Прича о О () је еротски роман који је написала француска ауторка Ан Декло под псеудонимом Полин Реаж, а оригинални француски текст објавио је 1954. године Жан-Жак Повер.
Деклоова није открила да је ауторка све до 1994. године, 40 година након првобитног објављивања. Изјавила је да је роман написала као серију љубавних писама свом љубавнику Жану Полану, који се дивио раду Маркиза де Сада. Роман са његовим делима дели теме као што су љубав, доминација и покорност.
Радња Прича о О је прича о женској покорности која укључује прелепу париску модну фотографкињу по имену О, која је научена да буде стално доступна за орални, вагинални и анални секс, нудећи се сваком мушкарцу који припада истом тајном друштву као и њен љубавник. Редовно је свлаче, везују јој очи, стављају у окове и бичују; њен анус проширују све већим аналним чеповима; њене усмине су пробијене пирсингом, а њена задњица је жигосана.
Прича почиње када љубавник главне јунакиње О, Рене, доводи њу у замак у Роасију, где је обучавају да служи члановима елитног клуба. Након ове почетне обуке, као демонстрацију њихове везе и своје великодушности, Рене предаје О свом старијем полубрату сер Стивену, строжем господару. Рене жели да О научи да служи некоме кога не воли, и некоме ко не воли њу. Током ове обуке, О се заљубљује у сер Стивена и верује да је и он заљубљен у њу. Током лета, сер Стивен шаље О у стару вилу у Самоау коју насељавају искључиво жене ради напредне обуке и модификација тела у вези са покорношћу. Тамо пристаје да прими трајне трагове власништва сер Стивена, у облику жига и челичне плочице која виси са пирсинга на усминама.
У међувремену, Рене подстиче О да заведе Жаклин, сујетну манекенку, и намами је у Роаси. Жаклин је згрожена када први пут угледа ланце и ожиљке на телу О, иако је сама О поносна на своје стање добровољног роба. Али Жаклинина млађа полусестра се заљубљује у О и моли је да је одведе у Роаси.
На врхунцу радње, О је представљена као сексуална робиња, гола осим маске налик сови и повоца причвршћеног за њен пирсинг, пред великом групом гостију који се према њој односе искључиво као према објекту. Након тога, деле је сер Стивен и његов сарадник који се назива само „Командант”.
Нека рана издања укључивала су неколико различитих варијација епилога који напомињу да је сер Стивен касније напустио О, иако постоји дебата о томе да ли је Деклоова намеравала да то буде укључено у готово дело; у једној таквој верзији, О је толико узнемирена претњом овог напуштања да инсистира на томе да би радије умрла и тражи дозволу да изврши самоубиство, што јој је одобрено.
мини|144px|десно|Једна верзија прстена са трискелионом из Роасија описаног у књизи. десно|мини|144px|Прстен О у филмском стилу, какав се продаје у Европи.
Историја објављивања У фебруару 1955. године, Прича о О освојила је француску књижевну награду Награда „Де Маго”, али су француске власти ипак поднеле оптужбе за опсценост против издавача. Судови су одбацили оптужбе, али је забрана рекламирања била на снази неколико година.
Olympia Press је објавио прво издање на енглеском језику 1965. године. Елиот Фримонт Смит (из њујоршког листа The New York Times) назвао је његово објављивање „значајним догађајем”.
Критика Критичко виђење романа је да се он бави, и црпи своју еротску моћ из, коначне сексуалне објектификације жене. Јунакиња има најкраће могуће име. Иако је ово заправо скраћеница од „Одил”, такође би могло да означава „објекат” (object) или „отвор” (orifice), при чему О представља симболични приказ било којег „пресека” или рупе. Многе феминисткиње су оштро критиковале роман због величања злостављања жена. Чланак Сузан Грифин који се појављује у књизи Против садомазохизма: Радикална феминистичка анализа (поново штампан из Грифинине књиге Порнографија и тишина са уводом) критикује роман; Грифинова тврди да Прича о О показује „како порнографско друштво окреће срце жене против ње саме”.
