Софија () је главни и највећи град Републике Бугарске и седиште два округа, града Софије и Софијске области. Налази се у западном делу земље, у Софијском пољу које је окружено планинама Витоша на југу, Љулин на западу и Старом планином на северу. Кроз Софију протиче неколико малих река попут Владајске и Перловске, док највећа бугарска река Искар протиче источно од града. Град је према попису из 2011. имао 1.291.591 становника који чине 17,5% од укупног броја грађана земље, док је у широј околини живело 1.681.592 људи. Један је од већих градова по броју становника у југоисточној Европи и петнаести највећи град у Европској унији. Према процени Националног института за статистику Републике Бугарске из 2022. године Софија има 1.280.334 становника.
Софија је добила име по цркви Свете Софије.
Географија Град Софија сместио се у крајње западном делу Бугарске, на свега 50 -{km}- од српске границе. Обала Црног мора је на око 450 -{km}- источно.
Као један од најстаријих градова у унутрашњости Балкана, Софија ову особеност дугује веома повољном положају. Заправо, град се налази на укрштању више важних саобраћајних праваца. Софија је смештена у средишњем делу пространог Софијског поља, које се везује клисурама и превојима ка Влашкој низији и Дунаву на северу, ка долини Мораве на западу, ка долини Струме и Егејском мору на југу и ка Тракији на истоку.
Софија спада у највише престонице Европе. Надморска висина града је 550 -{m}-, а околне планине досежу и преко 2000 m. Најближа граду, планина Витоша, налази се непосредно јужно од града и висока је чак 2.290 -{m}-. И поред тога град је у равном Софијском пољу, које је затворено са свих страна планинама.
Кроз Софију протиче неколико малих река попут Владајске и Перловске, док највећа бугарска река Искар протиче источно од града. Околина града богата је минералним изворима и бањским лечилиштима.
Клима
Историја мини|десно|270п|Поглед на град
Током времена је имала више имена. Остаци старог града су и данас видљиви.
Софија је прво била трачка насеобина по имену Сердика, названа по трачком племену Серди. По другом извору, Средец је поистовећен са Сердиком градом, због Св. Терапонтија. Тај светац - "мученик и патрон лидски" из града Сардеса, "на мукама је наводно умро на 'дрвету Св. Терапонтија' средачкој цркви Старе Св. Петке". Та два града - имена су повезали духовници - тако дали Софији име."Дело", Београд 1897. године У доба античке Македоније ова област представљала је крајњи север грчке цивилизације. Рим ју је освојио 29. године нове ере, и постала је главни град провинције Дакија Медитеранеа. Хуни су је уништили 447. Град је поново изградио византијски император Јустинијан и преименовао у Триадица.
И Бугари су град називали Срјадец и Триадна - по Светој Тројици. Стари лингвисти сматрају на основу истраживања да се у Софији и другим градовима Дарданије (до Солуна и Видина) говорио "шопско-маћедонски дијалекат", за разлику од Пловдива до Црног мора где је прави "бугарски дијалекат".
Бугари су први пут заузели Сердику 809. године и град убрзо добија бугарски карактер. По једном бугарском историчару, они су одувек имали две престонице: Трново је било столица владара, а Средец столица народна."Србски летопис", Пешта 1846. године Срби и Бугари су град назвали Средац (), који се по Византинцима називао Средица што одговара имену Сердица. Баш град Софија је додирна тачка два православна народа Срба и Бугара, чија је историја вековима, битисањем на истом простору и страдањем од истог азијатског непријатеља, превише испреплетена, да би се превидела или заборавила. Под Бугарима је име града било првобитно Средец, а касније је званично промењено у Софија (што на грчком значи "мудрост"). Грађани Средца али и Турци су град преименовали - дали "калуђерско име" по тамошњој цркви, коју је назидао српски краљ Милутин."Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године Током касног средњег века град је захваљујући удаљености од царског Цариграда постао средиште бугарске власти, а тиме значајно трговачко и занатско средиште.
