Војислав Коштуница

Војислав Коштуница (Београд, 24. март 1944) српски је теоретичар права и бивши политичар. Коштуница је последњи председник Савезне Републике Југославије (2000—2003) и бивши председник Владе Републике Србије (2004—2008). Био је председник Демократске странке Србије од њеног оснивања 1992. до 2014. године.РТС :: Коштуница поднео неопозиву оставку

Коштуница је као кандидат ДОС-а победио у првом кругу избора за председника СРЈ 2000, што је тадашњи председник Слободан Милошевић оспорио, и у почетку одбио да призна пораз, захтевајући други круг избора, што је проузроковало Петооктобарске протесте након којих је Милошевић на ТВ-у јавно признао пораз. Међународне санкције СРЈ су укинуте 9. октобра 2000. као последица свргавања Милошевића, и доласка Коштунице на место председника СР Југославије. Строго се противио сарадњи са Хашким трибуналом, и његова партија ДСС са 45 посланика је напустила Ђинђићеву владу у знак протеста поводом одлуке о изручењу Слободана Милошевића Хагу. Након атентата на Зорана Ђинђића и проласка гласа о неповерењу влади Зорана Живковића, 2003. године су одржани парламентарни избори, након којих Коштуница постаје премијер, пошто је формирао мањинску владу, уз тада помало неочекивану техничку подршку СПС-а, око коалиције са Г17+, Новом Србијом и Српским покретом обнове. Био је један од кључних људи који су били заслужни за доношење Устава из 2006. године, првог Устава након распада СЦГ, и има заслуге у проглашавању Србије неутралном државом. Током његове друге владе се противио потписивању Споразуму о стабилизацији и прикључењу (ССП) са Европском унијом, што је и довело до пада владе, и ванредних парламентарних избора 2008. на којима се дуго преговарало о евроскептичној влади коју би чинила ДСС, СПС, и СРС, али је Ивица Дачић ипак на крају потписао „Историјско помирење са ДС-ом” и ушао у коалицију са Демократском странком Бориса Тадића, и формирао проевропску владу са Мирком Цветковићем као председником владе.

Након напуштања ДСС-а, новембра 2014. је био један од оснивача евроскептичног покрета деснице под називом „Државотворни покрет Србије”, чији је председник Слободан Самарџић. Комплетно се повукао из јавног живота након одласка из ДСС-а, и веома ретко даје изјаве за медије.

Биографија Војислав Коштуница је рођен у породичној кући у Скадарској улици, као син судије Јована В. Коштунице. Осим на Дорћолу, у детињству и младости, често је боравио и у Милошевцу, завичају мајчине породице, где је и крштен 1944. године, пошто се породица склонила из Београда због честих англоамеричких бомбардовања престонице. Породична кућа је током рата два пута рушена, прво у априлском немачком бомбардовању, а затим и савезничком.

Коштуничин прадеда, Јован Дамјановић (понекад се записивало и Дамљановић) прозвани Коштуница, био је учесник Светоандрејске скупштине из 1858. године, као народни посланик из Коштунића. Из породице Дамјановић је и Анђелија, мајка војводе Живојина Мишића. Отац Јован је пре рата био окружни судија у Новом Саду.„Политика”, 19. јун 1938 (потпис чланка)

Коштуница се школовао у Београду, где је завршио основну школу. Другу београдску гимназију похађао је и матурирао у време када је она већ била пресељена, привремено, у зграду Пете београдске гимназије, код ташмајданског парка. Након матуре (1962) уписао је Правни факултет у Београду, на којем је дипломирао 27. јуна 1966. године. Магистрирао је 1970. са темом „Теорија и пракса југословенског уставног судства“, а те године изабран је за асистента на Правном факултету. Докторирао је 11. децембра 1974. године на тему „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“. Међутим, те године у време политичких прогона на Универзитету, морао је да напусти факултет, јер је заједно са др Костом Чавошким подржао свог професора др Михаила Ђурића у критици устава из 1974. године и тако сва тројица постају дисиденти од комунистичког режима. Петнаест година касније, одбија понуду да се као професор врати на факултет. Од 1974. године радио је у Институту друштвених наука, а од 1981. године у Институту за филозофију и друштвену теорију као виши научни сарадник и једно време директор. Објавио је радове из области уставног права, политичке теорије и филозофије.

