Тит Аније Милон (умро 48. године п. н. е.) био је римски политичар и агитатор. Био је син Гаја Папија Целза, а усвојио га је његов деда по мајци, Тит Аније Луск. Године 52. п. н. е. оптужен је за убиство Публија Клодија Пулхра и протеран из Рима. Његов пријатељ Марко Тулије Цицерон безуспешно га је бранио говором Pro Milone.

Каријера Милон је био савезник Помпеја и оптимата. Организовао је одреде наоружаних робова, унајмљивао батинаше и гладијаторе као противтежу Клодију, који је подржавао Помпејевог супарника Јулија Цезара и популаре. Две супротстављене фракције сукобљавале су се на улицама Рима у периоду од 57. до 52. године п. н. е.

Cursus honorum Милон је био народни трибун 57. године п. н. е. Имао је значајну улогу у повратку Цицерона из изгнанства, након што је Клодије претходне године организовао његово протеривање.

Године 56. п. н. е. Клодије је оптужио Милона за незакониту примену силе. Милона су, између осталих, бранили Цицерон и Помпеј. Суђење је довело до нереда између Милонових и Клодијевих присталица на Форуму. Помпејеви противници подржавали су Клодија јер су желели да ослабе Помпеја. На крају је Милон ослобођен.Џон Лич, Помпеј Велики, стр. 138–141; Цицерон, Писма Квинту Фабију, II, 3, 2 и даље.

Дана 23. јануара 57. године п. н. е. Клодије је покушао да употребом групе гладијатора спречи иницијативу за повратак Цицерона из изгнанства, али је Милон ухапсио Клодијеве гладијаторе. Клодијеве банде су потом напале Милона. Милон је покушао да покрене поступак против Клодија због овог насиља, али није успео. Касније исте године поново је покушао да га оптужи, али је Клодије изабран за едила 56. године п. н. е. и тиме стекао имунитет од кривичног гоњења.

Милон је 54. године п. н. е. постао претор, а исте године оженио се Фаустом Корнелијом, ћерком диктатора Луција Корнелија Суле и бившом супругом Гаја Мемија.

Године 53. п. н. е. Милон је покушао да се избори за једно од места конзула за наредну годину. Његови противкандидати били су Квинт Цецилије Метел Сципион и Публије Плауције Хипсеј, Помпејеви кандидати који су наступали заједно, док се Клодије кандидовао за претора. Милон је био снажан кандидат јер је стекао популарност великодушним дељењем новца и приређивањем раскошних игара, а уживао је и подршку оптимата. Помпеј је, међутим, подржао Милонове противнике. Плауције је раније био његов квестор, док је Сципион био његов таст.

Клодије се, са друге стране, плашио да ће као претор постићи мало уколико Милон постане конзул. Присталице Милона и Клодија сукобљавале су се на улицама Рима, што је довело до потпуног нарушавања јавног реда. Избори су проглашени неважећим због прекомерне употребе права вета народних трибуна, па је 52. година п. н. е. започела међувлашћем (interregnum).Цицерон, Писма Атику, II, 21, 3 и даље.

Клодијева смрт Дана 18. јануара 52. године п. н. е. Милон и Клодије, сваки са својом наоружаном пратњом, сусрели су се на Апијевом путу у близини Бовила. Милон је путовао у Ланувијум како би именовао свештеника. Постоје различити извештаји о томе шта се догодило: према једнима, Клодије је мирно путовао ка Риму након што је сазнао да му је преминуо пријатељ, док је према другима чекао у заседи Милона. Без обзира на разлог, дошло је до окршаја који је прерастао у сукоб две групе. Клодије је био рањен од стране једног Милоновог човека, бившег гладијатора по имену Бирија. Клодије је побегао у једну крчму, одакле је, по Милоновом наређењу, извучен и убијен.Џон Лич, Помпеј Велики,

Суђење Клодијеве присталице однеле су његово тело у Сенатску кућу, Курију Хостилију, и запалиле је. Милон се вратио у Рим и, уз помоћ народног трибуна Марка Целија Руфа, покушао да поново придобије подршку народа.

Дана 22. јануара Милон је покушао да разговара са Помпејем у његовој кући на Пинцију, очигледно са предлогом да се ситуација побољша тако што би повукао своју кандидатуру. Помпеј је одбио чак и да га прими.

