Куба, званично Република Куба (), држава је и архипелаг у северним Карибима који се налази између Карипског мора, Мексичког залива и Атлантског океана. Куба је највеће острво на Карибима, а са више од 11 милиона становника је друга после Хиспаниоле, мада са мањом густином становништва од већине држава у региону. Државу чине главно острво Куба, острво Исла де Хувентуд и неколико архипелага. Главни и највећи град је Хавана, а остали већи градови су Сантијаго де Куба, Камагвеј, Олгин, Санта Клара и Гвантанамо. Северно од Кубе се налазе САД и Бахами, на западу Мексико, на југу Кајманска острва и Јамајка, а на југоистоку Хаити.
Острво Кубу су насељавала разна мезоамеричка племена пре искрцавања истраживача Кристифора Колумба 1492. који ју је присвојио у име Краљевине Шпаније. Куба је остала шпанска колонија све до Шпанско-америчког рата 1898, када су њоме кратко управљале САД све до стицања номиналне независности 1902. Крхка република је прошла кроз период друштвене нестабилности, и упркос покушајима да се ојача њен демократски систем, Куба је 1952. потпала под диктатуру бившег председника Фулгенсија Батисте. Све већи немири и нестабилност довели су до Батистиног збацивања јануара 1959. од стране Покрета 26. јул, који је после тога успоставио социјалистичку владу под вођством Фидела Кастра. Од 1965. Куба је једнопартијска држава којом управа Комунистичка партија Кубе.
Куба је вишенационална држава, а њен народ, култура и обичаји су разноликог порекла, од домородачких народа Таино и Сибони, дугог периода шпанског колонијализма, довођења афричких робова, блискости са Совјетским Савезом током Хладног рата и близине САД. Куба се рангира високо по степену здравствене заштите и образовања, са веома високом показатељем хуманог развоја.
Историја
Куба пре Колумба Пре доласка Кристифора Колумба, територију данашње Кубе насељавало је око 150.000 људи. Били су припадници једног од три индијанска племена: Таино, Гванахатабе и Сибони.
Најмање бројни су били припадници племена Гванахатабе. Први су населили Кубу. Нису градили куће; живели су у пећинама. Бавили су се углавном ловом и риболовом. Били су примитивни у односу на остала племена и у њима су изазивали страх. С обзиром да су насељавали крајњи запад острва, касније су ретко долазили у контакт са Шпанцима.
Сибони су на острво стигли из Јужне Америке. Део су племена Аравак. Поред лова и риболова су се бавили и пољопривредом. Многи су се касније придружили Таино племену као слуге.
Најбројнији народ на Куби био је Таино. Они су се на острво проширили из осталих делова Антила. Живели су на источном и централном делу Кубе. Градили су мале, дрвене колибе округлог или правоугаоног облика, данас познате као боио (). Израђивали су намештај. Узгајали су многе биљне врсте: прерађивали корен јуке и правили касава хлеб. Користили су дуван у религијским обредима.
Шпанска колонизација (1492—1868) Колумбо је Кубу први пут уочио 27. октобра 1492. На тло североисточне Кубе, Шпанци су крочили наредног дана. Колумбо је пространства Кубе описао као „најлепшу земљу коју су људске очи икад виделе”. Домороци су Европљане дочекали срдачно и пријатељски, могуће мислећи да су се сусрели са божанским народом. лево|мини|257x257п|Дијего Веласкез де Куељар (1465 - 1524), шпански конкистадор који је започео освајање Кубе 1511. године. Прво право шпанско насеље у Карибима успостављено је око 1498. и то на острву Хиспаниола. Тако је настао данашњи град и лука Санто Доминго. Одатле је планирано будуће освајање читаве Кубе које се није догодило све до 1511. Тада је шпански конкистадор Дијего Веласкез де Куељар започео експедицију ширења на Кубу. Повео је преко стотину људи и основао прво стално шпанско насеље на територији данашње Кубе код Баракое. Шпанци тада нису наишли на гостопримство староседелаца. Јак отпор индијанских племена водио је Атуеј, Таино поглавица пореклом са Хиспаниоле. Одатле је пребегао након великог покоља 1503. године који су Шпанци извршили над домородачким становништвом. Ипак, недовољна ратна обученост Таино народа је пресудила у борби. Предали су се и повукли у планине изнад Баракое. Атуеј је убрзо пронађен. Суђено му је, те је спаљен 1512. године. мини|Поглед на Кубу (1860), Едмунд Дарч Луис, уље на платну. Отпор против шпанских освајача је ослабио након Атуејеве смрти, али није потпуно престао. Припадници домородачких народа су и даље саботирали продирање Шпанаца у унутрашњост острва. Поједини конкистадори су на то одговарали пљачкањем села и силовањем жена. Веласкез се није зауставио и у наредних неколико година је успоставио још насеља широм Кубе, међу којима је и данашњи главни град Хаванa, настала 1514. На југу острва изградио је луку Сантијаго која је постала седиште шпанске колоније на Куби.
