Нађкереки

Нађкереки () је село у Мађарској, у источном делу државе. Село се налази у региону велике јужне равнице, Хајду-бихарске жупаније у беретћоујфалушком јарашу.Основни подаци и поштански број селаНасеље са геоподацима]

Њено засебно насеље је Нађзомлин, који се налази добрих 5 километара јужно од његовог центра.

Суседна насеља на мађарској страни границе су: Кишмарја на северу, Артанд на југозападу, Беде на западу и Бојт на северозападу; скоро се граничи чак и са Хенцидом на северозападу. Његова гранична линија се поклапа са државном границом око 12 километара на истоку, најближе насеље у том правцу је румунско село Нађсанто.Таксативни подаци о насељу

Историја мини|лево|150п|Шандор Чанади Насељавање територије данашњг насеља још у доба Арпада доказују археолошки налази. Његово првобитно име било је Кереки. Назив места је изведен од мађарске речи kerek, што значи кружна шума. Његови досељеници су били преци касније породице Артанди. Његова рана црква је изграђена у част Светог Крста. Према износу десетине плаћене бискупу Варада, до краја 13. века је још увек било мало село.

Двор Артандијевих, некада заштићен само палисадама, до 1440-их је претворен у замак у коме је живела породица земљопоседника. Био је центар породичног имања које је обухватало једанаест села и стекло национални значај почетком 16. века. Замак је у власништво добио Иштван Бочкаи преко супруге Каталин Хађимаши. Бочкај постављен 1592. године за главног капетана Варада, преобратио је замак у модерну и снажну тврђаву способну да прими неколико стотина војника, у којој је и сам дуго живео.

Царске трупе које су нападале Бочкаја опколиле су замак 3. октобра 1604. године, али га је капетан Пал Ервенди бранио са три стотине келесерских хајдука које је позвао у помоћ, уз подршку становника Керека. Бочкај је наградио њихов отпор подигавши село на ранг трговачког града и ослобађајући становнике кметског статуса. После његове смрти без наследника, замак је, по тестаменту, прешао у власништво његовог нећака, Габора Баторија, кнеза Трансилваније. Кнежева сестра, Ана Батори (1594–1636), са мистериозном и тужном судбином, живела је у замку Керек дуги низ година. Године 1628. Габор Бетлен га је даровао свом млађем брату Иштвану, а имање дворца је дошло Давиду Зољомију као мираз за његову ћерку.

Замак је претрпео велика разарања током опсаде Сејди-паше 1660. године. Стамбена зграда је такође била запуштена, њени власници нису овде живели. Након смрти Ержебет Зољоми Габорне Перењи и њеног сина, имање дворца је постало власништво трансилванске кнежевске благајне. Насеље је плаћало порез на мираз и 1692. године у њему је живело само четрнаест породица.Кратка историја насеља

Током 1720-их и 1730-их година, власник села био је царски ратни комесар Јозеф Кицинг, који је живео у очуваном делу замка. До 1749. године у замку су били смештени војска и католички капелан. Тада је имање са замком купио Јанош Ходоши старији за своју другу супругу, удовицу Ђерђа Меншароша, Јудит Мађари Коша. После мужевљеве смрти, власништво су наследиле она, њена ћерка Клара и зет Самуел Чанади, главни капетан Хајду округа. Део замка је обновљен, али више није имао значајну улогу. На месту оронуле стамбене зграде, између 1752. и 1784. године, подигнут је барокни замак са кулом у југоисточном углу. Ту је становао и Шандор Чанади, окружни комесар 1848–49, капетан народне гарде и касније посланик. Класицистички прилаз за кочије, југозападни трем и реновирање ентеријера 1850. године, као и романтична необарокна обнова 1870. године, приписују се њима.

Под Чанадијевима, живот је био типичан за замкове средње класе земљопоседника у бившој Бихарској жупанији. Замак је припадао породици Лакатош од 1878. до 1929. године. Године 1927. прешао је у власништво нелокалних земљопоседника и од тада је остао ненасељен. Током ратних година већ је коришћен у економске сврхе.

После Тријанонског споразума, део насеља Борш који је остао у Мађарској, назван Нађзомлинпуста (са 275 мађарских становника),пао је Нађкерекију. Уништавање замка појачало се након 1945. године. Остаци зида из 17. века, улазна капија и бастион на југозападном углу такође су уклоњени. Инспекторат за националне споменике обновио је замак између 1959. и 1962. године на локалну иницијативу. Поред осталих намена, у њему су се налазиле библиотека и стална музејска поставка.

Демографија Године 2001, 96% становништва насеља изјаснило се као Мађари, а 4% као Роми по националности.Скуп података о националности пописа из 2001.

На попису из 2011. године, 86% становништва се изјаснило као Мађари, 4,9% као Роми, 0,2% као Немци и 4,5% као Румуни (13,6% се није изјаснило; због двоструког идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Верска расподела је била следећа: римокатолици 5,6%, реформисти 53,8%, гркокатолици 2,3%, лутерани 0,5%, неконфесионални 8,9% (26,5% није одговорило).

У 2022. години, 86,7% становништва се изјаснило као Мађари, 6,6% као Роми, 4,7% као Румуни, 0,2% као Немци, 0,2% као Пољаци, 0,2% као Хрвати, 0,1% као Русини, 0,1% као Словенци, 0,5% као друга, недомаћа националност (11,6% се није изјаснило; због двојних идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према својој вероисповести, 36,9% су били реформисти, 5,1% римокатолици, 2,1% гркокатолици, 1,9% православци, 1,7% остали хришћани, 0,4% остали католици, 10,5% неконфесионално (41,4% није одговорило).

Референце

Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Подаци о свим насељима жупаније са сликама стр. 159 — 162. Нађкереки на utazom.com

Категорија:Насељена места у жупанији Хајду-Бихар

Нађкереки

Źródło i licencja