Сенат је реаговао и донео consultum ultimum („коначни указ“), позивајући међувладара, народне трибуне и Помпеја да предузму мере ради заштите Републике. У немирима који су уследили, Сенат је позвао Помпеја да постане једини конзул. Он је подигао војску и започео успостављање реда, делимично силом, али и правним средствима која су му сада била на располагању.

Донео је закон који се односио и на изборну корупцију и на насиље и оптужио Милона на основу новог закона. Помпејеве мере можда су имале за циљ да умире Клодијеве присталице, које нису биле задовољне чак ни након што су запалиле Курију. Помпеј је лично одабрао Милонову пороту, а председавајући судија, Луције Домиције Ахенобарб, био је Помпејев клијент.

Милона су бранили Марко Тулије Цицерон, Марко Целије Руф и Марко Марцел. Према новим Помпејевим процесним правилима, суђење је требало да траје пет дана, при чему би завршна реч одбране и изрицање пресуде били петог дана.

Међутим, првог дана се као сведок против Милона појавио Гај Кауциније Схола и описао догађај на начин који је Милона представљао као хладнокрвног убицу. То је узнемирило Клодијеве присталице, које су потом застрашиле Милоновог браниоца Марка Марцела. Када је почео да испитује сведоке, Клодијева гомила је надвикивала његов глас и опколила га. Наредних дана Помпеј је довео наоружане људе како би одржао ред.

Последњег дана суђења Цицерон је требало да одржи завршни говор и покуша да спречи Милонову осуду. Међутим, уплашен Помпејевим војницима који су чували суд, доживео је слом и није успео да одржи говор на одговарајући начин; сачувани текст Pro Milone написан је касније. Милон је осуђен са 38 гласова према 13.Асконије, Pro Milone, 53C.

Изгнанство Милон је напустио Рим и отишао у изгнанство у Масилију (данашњи Марсеј). Његова имовина је продата на јавној лицитацији. Током његовог одсуства, Милону је суђено и осуђен је због подмићивања, незаконитог удруживања и насиља.

Касије Дион наводи да је Цицерон, након што је завршио са писањем свог говора, послао примерак Милону у изгнанство. Милон му је одговорио да је имао среће што исти говор није одржан на суду, јер иначе „сада не би уживао у укусном црвеном барбуну Масилије“.Дион, Римска историја, 40.54.3.

Смрт Године 48. п. н. е. Милон се придружио Марку Целију Руфу у побуни против Цезара, али је погинуо током опсаде Компсе, близу Турија у Луканији. Погодио га је камен бачен са градских зидина.

Милон у популарној култури Тит Аније Милон појављује се као лик који се понавља у серији романа SPQR Џона Медокса Робертса. Ови историјски романи у форми мистерија представљени су као мемоари измишљеног Деција Цецилија Метела Млађег; Милон је Метелов поуздани пријатељ.

Милон се такође појављује као лик у романима Убиство на Апијевом путу, Последњи пут виђен у Масилији и Магла пророчанстава, из серије историјских мистерија Roma Sub Rosa Стивена Сејлора. Сејлоров измишљени јунак не подноси Милона.

Милон се појављује и у књизи Поље мачева Кона Игулдена, трећем роману из серије Цар, где је приказан као улични гангстер који води приватни рат против Публија Клодија.

Милон је лик и у роману Цезар Колин Мекалоу.

Такође се појављује у књизи Улични борац: Спартаков син, у заплету који се бави покушајем атентата на Јулија Цезара.

Милон има истакнуту улогу и у роману Диктатор британског писца Роберта Хариса из 2015. године.

Референце

Литература

Л. Феци, Трибун Клодије, Рим–Бари, 2008. Уве Хомола, Истраживања о Титу Анију Милону. Докторска дисертација, Манхајм, 1997. (микрофиш). Рибел, Џејмс С. (1979). „Милоново суђење 52. године п. н. е.: хронолошка студија“. Transactions of the American Philological Association, 109: 231–249. Америчко филолошко удружење. В. Џ. Тејтум, Патрицијски трибун: Публије Клодије Пулхер, Чепел Хил, 1999. Викисорс. Овај чланак садржи текст из публикације која је сада у јавном домену: Чисхолм, Хју, ур. (1911). „Милон, Тит Аније“. Енциклопедија Британика, 11. издање. Cambridge University Press.

Категорија:Корнелијевци Категорија:Умрли 48. п. н. е.