Иран (), званично Исламска Република Иран (), држава је у југозападној Азији. Граничи се на западу са Ираком, на северозападу са Турском, Азербејџаном и Јерменијом, на северу са Каспијским језером, на североистоку са Туркменистаном, на истоку са Авганистаном, на југоистоку са Пакистаном, као и на југу са Оманским и Персијским заливом. Иран је 17. држава по површини и броју становника. Главни град је Техеран, који је такође највећи град и финансијски центар.
Иран је колевка цивилизације, који је насељавао Елам почев од 3200. године п. н. е. У 7. веку п. н. е. Медијци су основали Медијско краљевство којим је владао Кијаксар, а свој територијални врхунац достигао је у 6. веку п. н. е. када је Кир Велики основао Ахеменидско царство, једно од највећих у старом веку. Александар Велики је освојио царство у 4. веку п. н. е. Побуна у 3. веку п. н. е. довела је до оснивања Партског царства, које је касније ослободило земљу. У 3. веку нове ере, Парте је наследило Сасанидско царство, чије се доба сматра златним у историји иранске цивилизације. Некада центар зороастризма, у 7. веку уследило је муслиманско освајање Персије, што је довело до исламизације Ирана. Књижевност, филозофија, математика, медицина, астрономија и уметност су процветале током златног доба ислама, када је низ муслиманских династија Ирана окончао арапску владавину, ревитализовао персијски језик и владао земљом. Ово доба је пратила владавина Селџука и Хорезма.
У 16. веку, Сафавиди су поново успоставили Сафавидско царство, јединствену иранску државу са дванаестицом као службеном религијом. Током Афшаридског царства у 18. веку, Иран је био водећа светска сила, али је то прекинуто након што су Каџари преузели власт током 1790-их. Почетком 20. века догодила се револуција и успостављена је владавина Пахлавија, односно Резе Шаха, који је свргнуо последњег Каџара током 1925. Покушаји Мохамеда Мосадика да национализује нафтну индустрију довели су до државног пуча 1953. Након Иранске револуције, монархија је свргнута 1979, а Исламску Републику Иран основао је Рухолах Хомеини, који је постао први врховни вођа. Године 1980. Ирак је извршио инвазију на Иран, што је изазвало осмогодишњи иранско-ирачки рат, који се завршио пат-позицијом.
Иран је унитарна исламска република са председничким системом, где врховни вођа има врховну власт. Иран је велика регионална сила због великих резерви фосилних горива, геополитичког положаја, војних капацитета, културне хегемоније, регионалног утицаја и улоге светског средишта шиитског ислама. Привреда Ирана је 23. највећа на свету по паритету куповне моћи (ПКП). Иран је један од оснивача више међународних организација као што су Уједињене нације, Организација исламске сарадње, ОПЕК и Организација за економску сарадњу, а такође је члан организација као што су Покрет несврстаних, Шангајска организација за сарадњу и БРИКС. Иран је дом 28 локалитета Унескове Светске баштине, што га сврстава на 10. место у свету, као и на 5. место нематеријалног културног наслеђа.
Етимологија Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Ајранам са значењем земља аријеваца.
До 20. века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у 6. веку п. н. е. основали прво персијско царство. Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика. Стари грци су ту провинцију звали Персис.
Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван. То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава.
Географија
Положај Иран је, већином, планинска земља и делимично пустињска висораван с површином од 1.648.000 km². На северу се граничи са Јерменијом (35 -{km}-), Азербејџаном (611 -{km}-), Туркменистаном (992 -{km}-) и има 740 -{km}- обале на Каспијском језеру. На западу се граничи са Турском на северу и Ираком на југу, где је гранична река Шат ел Араб. На југу има излаз на Персијски и Омански залив у дужини од 1770 -{km}-. Иран од 1970-их има гранични спор с Уједињеним Арапским Емиратима због острва Тунб и Абу Муса које је окупирао Иран. На истоку се граничи са Авганистаном, на северу и Пакистаном на југу. Удаљеност између Азербејџана на северозападу и Систана и Белуџистана на југоистоку је око 2330 -{km}-.
Геологија и рељеф Врх Дамаванд, највиши врх Ирана|мини|лево
Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.
Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланац Алборз са највишим врхом Ирана, 5.607 -{m}- високим Дамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 -{m}-), Оштран-Кух (4.328 -{m}-) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 -{m}-). Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.
