десно|мини|200п|Застава Комунистичке партије Југославије од 1920. до 1952. године десно|мини|200п|Чланска књижица Комунистичке партије Југославије од 1920. до 1952. године мини|200п|Проф. Филип Филиповић, један од оснивача Комунистичке партије Југославије и њен први секретар, изабран за градоначелника Београда 1920. године, коме није дозвољено да преузме функцију. Савез комуниста Југославије (скраћено СКЈ; , ) до 1952. Комунистичка партија Југославије (скраћено КПЈ; , ) била је комунистичка партија бољшевичког типа у Југославији. Основана је априла 1919. у Београду под називом Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) (скраћено СРПЈ(к); , ). Након почетног успеха на изборима 1920, краљевска влада јој је забранила рад и она је остала илегална револуционарна организација све до почетка Другог светског рата, 1941. године.
Током рата од 1941. до 1945. године, предводила је Народноослободилачки партизански покрет, који је поразио силе Осовине и њихове марионетске савезнике, ослободио Југославију, и победио у грађанском рату.
Након ослобођења, партија је брзо учврстила своју моћ, променила из темеља државно уређење и увела једнопартијски систем у новој Југославији. Партија се распала на свом Четрнаестом конгресу, јануара 1990. године, а убрзо затим је дошло до грађанског рата и распада Југославије.
Партија, на чијем челу је од 1937. до 1980. године био Јосип Броз Тито, је била прва комунистичка партија на власти у историји комунистичког покрета која се отворено супротставила заједничкој политици коју је диктирао Совјетски Савез и била је избачена из Информбироа 1948. године, када је Стаљин оптужио Тита за национализам и скретање удесно. Након унутрашњих чистки, партија је променила име у Савез комуниста Југославије и усвојила политику радничког самоуправљања и независног комунизма, познату као титоизам.
Формирање Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста)
мини|Делегати Првог конгреса СРПЈ(к), Београд 1919. Крајем XIX и почетком XX века у готово свим југословенским земљама оснивају се радничке партије. Први светски рат је ушао у раднички покрет као прихватање основних смерница Друге Интернационале о супротстављању рату и ратним опасностима. Победа Октобарске револуције (1917) била је подстицај за дубља револуционарна кретања. Револуционарно буђење маса проширује се под утицајем повратника из Октобарске револуције из Русије и револуције у Мађарској 1919. године.
У време стварања Краљевине СХС, у децембру 1918. године, руководства социјалдемократских партија Србије и Босне и Херцеговине дала су иницијативу за уједињење радничких организација у новој држави. Конгрес уједињења социјалдемократских партија и организација, одржан у Београду од 20. до 23. априла 1919. године.
На Конгресу је био присутно 432 делегата која су заступали 130.000 организованих припадника класног радничког покрета из свих крајева земље. Конгрес је донео одлуку о стварању Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) (СРПЈ(к)) — изјаснио се за револуцију и диктатуру пролетаријата и за приступање Комунистичкој интернационали. Усвојен је Статут партије, сличан статутима ранијих социјалдемократских партија. Изабрано је руководство партије, а за председника, односно секретара изабрани су Филип Филиповић и Живко Топаловић.Историја СКЈ, 62-64. стр.
У новоосновану Партију ушли су на том Конгресу у целини Српска социјалдемократска странка, Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Социјалдемократска партија Далмације и велика већина чланства Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније.
Тада је уз учествовање истих делегата одржан и Конгрес синдикалног уједињења, који се изјаснио за јединство синдикалног покрета и изабрао Централно радничко синдикално веће Југославије (ЦРСВЈ). Одржана је и Конференција жена социјалисткиња која је прихватила програм СРПЈ(к). У Загребу је 10. октобра 1919. године основан Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) који је такође усвојио програм СРПЈ(к).
