Јапан (; или ) унитарна је парламентарна уставна монархија у источној Азији. Острвска је држава која се налази у Тихом океану, лежи на источној обали азијског копна и протеже се од Охотског мора на сјеверу до Источнокинеског мора на југозападу. Заузима површину од 377.972 km², а клима је претежно умјерена, али се разликује у великој мјери од сјевера до југа. Са 127 милиона становника, Јапан је десета најнасељенија земља на свијету. Главни и највећи град је Токио, док су остали већи градови Јокохама, Осака, Нагоја, Сапоро, Кобе, Кјото, Фукуока, Кавасаки и Саитама.
Канџи знаци који чине назив Јапана значе „поријекло Сунца” од чега је изведено „Земља излазећег Сунца”. Јапан је стратовулкански архипелаг који се састоји од 6.852 острва. Четири највећа острва су Кјушу, Хокаидо, Хоншу и Шикоку, која чине око 97% копнене површине Јапана и често се називају матичним острвима. Земља је подијељена на 47 префектура у 8 регија, са Хокаидом као најсјевернијом префектуром и Окинавом као најјужнијом.
Археолошким истраживањима је доказано да је Јапан био насељен већ у горњем палеолиту. Прво писано помињање Јапана је у кинеским историјским текстовима из 1. вијека н. е. Утицаји из других региона, нарочито Кине, праћени раздобљима изолације, посебно од западне Европе, окарактерисала су историју Јапана. Од 12. вијека до 1868. године, Јапаном су владали насљедни феудални војни шогуни у име цара. Јапан је почетком 17. вијека ушао у дуг период изолације, који се завршио 1853. године када је САД приморао Јапан да се отвори према Западу. Послије готово два десетљећа унутрашњих сукоба и побуна, Царски двор је повратио своју политичку моћ 1868. уз помоћ неколико кланова из Чошуа и Сацума и основано је Јапанско царство.
Крајем 19. и почетком 20. вијека, побједе у Првом кинеско-јапанском рату, Руско-јапанском рату и Првом свјетском рату омогућиле су Јапану да прошири своје царство током периода раста милитаризма. Други кинеско-јапански рат 1937. године прерастао је у Други свјетски рат 1941, који се завршио 1945. након бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки и јапанске предаје. Од усвајања ревидираног устава 3. маја 1947. године, током окупације под Врховним заповједништвом савезничких снага, Јапан је постао уставна монархија на челу са Царем и изборним законодавством под називом Кокаи.
Земља има знатну корист од високо квалификоване радне снаге, налази се међу високо образованим земљама свијета, са једним од највиших процената становништва са дипломом високог образовања. Јапан је високо развијена земља са веома високим стандардом живота. Становништво Јапана ужива највиши животни вијек и трећу најнижу стопу смртности новорођенчади на свијету. Јапан је познат по својим историјским и обимним биоскопима, богатој кухињи и великом доприносу науци и савременим технологијама. Земља има трећу највећу привреду према номиналном БДП и четврту највећу привреду према паритету куповне моћи на свијету. Такође је четврти највећи увозник на свијету и четврти највећи извозник. Иако се Јапан званично одрекао права на проглашење рата, одржава савремене оружане снаге са 8. највећим војним расходима на свијету, које користи за самоодбрану и мировне улоге.
Јапан је држава чланица Међународног кривичног суда, Међународног монетарног фонда, Међународног тијела за морско дно, Интерпарламентарне уније, Интерпола, Организације за забрану хемијског оружја, Организације уједињених нација, Групе свјетске банке, Свјетске трговинске организације, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе 20, Дијалога за азијску сарадњу, Азијско-пацифичке економске сарадње, Додатног механизма Асоцијације нација југоисточне Азије, Секретаријата за трилатералну сарадњу и Организације за економску сарадњу и развој.
Етимологија
Јапанска ријеч за Јапан је , која се изговара као Нихон или Нипон и која дословно значи „поријекло Сунца”. Знак ничи () значи „Сунце” или „дан”: док знак хон значи „извор” или „поријекло”. Сложена ријеч изведена из њих значи „поријекло Сунца” и извор је популарног епитета „Земља излазећег Сунца”.