У наредних неколико деценија домородачко становништво је практично истребљено. На територији Кубе остало је свега око пет хиљада староседелаца. Најчешће наведен узрок њиховог нестанка је терор који су шпански колонизатори спроводили над локалним становништвом. Честа су била масовна убијања и масакри широм острва. Опис зверстава Дијега Веласкеза и његових пратилаца навео је у својим сведочанствима Бартоломео де лас Касас, шпански писац и доминикански фратар из тог времена. Био је присутан приликом многих злочина над домородачким народом, те је та искуства забележио у свом делу Кратак извештај о уништењу Индија () из 1552. године. Објаснио је да „не постоји језик који би могао свету да опише ужасна дела Дијега Веласкеза и његових људи”. У једном од извештаја, Де лас Касас је поменуо случај масакра 2.500 људи у једном индијанском селу. Када су дочекали госте из Шпаније, староседеоци су им понудили одмор и храну. Након што су јели, Шпанци су брутално масакрирали своје домаћине.
Поред тога, велики број жртава однеле су епидемије заразних болести. Народи са подручја Америке нису имали развијен имунитет за болести које су Шпанци пренели из Европе. Најзаступљенија оболења тада су биле велике и мале богиње, грип и остале болести респираторног система. Верује се да су мале богиње биле узрок смрти око две трећине укупног индијанског становништва током 1529. године. мини|Кажњавање робова на Куби, 19. век. Експлоатација Кубе за Шпанце се у почетку заснивала на проналажењу злата. Међутим, како је време одмицало, конкистадорима је постало јасно да ће главни значај Кубе бити у пољопривреди, и то првенствено у узгоју кафе, дувана, а касније и у извозу шећера. Да би се одржала радно интензивна привреда на плантажама шећерне трске, на Кубу су доведене десетине хиљада афричких робова. Бројнији и спремнији за захтеван физички рад, робови из Африке били су далеко боља опција у односу на староседеоце. Први робови су стигли још са конкистадорима, на самом почетку освајања Кубе. Њихов број се наставио повећавати кроз деценије, да би крајем 16. века чинили скоро половину читавог кубанског становништва. Процењено је да је до 1867. године на Кубу доведено скоро 800.000 робова из Африке. Ропство на Куби је укинуто тек 1886. године.
Средином 18. века, Шпанско краљевство је учествовало у Седмогодишњем рату. Иако се сукоб одвијао углавном у Европи, последице су се осетиле и у Новом свету. Шпанци су у рат ушли почетком 1762. године и то као подршка Французима у борби против Британске империје. Реакција Британаца била је заузимање француских и шпанских колонија у Карибима. Средином 1762. године, Британци су заузели Хавану. Тако је најважнија шпанска лука у Карипском мору пала под британску власт. Утицај нове власти био је значајно изражен, али краткотрајан, с обзиром да је већ годину дана касније потписан Париски мир. Тако се окончао Седмогодишњи рат; Британској империји је припала Флорида, а Куба је поново постала део Шпанског краљевства.