Био је члан редакције и главни и одговорни уредник више правних и филозофских часописа, као што су „Архив за правне и друштвене науке“, „Филозофске студије“, „Филозофија и друштво“ и „Теорија“. Члан је Српског ПЕН центра.

Политичко деловање Опозиција Осамдесетих година 20. века ангажовао на заштити људских права, нарочито у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, у којем су се окупљали интелектуалци-дисиденти. Био је један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. о чему се са групом пријатеља договарао у свом стану у Француској улици. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.

У расправи око сарадње Демократске странке са ДЕПОС-ом дошло је до разлаза у ДС-у и у јулу 1992. издвојила се група око Војислава Коштунице, која је била за сарадњу са ДЕПОС-ом, а Коштуница је створио Демократску странку Србије у јулу и августу 1992. У новој странци Коштуница је постао председник, а неки од утицајнијих чланова који су му се придружили су били између осталих Владета Јанковић, Владан Батић, Драган Маршићанин. На ванредним парламентарним изборима 1992. је ДСС у склопу ДЕПОС-а освојио 18 посланичких места, како би на следећим изборима само годину дана касније странка изашла из коалиције ДЕПОС, самостално излази на изборе, и осваја 7 мандата. Парламентарне изборе 1997. су бојкотовали.

Председник Југославије (2000—2003) На изборима 24. септембра 2000. године за председника Савезне Републике Југославије као кандидат ДОС-а Коштуница је у првом кругу добио више од 50% гласова и представници ДОС-а на изборним местима имали су увид у те резултате. Под утицајем Коалиције Социјалистичке партије Србије (СПС) и Југословенске левице (ЈУЛ), Савезна изборна комисија тврдила је да је Коштуница победио у првом кругу избора, али да није имао преко 50% гласова, што је значило да треба да се одржи додатни круг избора. То је био повод за избијање масовних протеста, који су кулминирали 5. октобра 2000. године, а Коштуница је 6. октобра 2000. ушао у кабинет председника Србије на Новом Београду и истог дана Слободан Милошевић је признао јавно пред телевизијским камерама РТС-а свој пораз. Врховни суд га је прогласио победником избора из првог круга. Увече 7. октобра 2000. у Сава центру одржана је конститутивна седница нове Савезне скупштине Југославије, а Војислав Коштуница, на тој заједничкој седници оба дома Скупштине СРЈ, положио је заклетву и постао председник Савезне Републике Југославије. мини|Коштуница са америчком државном секретарком Кондолизом Рајс у Вашингтону 12. јула 2006. године

Као председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница тражио је пријем СРЈ у УН, а Генерална скупштина УН једногласно је прихватила тај захтев 1. новембра 2000.

Коштуничина популарност је забележила нагли раст након доласка на власт. Достизао је рејтинг између 70 и 86% грађана који су тврдили да у њега имају највеће поверење.

Разлаз са Зораном Ђинђићем Током 2001. године дошло је до отвореног размимоилажења са премијером Србије Зораном Ђинђићем. Након изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу, Коштуница је тврдио да није био обавештен о тој одлуци, што је највероватније проузроковало да се уз његово име понекад ставља надимак "Необавештен" и изјава "Нисам обавештен". Још већа криза је избила августа 2001. када је Коштуница оптужио Ђинђића за организовани криминал и запретио повлачењем својих министара из Ђинђићеве владе. Ова криза је избила након убиства бившег официра Службе државне безбедности Момира Гавриловића 3. августа 2001. неколико сати пошто је наводно био код Коштунице у канцеларији. Коштуница је тврдио да је Гавриловић убијен јер је поседовао доказе о умешаности Ђинђића и Демократске странке у корупцију и заташкавање организованог криминала. Двојица министара ДСС (Александар Правдић и Обрен Јоксимовић) су поднели оставке и напустили Ђинђићеву владу.