Када је објављен филм Прича о О (1975), часопис L'Express је објавио чланак о роману и филму. Због тога су феминисткиње из групе Покрет за ослобођење жена организовале протесте испред редакције Л'Експреса, сматрајући да су роман и филм увредљиви. Новинар Франсоа Шале такође је критиковао Причу о О, тврдећи да роман велича насиље; описао је роман као „увођење Гестапоа у будоар”.
Скривени идентитети Ауторка књиге Ан Декло користила је псеудоним, затим касније још један псеудоним, пре него што је коначно, непосредно пред смрт, открила свој прави идентитет. Њен љубавник, Жан Полан, написао је предговор као да му је ауторка непозната.
Према Џералдин Бедел, која је писала 2004. године, „Полин Реаж, ауторка, била је псеудоним, и многи људи су мислили да је књигу могао да напише само мушкарац. Прави идентитет писца није откривен све до пре десет година, када је у интервјуу са Џоном де Ст. Џором, британским новинаром и некадашњим страним дописником листа The Observer, беспрекорно обучена 86-годишња интелектуалка по имену Доминик Ори признала да су фантазије о замковима, маскама и разврату биле њене.” Међутим, према неколико других извора, Доминик Ори је такође био псеудоним Ан Декло, рођене 23. септембра 1907. у Рошфору, Француска, и преминуле 26. априла 1998. (у 90. години) у Паризу.
Издање Grove Press-а (САД, 1965) превео је уредник Ричард Сивер (који је годинама живео у Француској) под псеудонимом Сабин д'Естре.
Жан Полан Жан Полан, ауторкин љубавник и особа којој је написала Причу о О у форми љубавних писама, написао је предговор „Срећа у ропству”. Полан се дивио делу Маркиза де Сада и рекао је Деклоовој да жена не би могла да пише као де Сад. Деклоова је ово схватила као изазов и написала књигу. Полан је био толико импресиониран да ју је послао издавачу. У предговору он намерно наступа као да не зна ко је аутор. У једном делу каже: „Али од почетка до краја, прича о О је вођена пре као неки бриљантан подвиг. Више подсећа на говор него на обичан излив емоција; пре на писмо него на тајни дневник. Али коме је писмо упућено? Кога говор покушава да убеди? Кога можемо да питамо? Чак ни не знам ко си ти. Али да си жена, у то мало сумњам.” Полан такође објашњава сопствено уверење да теме у књизи приказују праву природу жена. Понекад, предговор (када се чита са знањем о вези између Полана и ауторке), делује као наставак разговора између њих.
У једном интервјууИнтервју на платформи YouTube, 10:00 мин. Полан је објаснио да је О, у опсесији налик религиозној, тражила губитак одговорности за своје тело и ум на сличан начин на који многе религиозне жене теже да се предају на милост и немилост Богу. У оба случаја то је радост уништења. Полан је такође цитиран: „Бити убијен од стране некога кога волиш делује ми као оличење екстазе.” Расправљајући о завршетку, Полан наводи: „И ја сам био изненађен крајем. И ништа што можеш да кажеш неће ме убедити да је то прави крај. Да у стварности (да тако кажем) твоја јунакиња убеђује сер Стивена да пристане на њену смрт.”
Један критичар сматра да је Поланов есеј у складу са другим темама у његовом делу, укључујући његово интересовање за еротику, његову „мистификацију” љубави и сексуалних односа, и поглед на жене који се може сматрати сексистичким.
Наслеђе Емануел Арсан је тврдила да ју је Прича о О инспирисала да напише сопствени еротски роман Емануел (1967).
Наставак Приче о О, Retour à Roissy (често превођен као Повратак у замак, Наставак приче о О), објављен је 1969. на француском језику, поново у издању Жан-Жака Повера. Поново га је на енглеском објавио Grove Press, Inc., 1971. године. Није познато да ли је ово дело написао исти аутор као и оригинал.
Градић Самоа на Сени помиње се у Причи о О као локација измишљене виле коју води Ан-Мари, лезбијска доминатрикс. Године 1978., име Самоа преузела је лезбијско-феминистичка БДСМ организација са седиштем у Сан Франциску, која је постојала од 1978. до 1983. године. То је била прва лезбијска БДСМ група у Сједињеним Америчким Државама.
Године 2007., Национална кожна асоцијација (National Leather Association International) установила је награде за изврсност у писању о СМ-у/фетишу/кожи. Категорије укључују награду Полин Реаж (псеудоним Ан Декло, ауторке Приче о О) за фиктивни роман.