Борба за независност (1868—1902) лево|мини|252x252п|Карлос Мануел де Сеспедес (1819 - 1874), вођа прве револуције за ослобођење Кубе од шпанске власти. Жеља за ослобођењем Кубе од шпанске власти прво се јавила код креолских власника плантажа шећера на истоку острва. Основни разлог за њихово незадовољство били су неодговорна управа, недостатак социјалних и политичких реформи и изузетно високи порези. Зато је 10. октобра 1868. у граду Бајамо започета борба за независност Кубе. Побуњенике је предводио имућни кубански власник плантаже и адвокат, Карлос Мануел де Сеспедес. Иако је рођен на Куби, школовао се у Шпанији. На Кубу се вратио 1844. године, надахнут успесима Француске револуције. Он је тог дана ослободио своје робове са плантаже Ла Демахагва () и позвао их да му се придруже у преузимању власти. Прогласио је независност колоније. Овај догађај познат је под именом Узвик Јаре () и означава почетак Десетогодишњег или Великог рата ().
Десет дана касније, Бајамо је освојен. Тада је настала и песма која ће касније постати химна Кубе, Ла Бајамеса (). До краја месеца октобра исте године, Сеспедес је око себе окупио око 12.000 људи. Значајан део те војске чинили су ветерани из Доминиканске Републике и ослобођени кинески робови. Побуњеници су великом брзином освојили провинцију Оријенте. Борбе у Великом рату углавном су вођене између креола, који су рођени на Куби и такозваних пенинсулареса - Шпанаца који су рођени у Шпанији, а живе у Новом свету. Ширење револуције према западу острва није било нарочито ефикасно, али је било богатих земљопоседника који су помагали идеје са истока. Сеспедесова војска је избегавала директан контакт са Шпанцима, првенствено због слабог наоружања и сиромашног ратног искуства. Рат је протицао споро, годину за годином. Ни побуњеници, ни Шпанци нису успевали да ситуацију окрену у своју корист. Шпанци су донекле били задовољни чињеницом да је револуција ограничена на источни део Кубе. Томе је допринела одлука о постављању одбрамбене линије преко централног дела острва, али и недовољно интересовање на западу. Све чешће се указивало на неуспехе Сеспедеса, па је смењен 1873. Годину дана касније, убијен је у шпанској заседи у Оријентеу. Све мање високих официра је било активно у борби против шпанске власти. У фебруару 1878, постугинут је Пакт у Занхону, који је најавио крај сукоба. Предлог о примирју донео је шпански генерал Арсенио Мартинез Кампос. Кубанцима је обећана амнестија, увођене политичких реформи и ослобођење робова који су ратовали у корист револуције. Десетогодишњи рат је званично окончан 28. маја 1878.
Већ 1879. године дошло је до нових побуна. Организовао их је Каликсто Гарсија, један од револуционара који нису потписали Уговор у Занхону. Гарсија је своје акције планирао у Њујорку, непосредно након завршетка Великог рата. Сукоб који је настао као последица тих акција трајао је свега годину дана и познат је по називу Мали рат (). Разочарани и исцрпљени од недавно окончаног десетогодишњет ратовања, Кубанци се нису одазвали и рат је завршен убедљивом победом Шпанаца. лево|мини|261x261п|Хосе Марти (1853 - 1895), кубански политичар, књижевник и револуционар; кључна личност у планирању и вођењу Рата за независност Кубе (1895 - 1898). Након новог неуспеха, постало је јасно да Кубанци нису у стању да се сами ослободе колонијалне власти. Насупрот себе су имали озбиљног и дисциплинованог противника. Шпанци нису испуњавали своја обећања, али су вешто одржавали контролу на острву. Обале су биле пажљиво чуване, тако да спољашња помоћ за побуњенике није била могућа. Једино решење за оне жељне самосталности било је изазивање међународне ситуације која би тренутну власт довела у незгодан положај. Ни десет година које су уследиле нису довеле до промена.