КПЈ до завођења диктатуре мини|Делегати на Другом конгресу КПЈ, Вуковар 1920. мини|Изборна кампања Комунистичке партије Југославије 1920. године. мини|Радничке новине од 24. августа 1920. године са вестима о тријумфу комунизма на изборима у Србији и Македонији. Исте године, Комунистичка партија Југославије је забрањена декретом. На Другом конгресу КПЈ, одржаном од 20. до 25. јуна 1920. године у Вуковару, усвојен је први програм Партије, у којем су изложене идејно-политичке основе и циљеви револуционарне борбе и промењено је име партије у Комунистичка партија Југославије. За нове секретаре партије изабрани су проф. Филип Филиповић и др Сима Марковић.
На општинским изборима у марту и августу 1920. партија је освојила општине у многим градовима (Београд, Загреб, Осијек, Скопље, Ниш и др.), а на изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920, добила је 59 мандата, од укупно 419 посланичких мандата и заузела треће место по броју посланика у Скупштини. У лето 1920. године КПЈ је имала преко 65.000 чланова, а уједињени синдикати око 210.000.
Сматрајући Комунистичку партију за претњу, краљ Александар је, оптужујући КПЈ да припрема преврат, искористио сукобе са жандармеријом и војском у штрајковима рудара Босне и Херцеговине и Словеније, те је објавио „Обзнану“, тј. наредио је да се до доношења Устава забрањује свака комунистичка активност.
Чим је усвојен нови устав, Скупштина је 2. августа 1921. године донела „Закон о заштити државе“, којим је комунистичка активност квалификована као злочиначка. У образложењу тог закона КПЈ је оптужена као кривац за неуспели атентат на регента Александра и атентат на министра Милорада Драшковића.
Централни комитет КПЈ одлучио је да се уз забрањену КПЈ оснује једна легална радничка партија преко које би комунисти водили борбу против буржоаске власти. У јануару 1923. одржана је у Београду земаљска конференција на којој је основана Независна радничка партија Југославије (НРПЈ). Партија је у то време имала 1.000 чланова и издавала је своје новине „Оковани радник“. Као одговор на појачану активност КПЈ 1924. године забрањен је рад НРПЈ.
У руководству Партије створене су две групе-фракције. Сукоб између фракција слабио је снагу Партије. У Бечу је од 17. маја до 22. маја 1926. одржан Трећи конгрес КПЈ. На Трећем партијском конгресу постигнуто је привидно измирење између леве и десне фракције, а за секретара је изабран Сима Марковић. Али размимоилажења су трајала и после конгреса.
25. и 26. фебруара 1928. године одржана је Осма загребачка партијска конференција која је значајна, јер је на њој победила такозвана загребачка линија. Припадници линије оштро су осудили и леву и десну фракцију у КПЈ. На конференцији је прихваћен предлог Георгијевића (Јосип Броз) да се пошаље писмо Коминтерни како би она својим ауторитетом подупрла иницијативу загребачке партијске организације у уклањању фракционаштва у КПЈ.
Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава биле у саставу Краљевине Југославије.Историја СКЈ, 104-107. стр.
КПЈ за време Шестојануарске диктатуре мини|Полицијски снимак убијених секретара СКОЈ-а Јанка Мишића и Мије Орешког који су пали у сукобу с полицијом 27. јула 1929. у Самобору. Политичка криза која је настала након убиства у Скупштини, утицала је да краљ Александар 6. јануара 1929. године изврши државни удар, укине Устав из 1921, распусти Народну Скупштину и заведе диктатуру је значила обрачун са левичарским покретима и партијама.
На иницијативу Коминтерне, КПЈ је позвала народ да се оружано супротстави диктатури. Влада генерала Петра Живковића после овог позива је кренула свим средствима да уништи КПЈ. Прва жртва је био политички секретар КПЈ Ђура Ђаковић. У овим акцијама полиције и режима страдали су још и Никола Хећимовић, секретар Црвене помоћи, као и чланови ЦК КПЈ Марко Машановић, Риста Самарџић, Божо Видас Вук, Брацан Брацановић и седморица секретара СКОЈ-а.