Године 2020., Ан Декло је примљена у Кућу славних кожне супкултуре (Leather Hall of Fame).
Адаптације
Филм Амерички експериментални редитељ Кенет Ангер снимио је 1961. године 20-минутну краткометражну филмску верзију под називом l'Histoire d'O.
Француски редитељ Анри Жорж Клузо годинама је желео да адаптира роман у филм, што је на крају 1975. године учинио редитељ Жист Жакен као Прича о О (Histoire d'O), у продукцији Ерика Рошаа и Жерара Лорена, са Корин Клери и Удом Киром у главним улогама. Филм је наишао на много мање признања од књиге. У Уједињеном Краљевству Британски одбор за класификацију филмова (BBFC) одбио је да му изда сертификат, а одобрен је тек у фебруару 2000. године.
Године 1975., амерички редитељ Џерард Дамијано, познат по филмовима Дубоко грло (1972) и Ђаво у госпођици Џоунс (1973), створио је филм Прича о Џоани (The Story of Joanna), под јаким утицајем Приче о О, комбинујући мотиве из једног од поглавља књиге и из драме Иза затворених врата Жан-Пола Сартра.
Године 1979., дански редитељ Ларс фон Трир снимио је кратки филм под називом Menthe — la bienheureuse, као омаж Причи о О. Његов филм Мандерлеј из 2005. такође је био инспирисан књигом, посебно Полановим уводом.
Пет година касније, 1984. године, глумица Сандра Веј играла је „О” у филму Прича о О: Поглавље 2 (Story of O: Chapter 2), који је написао, режирао и продуцирао Ерик Роша.
Године 1992., бразилску мини-серију у 10 епизода под називом A História de O са Клаудијом Сепедом у главној улози написао је, режирао и продуцирао Ерик Роша, који је био продуцент оригиналног филма из 1975. године.
Године 2002. објављена је још једна верзија филма под називом Прича о О: Неиспричана задовољства (The Story of O: Untold Pleasures), у којој је насловни лик тумачила Данијел Чарди.
Стрипови Године 1975., италијански уметник Гвидо Крепакс адаптирао је књигу у стрип. И оригинал и Крепаксову адаптацију пародирали су у стрипу 2007. године Чарлс Алверсон и Џон Линтон Роберсон.
Документарни филмови Писац приче о О (Writer of O), документарни филм Поле Рапапорт из 2004. године, комбиновао је интервјуе са реконструкцијама одређених сцена из књиге. У документарцу, права ауторка Приче о О, Доминик Ори (заправо псеудоним Ан Декло), говори о књизи Заљубљена девојка (A Girl in Love). Ова књига је написана о томе како је настала Прича о О.
Снимљен је и документарац за радио BBC Radio 4 под називом The Story of O: The Vice Francaise, који је представила Роуан Пелинг, бивша уредница часописа Erotic Review, а који се бавио историјом књиге и њене ауторке Ан Декло.
Еротика: Путовање у женску сексуалност (Erotica: A Journey into Female Sexuality), документарни филм Маје Галус у продукцији Red Queen Productions из 1997. године, приказао је последњи интервју са 90-годишњом Доминик Ори пре њене смрти. У филму она препричава изванредну љубавну причу која стоји иза Приче о О и чуди се што је доживела тако дубоку старост.
Референце у култури Ирски кантаутор Дејмијен Рајс помиње Причу о О у својој песми „Amie”: „Amie, come sit on my wall / And read me the story of 'O…'”. Албум чији је део песма „Amie” зове се O.
У 3. епизоди 5. сезоне ситкома Frejžer, под називом „Ноћ вештица”, Роз се облачи као „О” за забаву за Ноћ вештица на тему књижевних ликова.
Види још 1975. на филму The Claiming of Sleeping Beauty Доминација и покорност Fruits of Passion Садизам и мазохизам у фикцији Прича о О: Поглавље 2 Венера у крзну
Референце
Спољашње везе Комплетан веб-сајт Прича о О: све о роману и Доминик Ори
Категорија:БДСМ књижевност Категорија:Лезбијски БДСМ Категорија:Лезбијски еротски романи