Побуна ЈСО и смена Небојше Павковића У новембру 2001. је дошло до побуне ЈСО против Ђинђићеве владе, током које су припадници Јединице за специјалне операције, предвођени Милорадом Улемеком Легијом блокирали ауто-пут код Врбаса и Сава центра. Наводни повод било је хапшење хашких оптуженика браће Предрага и Ненада Бановића, а незванично се тврдило да је Улемек желео да избегне евентуално хапшење приликом сведочења на суђењу за убиства на Ибарској магистрали, које је било заказано за 12. новембар. Коштуница је подржао побуну ЈСО.

Неочекивано 24. јуна 2002. председник СРЈ Војислав Коштуница сменио је генерал-пуковника Небојшу Павковића са места начелника Генералштаба ВЈ, иако је раније одбијао да га смени. Влада и Зоран Ђинђић су дуго тражили Павковићеву смену, а Павковић је оптужио Коштуницу да је подлегао „недемократским притисцима” и да је смењен јер је одбијао да Војска Југославије учествује у „прљавој кампањи” председништва Југославије против Ђинђића, међу којима је било наводно прислушкивање Ђинђићеве владе.

У Утиску недеље, који се у то време емитовао на Студију Б, је 2002. године учествовао са 3 члана Београдског синдиката.

Два неуспела избора за председника Србије 2002. Када се Коштуница, док је још био председник Југославије, кандидовао на председничким изборима у Србији 29. септембра 2002. насупрот Мирољубу Лабусу, кандидату кога је предложила Влада Србије. Коштуница и Лабус су ушли у други круг избора, у ком је Коштуница освојио 1.991.947 гласова (66,86% изашлих), али избори нису били валидни пошто је у другом кругу гласало мање од 50% уписаних гласача.

Након што је изменом Закона о избору председника Републике укинут је цензус у другом кругу, избори су поновљени 8. децембра. Коштуница је још једном победио, освојивши 1.699.098 гласова, испред Војислава Шешеља за кога је гласало са 1.063.296 особа. Избори су поново поништени јер са 45,16% изашлих бирача није остварен цензус, овога пута у првом кругу. Убрзо након пропасти избора, условљене, између осталог и тихим бојкотом владе која није имала свог кандидата, Коштуница је најавио да ће његов приоритет бити обарање Ђинђићеве владе и расписивање ванредних парламентарних избора.

Нестанак Југославије и убиство Зорана Ђинђића Функцију председника Савезне Републике Југославије обављао је до 4. фебруара 2003. године, када је СРЈ преобликована у државну заједницу Србије и Црне Горе. Месец дана касније, убијен је Зоран Ђинђић. Као непосредни извршиоци оптужени су бивши припадници ЈСО Милорад Улемек Легија и Звездан Јовановић, као и припадници Земунског клана, док је део јавности оптуживао Коштуницу да им је давао подршку у побуни ЈСО и каснијем атентату. Оптужбе о повезаности са Ђинђићевим убиством, нису довеле до краја политичке каријере Војислава Коштунице. Након ванредних парламентарних избора одржаних у децембру 2003. године, на којима је највише гласова освојила Српска радикална странка, Коштуница је имао подршку да образује владу од демократским странакама, да би се спречио повратак социјалиста и радикала на власт.

Премијер Србије (2004−2008) После ванредних парламентарних избора у Србији, одржаних у децембру 2003. године, постао је председник владе Србије (3. марта 2004. године) након што је Социјалистичка партија Србије подржала његову мањинску владу коју поред Демократске странке Србије чинили Г17+, Српски покрет обнове и Нова Србија.

мини|Џорџ Буш дочекује Коштуницу у Белој кући мини|Коштуница са Владимиром Путином у Кремљу 27. октобра 2000. године Након ванредних избора 21. јануара 2007. године, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија је постала трећа по снази у Народној скупштини. Након дугих преговора са Демократском странком, другом најјачом странком у скупштини, Коштуница је истакнут као кандидат за председника владе. Коштуничина влада је изгласана 15. маја 2007, неколико сати пре законског рока за расписивање нових избора.