровитељу, ерлу од Саутемптона, упутио посвету у којој је обећао „озбиљнији подухват”. Сходно томе, у овој поеми кроз читаво дело задржава достојанствен и озбиљан тон.

Поема почиње прозном посветом директно упућеном ерлу од Саутемптона, која почиње речима: „Љубав коју посвећујем Вашем Господству нема краја”. О поеми се говори као о памфлету, што описује формат њеног првобитног издања из 1594. године. Након посвете следи „Аргумент”, прозни пасус који сажима историјски контекст поеме, чија радња почиње in medias res.

Дело садржи 1.855 стихова, подељених у 265 строфа од по седам редова. Сваки стих је испеван у јамбском пентаметру. Шема риме у свакој строфи је ABABBCC, што је формат познат као „краљевска строфа”; пре Шекспира ју је користио Џефри Чосер, а након њега Џон Милтон и Џон Мејсфилд.

Ликови thumb|Лукреција, Рембрантова слика Лукреција — честита жена Колатин — Лукрецијин муж, официр у римској војсци Тарквин — син краља Луција Тарквинија и официр у римској војсци, који силује Лукрецију Лукреције — Лукрецијин отац Јуније Брут — пријатељ Колатина и Лукреција Гласник Луције Тарквиније — римски краљ и Тарквинов отац Сервије Тулије — таст Луција Тарквинија Публије Валерије — пријатељ Колатина и Лукреција

Синопсис Једне вечери у граду Ардеји, док опсада још траје, двојица истакнутих римских војника, Тарквин и Колатин, воде разговор. Колатин о својој жени Лукрецији говори бираним речима — описује је као прелепу и врлу жену. Следећег јутра, Тарквин одлази у Колатинов дом, где га Лукреција гостопримљиво дочекује, а он је забавља причама о подвизима њеног мужа на бојном пољу.

Тарквин преноћи у Колатиновој кући, растрзан жудњом за Лукрецијом. Пожуда га коначно савладава и он улази у њену одају док она спава. На његов додир Лукреција се буди, преплашена. Тарквин јој наређује да му се покори, претећи јој смрћу ако га одбије. Такође јој прети вечном срамотом: каже да ће убити једног роба и положити њихова тела у постељу, а затим тврдити да их је усмртио јер их је затекао у прељуби. Обећава да ће све остати тајна ако му се преда, али га Лукреција узалуд преклиње. Он је силује.

Испуњен стидом и кривицом, Тарквин се искрада. Лукреција је сломљена, огорчена и помишља на самоубиство. Пише писмо мужу, молећи га да се хитно врати кући. Када Колатин стигне, Лукреција му поверава шта се догодило, али му не открива одмах име починиоца. Док Колатин захтева истину, Лукреција тражи од присутних војника да се закуну да ће осветити овај злочин. Тек тада открива мужу ко је кривац и истог тренутка вади нож, пробада се и умире.

Скрхан болом, Колатин жели да одузме себи живот, али му његов пријатељ Брут говори да је освета часнији избор. Војници носе Лукрецијино тело улицама Рима, а гневни грађани протерују Тарквина и његову породицу, чиме се у Риму успоставља републиканска власт.

Објављивање и наслов мини|Насловна страна шестог издања Отмице Лукреције (1616). Поема је уписана у Регистар удружења штампара 9. маја 1594. године, а објављена је крајем исте године у кварто формату. Књигу је штампао Ричард Филд за књижара Џона Харисона (Старијег), који ју је продавао у својој радњи „Код белог хрта” у порти Катедрале Светог Павла. Иако је на насловној страни стајао једноставан наслов Лукреција, наслов у заглављу страница кроз читаво дело, као и наслов на самом почетку текста, гласио је Отмица Лукреције.

Харисонова издавачка права пренета су 1614. године на Роџера Џексона, који је 1616. године објавио шесто издање. Након тога су уследила издања у октаво формату 1624, 1632. и 1655. године. До 1641. године, поема је доживела укупно осам издања.

Историјска позадина Поема се ослања на причу описану у Овидијевим Фастима и Ливијевој Историји Рима. Оба аутора су писала неколико векова након што су се догађаји одиграли, те се њихова историјска сведочанства не прихватају као потпуно тачна, делом и због тога што су Гали уништили римске записе 390. године п. н. е., па је историја пре тог периода испреплетана са легендама.

Према легенди, последњи римски краљ био је Луције Тарквиније. Због своје ароганције и тираније, познат је и као Тарквиније Охоли. Он је убио свог зета и оца како би постао краљ Рима. Његов син, Секст Тарквиније (или Тарквин), престолонаследник, јесте силоватељ из ове приче. На почетку поеме, римска војска води рат против племена Волсци, који су заузели територију јужно од Рима. Римљани држе под опсадом Ардеју, волсцки град удаљен 20 миља јужно од Рима.

Године 509. п. н. е., Секст Тарквиније силовао је Лукрецију, жену Колатина, једног од краљевих аристократских пратилаца. Након тога, Лукреција је извршила самоубиство. Краљев нећак је изложио њено тело на Римском форуму, што је подстакло масовну побуну против Тарквинија коју је предводио Луције Јуније Брут, довевши до протеривања краљевске породице и оснивања Римске републике.

Референце

Литература

http://shakespearestudyguide.com/Lucrece.html

Спољашње везе

Категорија:Поезија Категорија:Дела Виљема Шекспира