Марко Тулије Цицерон (); 3. јануар 106. п. н. е. – 7. децембар 43. п. н. е.) био је римски државник, правник, научник, филозоф, беседник, писац и академски скептик,Cicero, Academica који је настојао да подржи оптимати начела током политичких криза које су довеле до успостављања Римског царства. Његова опсежна дела укључују расправе о реторици, филозофији и политици. Сматра се једним од највећих римских беседника и прозних стилиста, као и иноватором онога што је постало познато као „цицеронска реторика”.Rawson, E.: Цицерон се школовао у Риму и Грчкој. Потицао је из богате општинске породице римског коњаничког сталежа и служио је као конзул 63. п. н. е.

У великој мери је утицао на антички и модерни пријем латинског језика. Значајан део његовог дела је преживео, а дивили су му се како антички, тако и савремени аутори. Цицерон је прилагодио аргументе главних школа хеленистичке филозофије на латински и сковао велики део латинског филозофског вокабулара путем лексичке иновације (нпр. неологизме као што су ,<ref name="Cicero-Acad-2-17-18">Cicero, </ref> generator, , infinitio, , ), од којих је скоро 150 настало превођењем грчких филозофских термина.-Boston, pp. 314ff

Иако је био успешан беседник и адвокат, Цицерон је веровао да је његова политичка каријера његово најважније достигнуће. Током свог конзулата 63. п. н. е., угушио је Катилинину заверу. Међутим, због тога што је без суђења, по кратком поступку и контроверзно, погубио петорицу завереника, био је прогнан 58. године, али је следеће године опозван. Провевши већи део 50-их година незадовољан стањем римске политике, преузео је гувернаторство у Киликији 51. године и вратио се у Италију уочи Цезаров грађански рат. Подржавајући Помпеја током рата, Цицерон је помилован након Цезарове победе. После Цезаровог убиства 44. п. н. е., предводио је Сенат против Марка Антонија, нападајући га у серији говора. Уздигао је Цезаровог наследника Октавијана да окупи подршку против Антонија у наредном насилном сукобу. Али након што су се Октавијан и Антоније помирили и формирали тријумвират, Цицерон је био проскрибован и погубљен крајем 43. п. н. е. док је покушавао да побегне из Италије на сигурно. Његове одсечене руке и глава (уз помоћ Антонијевог наређења и приказане као симбол последица његових антиантонијевских акција као писца и беседника) потом су изложене на Ростри.

Петрарка је, својим поновним открићем Цицеронових писама, често заслужан за покретање ренесансе у јавним пословима, хуманизму и класичној римској култури у 14. веку. Према пољском историчару Тадеушу Зјелињском, „ренесанса је пре свега била оживљавање Цицерона, а тек после њега и кроз њега и остатка класичне антике.” Врхунац Цицероновог ауторитета и престижа догодио се током Просветитељства у 18. веку, а његов утицај на водеће мислиоце и политичке теоретичаре Просветитељства, као што су Џон Лок, Дејвид Хјум, Монтескје и Едмунд Берк, био је значајан. Његова дела спадају међу најутицајнија у светској култури и данас још увек представљају један од најважнијих извора примарног материјала за писање и ревизију римске историје, посебно последњих дана Римске републике.

Детињство и младост thumb|Арпинум, Италија, Цицероново родно место|left thumb|Млади Цицерон чита Винченца Фопе (фреска, 1464), сада у Колекција Волас|left

Марко Тулије Цицерон је рођен 3. јануара 106. п. н. е. у Арпинуму, брдском граду 100 -{km}- југоисточно од Рима. Припадао је tribus Корнелија. . Његов отац је био богат припадник коњаничког сталежа и имао је добре везе у Риму. Међутим, због не претерано доброг здравља (имао је лоше варење и упалу очију. ), није могао да се бави јавним животом и много је учио да би то надокнадио. Мало се зна о Цицероновој мајци Хелвији, али је Цицеронов брат Квинт у писму написао да је била штедљива домаћица.; (Квинт Цицерону)

Цицеронов когномен, наслеђени надимак, потиче од латинске речи за леблебију, . Плутарх објашњава да је име првобитно дато једном од Цицеронових предака који је имао расцеп на врху носа, сличан леблебији. Позната породична имена Фабије, Лентула и Пизона потичу од латинских назива за пасуљ, сочиво и грашак. Плутарх пише да је Цицерон био наговаран да промени ово погрдно име када је ушао у политику, али је одбио, рекавши да ће учинити Цицерона славнијим од Скаура („набубрелих глежњева”) и Катула („штенета”).

Са 15 година, 90. п. н. е., Цицерон је почео да служи под Помпејем Страбоном, а касније под Сулом у Савезничком рату између Рима и његових италијанских савезника. Док је био у Риму током турбулентног плебејског трибуната Публије Сулпиције Руф 88. п. н. е., који је обележен кратким сукобом између Сулпиција и Суле, који је те године изабран за конзула, Цицерона је веома импресионирала Сулпицијева говорничка вештина, иако се није слагао са његовом политиком. Наставио је студије у Риму, написавши памфлет под насловом О проналаску о реторичкој аргументацији и проучавајући филозофију са грчким академицима који су избегли из тадашњег Првог митридатског рата.

Образовање Током овог периода римске историје, грчки језик и културне студије биле су високо цењене међу елитним класама. Стога се Цицерон школовао у учењима старогрчких филозофа, песника и историчара; већину свог разумевања теорије и праксе реторике стекао је од грчког песника Архијаса. Цицерон је своје знање грчког користио за превођење многих теоријских концепата грчке филозофије на латински, чиме је преводио грчка филозофска дела за ширу публику. Управо га је његово широко образовање везивало за традиционалну римску елиту.