Након пада Ниша, Турцима се на царском друму (за Цариград) нашла Софија. Освојио је град 1378. године лала Махни-паша, али постоји верзија да је освајач био Балабан-бег 1382. године."Српска Зора", Беч 1876. У следећем, 15. веку хришћани предвођени пољским и угарским краљевима ослободили су и Софију. Сибињанин Јанко је 1443. године заузео град, али убрзо су Турци поново загосподарили њиме и "попале град под султаном Муратом". Када је у лето 1553. године путописац Антун Вранчић Шибенчанин посетио Софију, био је разочаран њеним стањем. Он са жаљењем примећује: "Софија је град у низини, без зидова, пружа се надалеко и нашироко. Густо је напучен и становницима и мноштвом кућа, велико је бугарско трговиште, на гласу по томе што се у њој стјече мноштво трговаца... У Софији нема ниједне боље куће. Готово ниједна није од камена. Ако су неке боље грађене, направљене су из обликоване, али непечене опеке, само су накрите печеним цреповима. Ипак град красе барем турски храмови са својим минаретима (12)."Фортис Алберто: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984. Уследило је дуже време турске доминације, све док 1689. године коњица грофа Пиколоминија није ушла на кратко у Софију. Пљачкали су град 1797. године одметници Крџалије, Позван-оглу-паше. Године 1829. ту је био главни стан (штаб) Мустафа-паше скадарског, одметника од султана.
Откако је Софија са окружењем припала Великој Бугарској, ту је од 1879. године стварана достојна престоница. За потребе нове државе изглед новог главног града је радикално промењен, за све две-три деценије добивши потпуно "европске" црте. Током овог времена град је доживео и нагли економски и демографски успон. Током Другог светског рата, Совјети су освојили Софију и пронемачку Бугарску. После тога је успостављена нова комунистичка држава, а град је наставио са растом и развојем. После отварања Бугарске ка Западу и демократизације друштва државу су захватили турбулентни процеси приватизације праћени великим привредним пропадањем и исељавањем становништва. Међутим, Софија је као главни град прошла много боље од остатка државе.
Срби у Софији Српска доминација у Софији и околини почиње у другој половини 12. века. До тада је доминирала Византија, над Србима и Бугарима. Град је освојен 1180. године из руку Византије (Грка) од стране Стефана Немање и угарског краља Беле III. Због смрти жене Бела се вратио на свој двор, а Немања је наставио своја освајања.Милан Милићевић: "Кнежевина Србија...", Београд 1876. године Софија је град налазећи у "Старој Србији брдима на Средац", био у држави Стефана Немање, за коју се сматрало да од ње Срби нису имали сјајнију, моћнију и богатију."Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године На крају 13. века област Дарданија са софијском територијом, чинила је центар српске државе до турског освајања."Правда", Београд 1917. године Српски краљ Милутин је у Средцу подигао највелелепнију цркву, по угледу на цркву Св. Софије у Цариграду. По њој је и сам град тада називан Софија. То је била саборна црква средачка, у којој је ктитор краљ Милутин, био у крипти сахрањен. Испунио му је завештање син Стефан Дечански, и три године после његове смрти, дао да се мошти пренесу из Скопља. Краљ је прво био сахрањен у скопском храму, својој задужбини посвећеној празнику Успењу Пресвете Богородице."Тежак", Београд 1898. године Средац је једно време био престоница српског краља Милутина. По Лукачевићевом летопису мошти краља Милутина су пренете из цркве Св. Стефана на Косову, најпре у цркву Св. Марине у граду Средац.
Српски краљ Милутин је сахрањен у највелелепнијој саборној цркви, по угледу на цркву Св. Софије у Цариграду. По њој је и сам град тада називан Софија. Испунио му је завештање син Стефан Дечански, и три године после његове смрти, дао да се мошти пренесу из Скопља. Краљ је прво био сахрањен у скопском храму, својој задужбини посвећеној празнику Успењу Пресвете Богородице. По Лукачевићевом летопису мошти краља Милутина су пренете из цркве Св. Стефана на Косову, најпре у цркву Св. Марине у граду Средац.