До средине 1932. године, само пред Државним судом за заштиту државе одржана су 83 судска процеса против комуниста. На робију од 15 година осуђени су између осталих: Јосип Краш, Ђуро Пуцар, Иван Милутиновић, Отокар Кершовани, Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Александар Ранковић, Борис Кидрич и остали.
Од 1929. до 1932. неколико пута су смењивани челни људи Партије. У лето 1930. године, по одлуци Коминтерне, на челу новог руководства дошли су Филип Филиповић и Антун Маврак. Већ наредне године формирано је привремено руководство с Филипом Филиповићем на челу, а 1932. ту функцију преузима Милан Горкић.
КПЈ од 1931. до 1941. године Године 1932. обновљено је више покрајинских организација КПЈ у Словенији, Босни и Херцеговини, Војводини и Црној Гори. Тај процес је убрзан током 1933. и 1934. године, када су посебно дошле до изражаја последице економске кризе. На развитак и активност КПЈ у овом раздобљу негативно је утицала чињеница да је њен Централни комитет био у иностранству, без чвршћих веза с организацијама и без пунијег увида у политичка кретања у земљи.
Стабилизација КПЈ уследила је на Четвртој земаљској конференцији одржаној 24. и 25. децембра 1934. године у Љубљани, када је Јосип Броз Тито изабран за члана ЦК КПЈ.
Пошто Централни комитет, који се налазио у иностранству, није могао ефикасно да утиче на рад партијских организација, средином 1935. године образован је Земаљски биро ЦК као оперативни орган у земљи, који је допринео чвршћем повезивању и усмеравању активности партије. Крајем 1935. КПЈ је имала око 3.000 чланова.
Да би спречио ширење револуционарног покрета, режим је појачао прогоне против КПЈ. Крајем 1935. уследила је полицијска провала у којој је до марта 1936. ухапшено 950 чланова КПЈ, међу којима и највећи део руководства у земљи. Због тога је у Бечу одржан Априлски пленум ЦК КПЈ. На њему су дошли до изражаја сукоби у врху Комунистичке партије Југославије. Тзв. "левичари" су иступили против Милана Горкића, сматрајући га амбициозним каријеристом који је изгубио сваку везу са земљом. Одржавање непријављеног пленума изазвало је драстичну реакцију од стране Коминтерне. Коминтерна је због овога распутила Централни комитет КПЈ. Извршни комитет Коминтерне је средином исте године сазвао саветовање руководећег кадра КПЈ у Москви. Горкићеви главни противници - Владимир Ћопић, Карло Худомаљ и Стјепан Цвијић - су уклоњени из руководства КПЈ, јер је Коминтерна проценила да су они криви за Априлски пленум.Phyllis Auty, Tito: A Biography (str. 137)
У складу са одлуком Коминтерне о преласку руководства КПЈ у земљу и о његовом формирању из редова људи који су израсли у самом покрету, одлучено је да Јосип Броз, члан Политбироа ЦК, оде на рад у земљу са задатком да припреми формирање новог руководства. Од децембра 1936, када је с посебним овлашћењима дошао у земљу, Јосип Броз Тито вршио је одлучујући утицај на развој и делатност КПЈ, да би у августу 1937, пошто је Коминтерна опозвала Милана Горкића, и формално преузео руковођење партијом.
Током 1937. године унутар КПЈ су формиране Комунистичка партија Хрватске и Комунистичка партија Словеније.
КПЈ и грађански рат у Шпанији
Након позива Коминтерне свим интернационалцима да се прикључе ослободилачком рату шпанског народа на Пиринеје, велики је био одзив припадника КПЈ. Главна база за регрутовање бораца била је у Паризу. На Пиринејским пољима се борило 1.700 југословенских добровољаца, од чега је 700 погинуло, а већина је пребегла у Француску после победе Франкове армије. Пред Мадридом је погинуо и Благоје Паровић, члан ЦК КПЈ и политички комесар 13. интернационалне бригаде.
КПЈ и Стаљинове чистке