Цицероново интересовање за филозофију у великој мери је обликовало његову каснију каријеру и довело до тога да пружи свеобухватан приказ грчке филозофије римској публици,De Officiis, book 1, n. 1 укључујући стварање филозофског речника на латинском. Године 87. п. н. е., Филон из Ларисе, начелник Платонове академије коју је Платон основао у Атини око 300 година раније, стигао је у Рим. Цицерон, „надахнут изванредном ревношћу за филозофију”, ентузијастично је седео до његових ногу и упијао Карнеадову академску скептичку филозофију.

Према Плутарху, Цицерон је био изузетно талентован ученик, чије је учење привлачило пажњу из целог Рима, пружајући му прилику да студира римско право под Квинтом Муцијем Сцеволом. Цицеронови колеге студенти били су Гај Марије Млађи, Сервије Сулпиције Руф (који је постао познати правник, један од ретких које је Цицерон сматрао супериорнијим од себе у правним стварима) и Тит Помпоније. Ова двојица су постали Цицеронови доживотни пријатељи, а Помпоније (који је касније добио надимак „Атик” и чија се сестра удала за Цицероновог брата) постао је, по Цицероновим речима, „као други брат”, при чему су обојица одржавали доживотну преписку.

Године 79. п. н. е., Цицерон је отишао у Грчку, Мала Азија и Родос. То је можда било како би избегао потенцијални гнев Суле, како тврди Плутарх, иако сам Цицерон каже да је то било да би усавршио своје вештине и побољшао своју физичку спремност. У Атини је студирао филозофију код Антиоха Аскалонског, „старог академика” и иницијатора Средњег платонизма. У Малој Азији срео је водеће беседнике тог региона и наставио да студира са њима. Цицерон је потом отпутовао на Родос да се сретне са својим бившим учитељем, Аполонијем Молоном, који га је подучавао у Риму. Молон је помогао Цицерону да усаврши свој стил, као и да тренира своје тело и плућа за захтеве јавног говора. Пронашавши средњи пут између супротстављених атичког и азијског стила, Цицерон ће на крају бити сматран другим само по Демостену међу историјским беседницима.Gesine Manuwald, Cicero: Philippics 3–9, vol. 2, Berlin: Walter de Gruyter, 2007, pp. 129ff

Почетак каријере

Рана правна активност

Иако се Цицерон плашио да ће судови бити заувек затворени, поново су отворени након Сулиног грађанског рата и чишћења Сулиних политичких противника у проскрипцијама. Многи говорници којима се Цицерон дивио у младости сада су били мртви од старости или политичког насиља. Његово прво велико појављивање на суду било је 81. п. н. е., у доби од 26 година, када је одржао Против Квинкција, говор којим је бранио одређене комерцијалне трансакције које је Цицерон забележио и објавио.. See also

Његов познатији говор којим је бранио Секста Росција из Америје – – по оптужбама за убиство родитеља 80. п. н. е. био је његово прво појављивање на кривичном суду. У овом високопрофилном случају, Цицерон је оптужио ослобођеника диктатора Суле, Хрисогона, за фалсификовање Росцијеве очеве проскрипције како би се домогао имовине Росцијеве породице. Успешан у својој одбрани, Цицерон је тактично избегао да инкриминише Сулу за било какве прекршаје и стекао је позитивну говорничку репутацију.

Док Плутарх тврди да је Цицерон недуго затим напустио Рим из страха од Сулиног одговора, према Кетрин Темпест, „већина научника сада одбацује ову сугестију” јер је Цицерон напустио Рим након што је Сула поднео оставку на своју диктатуру. Цицерон је, са своје стране, касније тврдио да је напустио Рим, упутивши се у Азију, како би развио своју физичку форму и усавршио своју говорничку вештину. Након што се оженио Теренцијом 80. п. н. е., на крају је отишао у Малу Азију са својим братом Квинтом, пријатељем Титом Атиком и другима на дуго путовање које је обухватило већи део 79. до 77. п. н. е. Вративши се у Рим 77. п. н. е., Цицерон се поново посветио правној одбрани.. claims that Cicero was unpopular and received a warning against oratory from the oracle at Delphi; this is unlikely and contradicted by Cicero's own claims.

Рана политичка каријера Године 76. п. н. е., на изборима за квесторе, Цицерон је изабран са минималном потребном старошћу – 30 година – у првим резултатима из comitia tributa, на место квестора. Екс официо, постао је и члан Сената. У квесторском извлачењу, додељена му је Сицилија за 75. п. н. е. Позиција, која је углавном била везана за финансијску администрацију у подршци држави или провинцијским гувернерима, показала се као важно место за Цицерона где је могао да стекне клијенте у провинцијама. Његово време на Сицилији видело га је како балансира своје дужности – углавном у смислу слања више жита у Рим – са својом подршком провинцијалцима, римским бизнисменима у области и локалним моћницима. Вешто балансирајући те одговорности, заслужио је њихову захвалност. Такође су га ценили локални Сиракужани због поновног откривања изгубљене гробнице Архимеда, коју је лично финансирао.

Обећавши да ће Сицилијанцима позајмити свој говорнички глас, позван је неколико година након свог квесторства да гони гувернера римске провинције Гаја Вереса,Verres was governor of Sicily for three years, 73–71 BC. . Prior to Verres, Sextus Peducaeus and Gaius Licinius Sacerdos had served as Sicilian propraetores (75 and 74 BC, respectively). . због злоупотребе положаја и корупције. Године 70. п. н. е., у доби од 36 година, Цицерон је покренуо своје прво високопрофилно гоњење против Вереса, симбола корумпираних Сулиних присталица које су се уздигле у хаосу грађанског рата.