За време Турака, средачка саборна црква (је изгледала јадно): "то је само гробница, која је уполак у углу једне баште." Крајем 19. века градске власти су одлучиле да уклоне цркву Светог краља, јер је наводно сметала регулацији града. Међутим народ се почео масовно окупљати и спречавао је телом рушење храма. Нова црква Св. краља подигнута је 1865. године и у њој су са леве стране олтара биле мошти у саркофагу. Путописац Мита Ракић 1881. године описује мошти краља Милутина као црне, без главе и ризе краљеве; наводно су Руси однели у Кијев главу и одежду. Ћивот је био покривен црвеном кадифом, а на поклопцу је мала сребрна па позлаћена икона (из 1803) на којој пише да је то краљ Милутин "серпскиј краљ". Сама црква је са по пет стубова са стране, од правог зеленог камена, у три комада. Главице на њима је лепо украсио неки мајстор из Дебра. Живопис је био слаб, самоковски."Отаџбина", Београд 1881. године Када су маја 1889. дошли грађевинари да руше софијску цркву "Пречисту", пред њих је стало око 600 побожних жена. Гађале су камењем сваког ко би се приближио светињи."Застава", Нови Сад 1889. године Од одлуке о рушењу се сасвим одустало тек када је гром ударио у цркву, у зид близу ковчега са краљевим моштима. Сматрало се да је то био божији знак негодовања, због претњи рушења.
После потписивања мировног уговора на крају Великог рата, мошти српског краља Милутина су изнете из крипте, и са великим пијететом у ћивоту постављене, са десне стране поред олтара.
За цркву Светог Краља везује се један ужасан догађај из 1925. године, као и једно православно чудо. Бугарски терористи из друштва "Македонствујушћи" су извршили атентат у храму пуном народа, за време црквене службе, 16. априла у 15.30 часова поподне. Поставили су терористи "паклену машину" горе, између торња и олтара, која је експлодирала. У том невероватно смишљеном масакру учињеном из политичке и личне освете, погинуло је на светом месту, чак 150 људи а 200 било тешко рањено. Мада је страдао силан народ, и црква тешко оштећена, напола срушена - десило се велико чудо - само свете мошти су остале недирнуте."Време", Београд, 18-20. април 1925. године Мошти Св. краља Милутина се и данас налазе у центру Софије, у храму Св. Недеље, који је одувек због њега, био место ходочашћа истинских православаца. Други српски светац Св. Ђорђе Кратовац, родом из Кратова, спаљен је 1515. године у граду Средецу."Балкански рат у слици и речи", Нови Сад 1913. године Софијски православни свештеник, поп Пеја је (1515—1523) године на српско-словенској редакцији"Култови лица код Срба и Македонаца", Смедерево 1965. написао житије Св. Ђорђа Кратовца. По државном попису Краљевине Бугарске 1900. године у Софији је живело 431 Србин."Дело", Београд 1. април 1909. У Софијском санџаку је 1904. године било 415.797 становника. "Сем досељених Бугара у Софији, становништво је из племена Шопова.""Цариградски гласник", Цариград 1904. године
Софију су ослободили Руси 1878. године и поклонили Бугарима. Руски циљеви су били остварени; да Софија и њена шира околина буду бугарски. А следеће 1879. године Софија је проглашена главним градом кнежевине Бугарске. Како је то био простор у којем су живели измешани Шопи и Бугари, ту је поникао главни град бугарски."Велика Србија", Солун 1916. године
Године 1910. у Софији је постојао "Српски трговински музеј". Српску колонију у Софији чинило је тада 300 душа, а председник колоније био је трговац Стаменковић."Политика", Београд 14. јануара 1910. године