Најранији запис назива Нихон јавља се у кинеском историографском запису династије Танг, Стара књига Танга. На крају 7. вијека, изасланство из Јапана тражило је да се назив Нихон користи за њихову земљу. То име може имати поријекло у писму послатом 607. године и које је забиљежено у званичној историји династије Суеј. Принц Шотоку, престолонасљедник Јапана, послао је изасланике у Кину у коме за себе користи назив „Цар земље гдје излази Сунце” (). У поруци је писало: „Овом приликом, ја, Цар земље гдје излази Сунце, шаљем писмо цару земље у којој Сунце залази. Како си?”
Прије прихватања термина Нихон, кориштени су други термини као што је Јамато () и Вакоку (). Темин Ва () је хомофон од Во (), а Кинези су га користили као ознаку за Јапанце још од периода Три државе (3. вијек). Други облик Веи () кориштен је за рану државу на простору Јапана под именом Накоку током династије Хан. Међутим, Јапанцима се не свиђају неке везе са Ва (; који је у Кини повезан са терминима као што је „патуљак” или „кепец”) и стога је замијењен другим симболом за Ва (), који значи „заједништво, хармонија”.
Ријеч Јапан је вјероватно изведена из историјског кинеског изговора јапанске ријечи . Старомандарински или рани ву кинески изговор ријечи Јапан забиљежио је Марко Поло као Ципангу (-{Cipangu}-). На савременом шангајском, дијалекту ву кинеског, изговор симбола 日本 је Цепен (-{Zeppen}-). Стара малајска ријеч за Јапан, Јапун () или Јапанг (), позајмљена је из јужних приобалних кинеских дијалеката, вјероватно из хокиен или нингбо дијалекта, а са том малајском ријечи су се сусрели португалски морепловци у југоисточној Азији у 16. вијеку.
Од Меиџи обнове до краја Другог свјетског рата, пун назив Јапана био је „Велико Јапанско царство” (; ). Данас, назив Нихон-коку или Нипон-коку () користи се као званични еквивалент са значењем „Држава Јапан”.
Историја
Преисторија и древна историја мини|лево|Први јапански цар Џинму, који датира из 660. године прије н. е. — у савременом Јапану крај његовог похода се обиљежава као Дан оснивања нације 11. фебруара
Први трагови људског присуства на Јапанском архипелагу потичу из палеолита из 30.000. године прије н. е. Затим је око 14.000 година прије н. е. (почетак Џомон периода) услиједила мезолитска и неолитска полуседетарна култура ловаца-сакупљача која се одликује полуземуницама и неразвијеном пољопривредом. Они су преци припадника данашњих народа Аину и Јамато. Украшени глинени судови из овог периода спадају међу најстарије примере грнчарије на свијету. Око 300. године прије н. е., народ Јајој је почео да насељава јапанска острва, мијешајући се са припадницима народа Џомон. Током Јајој периода, који је почео око 500. године прије н. е., унапређена је техника узгоја пиринча, настао је нови вид израде грнчарије и металургије, донесен из Кине и Кореје.
Први писани запис о Јапану налази се у кинеској Књизи Хана. Према Записима три краљевства, Јаматајкоку је било најмоћније краљевство на архипелагу током 3. вијека н. е. Будизам је на Јапански архипелаг дошао из Пекче на Корејском полуострву, али је на развој јапанског будизма првенствено утицала Кина. Упркос почетном противљењу, будизам је прихватила и раширила владајућа класа, а општеприхваћен је постао почетком Асука периода (592—710).
Током Нара периода (710—784) успостављена је централизована јапанска држава, чија се власт налазила у Царској палати у Нари. Током Нара периода настала је јапанска књижевност, а развила се умјетност и архитектура инспирисана будизмом. Вјерује се да је епидемија великих богиња од 735. до 737. усмртила трећину јапанског становништва. Цар Канму је 784. године преселио престоницу из Наре у Нагаокакјо, а затим у Хејанкјо 794. године, данашњи Кјото.