У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз. Све до 20. века, када су изграђени главни путеви и железничке пруге кроз планинске ланце, ова подручја су била релативно изолована једна од других. Обично је један велики град доминирао једним оваквим подручјем, па су постојали сложени односи између града и села на периферији. У вишим подручјима планинских ланаца живели су номади које су се селиле заједно са стадима оваца и коза између традиционалних летњих и зимских пашњака.
мини|200п|десно|Станишта и вегетација Ирана:
Воде
У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.
Клима
У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0°C, а клима је влажна током целе године. Температуре лети се ретко пењу изнад 29°C, а просечне годишње падавине су од 680 -{mm}- на истоку до 1700 -{mm}- на западу земље. На западу у насељима у долинама планине Загрос јављају се изузетно ниске температуре, јаке зиме са просечним температурама испод 0°C и великим количинама снега. У источним и централним басенима влада изузетно сува пустињска клима с мање од 200 -{mm}- падавина годишње и просечним летњим температурама до 38°C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Количина падавина овде варира између оскудних 135 и 355 -{mm}-.
Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси.
Флора и фауна мини|лево|Гепарди у Ирану
Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик, па овде живи велики број животиња и биљака. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета).
У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела. Неке од њих налазе се пред истребљењем као ирански гепард (-{Acinonux jubatus venaticus}-) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови. У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало. На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.
О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.
Од почетка 21. века, главни еколошки проблеми у држави су: загађење ваздуха, посебно у урбаним срединама. Ово загађивање догађа се због људског деловања, посебно због емисија штетних гасова из возила, рафинерија и индустрије. крчење шума дезертификација тј. претварање травњака и грмља у пустиње и полупустиње смањивање мочварних подручја због суше загађење нафтом у Персијском заливу (због вађења нафте) загађивање воде због индустријског отпада и неконтролисане употребе.
Вероватно највећи еколошки проблем је онај квалитет ваздуха, највише у главном граду Техерану. Угљен-моноксид има врло велики удео у 1,5 милиона тона штетних гасова који су забележени у Техерану 2002. године.
Историја
Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.
Праисторија и античко доба
На подручју Ирана, тачније у Белуџистану, нађени су остаци људског деловања још из раздобља доњег палеолита, од којих најстарији датирају и до 800.000 година. На северозападу земље, у подручју Каспијског језера, нађени су остаци активности из раздобља мезолита. Неолитиска налазишта сведоче о пољопривредном деловању пре око 6.000 до 7.000 година у долини Горгана, у Туренг Тепеу, Јарим Тепеу и у средишту земље, у Сиалку II (близу Кашана).R. Ghirshman, , Pariz.
Предмети од бакра и осликане керамике из бронзаног доба (прије 4.000 година) пронађени су у Сузи (покрајина Хузестан) и Сиалку. Археолошким истраживањима тек се сад почињу упознавати врло старе цивилизације које су овдје градиле градове прије 5.000 година.
Почетком 3. миленијума п. н. е., у Сузи се јавља облик писма који је вероватно настао из старог сумерског писма. Еламско царство (пре којег је постојала протоеламитска цивилизација) постало је нова регионална снага у југозападном Ирану те својеврсна конкуренција суседним царствима Вавилоније и Асирије. Тек у другом миленијуму п. н. е. на ирански плато долазе ирански народи из средишње Азије. Средином 7. века п. н. е. Медијци окупљени у племенима на северу и северозападу земље постају самостална регионална сила. Крајем истог века Медијци и Вавилонци ослобађају се Асираца заузимањем Ниниве 612. п. н. е. У овом раздобљу извори помињу Кира I, краља Аншана и унука Ахемена, оснивача првог персијског царства.
Ахемениди мини|Тврђава Арг-е Бам, саграђена 500. п. н. е.
Ахемениди су створили велико царство које се протезало од Индије до Египта, а које је било организовано у сатрапије повезане великом мрежом цеста. Киров цилиндар први је писани траг неке декларације о људским правима из времена Кира II. Shapour Suren-Pahlav Iran Chamber Ахеменидска династија изградила је важне градове као што су Пасаргад, Персепољ, Суза и Екбатана. Њихова владавину у западном свету најпознатија је по ратовима против Грка. Ахеменидско краљевство је доживело пад након владавине Ксеркса I, па га 330. п. н. е. освојио Александар Велики.
Селеукиди