Овиме је почео Хејан период (794—1185), током ког је настала аутохтона јапанска култура, позната по својој умјетности, поезији и прози. У овом периоду настала је Прича о Генџију Мурасаки Шикибе и стихови јапанске химне Кимигајо.
Будизам се током периода Хејан ширио углавном преко двије школе, тендај творца Саича и шингон творца Кукаја. Школа чисте земље (Џодо-шу, Џодо шиншу) стекла је велики број сљедбеника у другој половини 11. вијека.
Феудализам мини|десно|Борба самураја са Монголима, током монголске инвазије Јапана; Суенага 1293. године мини|десно|Самураји су могли убити обичног човјека због најмање увреде и њих се јапанско становништво јако плашило. Период Едо, 1798. година
Јапанско феудално доба одликује појава и доминација владајуће класе ратника – самураја. Након пораза клана Тајра 1185. године у Генпејском рату, опјеваном у епу Прича о Хејке, самураја Минамото но Јоритомо цар Го-Тоба је именовао за шогуна, а Јоритомо је успоставио базу моћи у Камакури. Послије његове смрти, клан Хоџо је дошао на власт као намјесници шогуна. Током Камакура периода (1185—1333) из Кине се проширила Зен школа будизма и стекла наклоност међу класом самураја. Камакура шогунат је одбио монголску инвазију 1274. и 1281. године, али га је на крају свргнуо цар Го-Даиго. Цара Го-Дајгоа је 1336. године поразио Ашикага Такауџи.
Ашикага је успоставио шогунат у Муромачију код Кјота. Овиме је отпочео Муромачи период (1336—1573). Ашикага шогунат је стекао славу за вријеме Ашикаге Јошимицу и култура заснована на зен будизму (умјетност Мијаби) је узнапредовала. Ово је довело до развоја Хигашијама културе и напредовала је до 16. вијека. С друге стране, насљедни Ашикага шогунат није успио да успостави контролу над феудалним господарима рата (даимјо), па је 1467. године избио грађански рат чиме је отпочео стогодишњи Сенгоку период (Доба земље у рату).
Током 16. вијека у Јапан стижу први исусовачки мисионари из Португалије, чиме започиње трговинска и културна размјена између Јапана и Запада. Ода Нобунага је искористио европску технологију и ватрено оружје да порази већи број даимјоа. Његова успостава власти означила је почетак Азучи-Момојама периода (1573—1603). Након што је убијен 1582. године, његов насљедник Тојотоми Хидејоши је 1590. ујединио земљу и покренуо двије неуспјеле инвазије на Кореју, 1592. и 1597. године.
Као намјесник Хидејошијевог сина, Токугава Ијејасу је искористио могућност да придобије политичку и војну подршку. Након избијања рата Токугава је поразио противничке кланове у бици код Секигахаре 1600. године. Од цара Го-Јозеија је добио је титулу шогуна 1603. и успоставио Токугава шогунат у Еду (данашњи Токио). Токугава шогунат је усвојио мјере међу којима су буке шохато, као правилник понашања за контролу аутономних даимјоа; и 1639. године сакоку (затворена земља), изолационистичку политику која је трајала током два и по вијека слабог политичког јединства познатог као Едо период (1603—1868). Проучавање западњачких наука, познатих као рангаку, настављено је преко холандске енклаве у Деџими у Нагасакију. Такође, током Едо периода дошло је развоја кокугакуа (националне студије), јапанског проучавања Јапана.
Савремено доба мини|лево|Цар Меиџи (1868—1912), у чије име је обновљена царска власт на крају Токугава шогуната
Комодор Америчке ратне морнарице Метју Пери приморао је Јапан да се отвори за спољашњи свијет склањањем Споразума из Канагаве 31. марта 1854. године. Слични споразуми који су услиједили са земљама Запада током Бакумацу периода изазвали су економску и политичку кризу. Оставка шогуна довела је до Бошин рата и успоставе централизоване државе на чијем челу се налазио цар (Меиџи обнова).